Hrvatska-dvadesetosma članica EU, skoro godinu dana po punopravnom članstvu, ovih dana suočava se s štrajkovima sindikata i novim merama štednje. Zapravo Evropska komisija je od Hrvatske tražila smanjenje budžetskog deficita za 2, 3 odsto ili za 1,3 milijardi kuna (oko 170 miliona evra). Vlada Hrvatske u skladu s tim najavljuje: poskupljenje naftnih derivata, smanjenje subvencija za poljoprivredu i investicija (prvenstveno) u oblasti izgradnje puteva. S druge strane, sindikati železničara (HŽ Karga i Putničkog prevoza) protestvuju zbog otkaza koje je u provođenju restruktuiranja dobilo stotinak radnika. Naime, sindikati traže od Vlade da umesto otkaza ovim radnicima dozvoli nepuno radno vreme koje predviđa (još uvek) važeći Zakon o radu.
Ovo je tek nastavak višegodišnjeg procesa sistematskog uništavanja hrvatske privrede, shodno tome i države i društva. Tako devastirana privreda koja je već šestu godinu u ozbiljnoj recesiji, nema izgleda u skorijoj budućnosti da (za)beleži značajni rast. Obećani EUropski prosperitet i standard kao ugaoni kamen „bezalternativnog“ EUropskog puta, postali su još jedna u nizu iluzija stanovnika postmoderne kolonije. Kako je živeti na periferiji E-carstva građani Hrvatske danas beleže kroz svakodnevni pad standarda koji preti da ih na duže „zakuca“ na egzistencijalno dno. I tome se ne nazire kraj.
Država koja je svojevremeno živela od turizma, prehrambene i prerađivačke industrije danas se samo priseća tih vremena. Resursi koji su Hrvatskoj na raspolaganju poništeni su interesima velikih i uticajnih lobija koji u ovoj EU državici vide priliku za profit. Liberalizacija tržišta, kada je reč o poljoprivredi ovu granu hrvatske privrede dovela je, vrlo smišljeno, na ivicu propasti. Prema nekim procenama Hrvatska bi ove godine trebalo da uveze, primera radi, prehrambenih proizvoda u iznosu oko dve milijarde dolara (svinjsko meso, mleko, jaja); samo po ulasku u EU (jul 2013) uvezeno je tri miliona jaja, što je za 500 odsto više nego u istom periodu 2012. godine. Dalje, Hrvatska uvozi lekovito bilje (kamilica, lavanda, ruzmarin, kopriva) dok je uvoz mleka, sira i ostalih mlečnih proizvoda po ulasku u Uniju porastao za 86 odsto, a proizvodnja mleka pala za 40, 3 odsto u odnosu na isti period 2012.
Tokom EU fanatične decenijske kampanje „uterivanja“ Hrvatske u Uniju, jedna od mantri bila je i priča o EU raju koji će iz svoje visokobudžetne bašte da puni plodovima i ovu malu i za razvijenu EUropu zaostalu državicu. Tako, kada je reč o poljoprivrednom budžetu EU, on funkcioniše prema već ustaljenim pravilima: koliko se u njega daje toliko se i dobija. Naravno, ovo važi za države na periferiji: „jedino se nekoliko milijardi evra „preliva“ iz Nemačke i još nekih zemalja i to uglavnom u Francusku, Španiju i Italiju“ tvrde hrvatski analitičari. Naglašavajući, pritom da Hrvatska ne sme da se osloni na novac iz poljoprivrednog budžeta EU jer će on biti manji od onoga što će Hrvatska u njega da uplati. Zašto? Prevashodno zbog izostanka prihoda od naplate carina na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU. Da podsetimo, ovo je takođe jedan od uslova za članstvo u EU klub-ukidanje carina na proizvode iz Unije. Samo ovim mehanizmom Unija je izvršila udar kako na budžet periferne i osiromašene države; tako i na domađe privrednike koji nisu bili u stanju da konkurišu visoko razvijenim kompanijama. Da ne bude zabune, domino efekat nije zaustavljen ovde. U konačnom, ovakve mere osetili su svi građani Hrvatske. O tome malo kasnije.
Kada bismo pravili kratku retrospektivu sistematskog uništavanja poljoprivrede u Hrvatskoj (svaka sličnost sa Srbijom kao i ostalim zemljama u regionu je sasvim namerna) mogli bismo reći da je ova balkanska država pretrpela tri značajna udara: 1. početkom devedesetih i secesijom iz bivše Jugoslavije Hrvatska prolazi tranziciju iz socijalističkog ka kapitalističkom u stvari neoliberalnom konceptu. Društveni kapital prelazi u državni a potom sledi privatizacija: „Poljoprivredni kombinati bili su društveno vlasništvo te su kao i sva ostala društvene preduzeća označeni kao nerentabilni“ uprkos činjenici da su ti kombinati sedamdesetih bili kičma poljoprivredne proizvodnje i prerađivačke industrije, kako ističu oni analitičari koji su na vreme uočili zamku razvijene EUrope. Ova privredna grana ostvarivala je najveću stopu izvoza u tadašnjoj jugoslovenskoj Republici. Bivša Jugoslavija je rasturena, Hrvatska i Slovenija postale su miljenice i primer „dobre prakse“ Zapada. Tog istog dela međunarodne zajednice koji je imao sasvim drugi plan za svoje „miljenike“. Zahvaljujući dirigovanim politikama Vlade iz devedestih, kombinati su „nestali, zemljišta ostala zapuštena, štale prazne, infrastruktura se počela urušavati, a s vremenom, koje je sinhronizirano s ulaskom Hrvatske u Svetsku trgovinsku organizaciju, počeo se sve više manifestitari deficit u robnoj razmeni s inozemstvom“. 2. Proces uništavanja izvanrednog državnog i društvenog resursa kontinuirano je nastavljen ulaskom stranog kapitala, interesnih lobija, stvaranjem domaćih „tajkuna“.
Konačno, 3. otpočinjanjem predpristupnog perioda pridruživanja Uniji: hrvatski seljak zaduživao se po vrlo nepovoljnim uslovima uz zelenaške kamate, gradio potpuno nepotrebne objekte, pokušavajući da isprati evropske regulative. Sistem podsticaja koji se, takođe, zasniva na zajedničkoj evropskoj agrarnoj politici, kako ističu analitičari pokazao se velikim promašajem: „svake godine dolazi do promene iznosa koji država isplaćuje za svaku pojedinačnu kulturu, uz kašnjenje isplata i po nekoliko godina“. Uz inflatorni rast repromaterijala i korupciju ovo je bila formula koja je učinila da je, samo 2012 godine zbog „podilaženja Vlade francuskom Laktalisu koji je vlasnik Dukata“ i otvorene podrške u vidu otkupnih cena mleka, došlo do propasti čak 2 800 proizvođača mleka sa tridesetak hiljada grla krava.
Zahvaljujući ovako smišljenom potpunom haosu, dnevno u Hrvatskoj propada desetak poljoprivrednih gazdinstava, a prema procenama stručnjaka ova država ima resurse kojima bi mogla da prehrani oko 25 miliona stanovnika. Svakako da smo pojednostavili očiti mehanizam urušavanja poljoprivrede jer bi u suprotnom desetine stranica ozbiljne analize u pojedinostima pokazalo matricu kojom su najrazvijenije države Evrope prvo, osiromašile, potom porobile perifernu balkansku i evropsku državu koju su u početku ubedljivo obmanule zaslepljujućim trikom o toplom prijateljstvu. Hrvatska sada zna cenu nepromišljenog adolescenskog zaljubljivanja u san koji je postao prava mora.
Proizvodnja pristanka ucenama i manipulacijama: Evropske novinske agencije prenele su svojevremeno da je jasna većina Hrvata glasala za ulazak u Uniju, svesno izostavljajući nekoliko važnih činjenica. Prvo, da je Ustav Hrvatske bio prethodno promenjen jer je politička „elita“ znala da neće dobiti (potrebnu) većinu na referendumu. Drugo, kada su već izmenili odredbe koje se tiču izlaznosti i većine potrebne za uspeh referenduma, uz kampanju koja je koštala 600 miliona evra, dobili su izlaznost od 49 odsto. U konačnom to je značilo da je samo 29 odsto biračkog tela odlučilo dalju sudbinu Hrvatske. Uostalom, sledeći percepciju demokratije s pozicije Brisela, referendum bi se (kao u sličnim slučajevima) ponavljao sve dok ne „uspe“. Treće, referendum je održan ne na početku EU puta, niti na sredini, već pošto je sve ostalo pripremljeno i postavljeno pred biračko telo koje je na kraju odabralo već odabrano. I toliko o demokratiji i slobodno izraženoj volji građana na izborima.
Da bi se ostvarila i takva izlaznost i tolika „većina“ postavljena (pro)zapadna politička „elita“ koristila je sve što joj je bilo na raspolaganju. U početku je manipulisala starom frustracijom prepoznatljivom za izvestan deo „građanske“ polulacije a to je: treba reći „Zbogom Balkanu“ jer Hrvatskoj tu mesto nije. Stereotip poput zaostale, ratom nadojene regije uradio je dovoljno ali ne i odlučujuće. Nastavilo se s ucenama poput „ako ne uđemo u Uniju, neće biti penzija“, da bi se završilo s prepoznatljivom mitomanijom. Slovenački sociolog Mitja Velikonja, u obimnoj analizi koja je iscrpna kritika novog Evrocentrizma ističe tri mita: Prvi se odnosi na korupciju „Kada uđemo u EU, više neće biti korupcije“. Drugi govori o prosperitetu, dok treći mit u centar postavlja stabilnost. Koliko je ova mitomanija sada banalna, pokazuje realna faktografska slika porušene hrvatske privrede, države, društva, kulture, komunikacije, uostalom bilo koje sfere koja čini svakodnevni život. Pritom, jedan po jedan mit razrušili su događaji koji svedoče o pravoj prirodi projekta koji danas prepoznajemo kao EU.
Prvo, mit o Uniji oslobođenoj od korupcije samo u Hrvatskoj srušen je procesom protiv Ive Sanadera kome se na teret stavila korupcionaška afera koju je ostvario s partnerima iz tog istog EUropskog sveta. To je manje-više poznato. Međutim, manje se zna da je Sanader 2008 napravio ugovor s bivšim francuskim predsednikom Sarkozijem u vrednosti od 135 miliona evra za kupovinu četiri aviona, koji nisu baš bila neophodni hrvatskom avioprevozniku. Ali je Sanaderu to bila karta za sastanak sa Sarkozijem uoči francuskog preuzimanja funkcije predsedavajućeg EU. Uostalom, zar primer nemačkog predsednika Kristijana Vulfa nije takođe dovoljan. Prvi put u nemačkoj istoriji nemačko državno tužilaštvo zatražilo je ukidanje imuniteta za šefa države zbog osnovane sumnje u zloupotrebu službenog položaja zbog pribavljanja lične koristi.
Drugo, prosperitet koji je možda bio i jedan od najprivlačnijih mitova demantovali su talasi protesta širom EUrope zbog sve veće nezaposlenosti i prezaduženosti i proporcionalno sve manjih socioekonomskih prava građana te iste EU. Da li treba da pomenemo talase burnih protesta od Španije, Portugalije, Grčke, Italije, Rumunije, Bugarske. Ili, samozapaljivanja osiromašenih građana Unije. Takođe, užasan prizor koji je obeležio jedno zasedanje rumunskog parlamenta nekako se brzo zaboravio a nije bio tako davno. Naime, Adrijan Sobaru, električar rumunske nacionalne televizuje tokom predstavljnja mera štednje premijera Bokua, pokušao je samoubistvo skokom s balkona plenarne sale uzvikujući Boku „Oteli ste nam prava naše dece“. Sobaru je otac dvoje dece od kojih je jedno invalid. Smanjenje plate za 25 odsto, i ukidanje naknade za pratioca invalidnog deteta Sobarua je dovelo na ivicu očaja. Vrhunac cinizma bio je, da su poslanici nastavili da zasedaju kao da se ništa nije desilo-a samo godinu dana posle tragičnog događaja Rumunija je imala desetine hiljada ljudi u protestima. Tada je okidač nezadovoljstva bila privatizacija zdravstvenog sistema koji je prethodno smišljeno devastiran.
Treće, stabilnost koja je bila prekopotrebna mera normalnog života u državama poništenim krvavim građanskim ratovima, svakako nije odlika Starog kontinenta. Ona je demontirana socijalnim tenzijama, kao i utvrđivanjem „mira, ratom“. Ili, da li sada ima potrebe govoriti o „mirovnim“ misijama EU ili NATO koji je nametnut kao „neophodna bezbednosna struktura“ EUatlantskog sveta? Verujemo, da ne. Krvavi trag isuviše je očigledan pa tako bi i svaki dodatni argument bio bi suvišan. Uostalom, zar nije aktualna kriza u Ukrajini potpuno razotkrila pravo lice EUropskog Levijatana koje, poput mitskog čudovišta, proždire sve što se pokaže neprihvatljivim za njegove prevelike apetite. Ili, mislite drugačije?
Konačno, da se vratimo Hrvatskoj ona je danas razorena podjednako kao i sve ostale zemlje na periferiji koje služe za ostvarivanje profita korporativnog sveta. U Banskim Dvorima kao i u Saboru sede svi oni koji potpisuju izgubljene generacije ne samo mladih, već i tek (ne)rođenih, nestalih u tranzicionim prevodima briselskih lobista koje propagandisti nazivaju „elitama“. Bez organizovanog rada, sigurnosti posla, jakih institucija, pravne države, sopstvene privrede Hrvatsko društvo potonulo je u beznađe i (auto)destrukciju. Nema više planova o porodici, mladi se sve češće odlučuju na život sa roditeljima i pomeraju granice reprodukcije. Zašto? Jedini (zasada) redovni prihodi su penzije koje sve češće liče na socijalnu pomoć ali i takvi jedini izvor zarade. S druge strane, primeri onih koji su kod stranih banaka podigli stambene kredite dovoljno su jaki da se osamostavljivanje danas ne pojavljuje ni kao ideja. Bez prilike da se kroz rad potvrde i osmisle, uz sve veći pritisak od strane parazitske države koja egzistira u virtualnom prostoru samodovoljnosti, stanovnici Hrvatske sve češće odlaze u reemisiju nekih ekstremno-radikalnih razmišljanja i davno zaboravljenih konzervativnih ideja. „Elite“ su tako i pripremile svoj epilog. Ekstremno desna politička aktivacija programa koji su, opet ne tako davno, davali novi zamajac tamnijoj strani istorije indukovana su uvek frustracijama nastalim kako socioekonomskom, tako u konačnom, i krizom identiteta-„pučanstvo“ koje grca u samrtnom ropcu na društvenim marginama sve teže podnosi sve bogatiju političku klasu briselskih lobista. Nastavak ove drame viđali smo toliko puta u istoriji: kada sirotinja više nema šta da izgubi …eto kritične mase koja će pred buđenje urliknuti: „I tako je završila miljenica Zapada koja je odsanjala svoj EUropski san“.
Na kraju, ne možemo otrgnuti taj lepljivi osećaj jeze koju rađa odgovor na pitanje: šta je, tek, ostalo za one koji su Briselu dežurni krivci čak i za pretpostavku da na Balkanau (opet) nešto krene po „zlu“ kakva je, recimo, Srbija?
Marina Raguš
Fondsk.ru
