Humana imunizacija ili obavezno špricanje

0
305

Razgovor sa profesorom dr Branislavom Ristivojevićem

Napisao Vladimir DIMITRIJEVIĆ

Branislav Ristivojević je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Šef je Katedre za krivično pravo i dekan ovog fakulteta. Nekad je bio i narodni poslanik, šef poslaničkog kluba, predsednik dva skupštinska odbora (za zakonodavstvo i za pravosuđe i državnu upravu), savetnik predsednika vlade. S njim smo razgovarali o najavi masovnog vakcinisnja u Srbiji, a povodom pandemije korona virusa. Ova tema izazvala je brojne kontroverze u našem društvu, a njen pravni aspekt nije dovoljno protumačen. Došli smo, posle svih globalističkih NVO simulacija, na teren realnih ljudskih prava: humana imunizacija ili nasilno špricanje pitanje je sad.

OSNOVNE TEZE JEDNOG APELA

Nedavno se kod nas pojavio apel protiv obaveznog vakcinisanja na teritoriji Republike Srbije, koji je potpisao niz javnih delatnika, među kojima ste i Vi. Šta su osnovne teze ovog apela?

Ponoviću ih ukratko, ali tako da stavim naglasak na teze koje nisu dovoljno osvetljenje u Apelu jer verujem da je većina Vaših čitalaca upoznata sa njegovim tekstom. Dakle, vlast koja želi da uvede sveopštu vakcinaciju za pretpostaviti je da to radi u svrhu ostvarenja prava građana na zdravlje. Ovo pravo je nesumnjivo i razumno. Verujem da bi malo ko voleo da živi u društvu koje ga ne garantuje i mislim da njegova civilizacijska vrednost za čoveka nije sporna. Međutim, ono što se zaboravlja jeste da naš Ustav, slično ustavima drugih iole urednih država, poznaje pravo, a ne obavezu na zdravlje. Stoga, koliko god to možda nekom neobično zvučalo, čovek ima slobodu da bude bolestan odnosno da se ne leči, ako mu tako više odgovara. S druge strane, to ne znači da svojom bolešću može da dovodi u pitanje pravo na zdravlje drugih. Dakle, izazov u sferi prava koji stoji pred zakonodavcem jeste sledeći: da li mogu da u svrhu ostvarenja prava na zdravlje jednih, drugima, kaznom, to isto pravo pretvorim u obavezu na zdravlje?

PRETNJE KAZNAMA

Da to ne liči na pravnu sofisteriju?  

Ovo pitanje nije ni malo jednostavno kako to na prvi pogled deluje. Nije ovde u pitanju isključivo trvenje dva prava na zdravlje: jednih koji pristaju da se vakcinišu zbog indikacija vakcine i drugih koji na to ne pristaju zbog neželjenih dejstava iste (oni su, inače, jednaki u pogledu razloga zbog kojih donose različite odluke u pogledu vakcinacije: to je briga za sopstveno zdravlje). Uvođenje obavezne vakcinacije pod pretnjom kaznenog progona u svrhu ostvarivanja prava na zdravlje najneposrednije dovodi u pitanje, ne samo pravo na zdravlje onih koji to odbijaju, već i čitav niz drugih prava i sloboda garantovanih Ustavom RS kao što su dostojanstvo čoveka, nepovredivost njegovog fizičkog i psihičkog integriteta i slobodu samostalnog donošenja odluka. Osim toga dodatno se može dovesti u pitanje i pravo na život, ako su neželjena dejstva vakcine učestala i opasna, a ako vakcina nije prošla sve uobičajene faze u testiranju  tada se narušava pravo čoveka da ne bude podvrgnut vršenju medicinskih eksperimenata bez njegove saglasnosti. Sloboda savesti, misli i veroispovesti dovodi se u pitanje ako se obaveza vakcinacije kosi sa verskim ubeđenjem ili svetonazorom. Posebno bih pomenuo pravo na rad, ako bi se vakcinom uslovilo obavljanje nekih delatnosti, i roditeljsko pravo odnosno pravo na samostalno vaspitanje dece koje se dovodi u pitanje ako bi bila uvedena obavezna vakcinacije dece.

NARUŠAVANJE LJUDSKIH PRAVA

Kakva ljudska prava, po Vašem mišljenju, narušava obavezno vakcinisanje stanovništva?

Sve u svemu, u svrhu ostvarivanja jednog nesumnjivog i razumno uspostavljenog prava, kao što je pravo na zdravlje, obaveznom vakcinacijom se bez sumnje narušava čitav niz drugih jednako nesumnjivih i razumno uspostavljenih prava i sloboda. Da bih ovo lakše objasnio Vašim čitaocima postaviću im nekoliko retoričkih pitanja. Da li žele samo mogućnost (niti jedna vakcina nije 100% delotvorna) da žive zdravi po cenu da su garantovano poniženi, narušenog fizičkog i psihičkog integriteta i neslobodni? Da li bi želeli šansu da se ne razbole ukoliko bi cena za to bila da su, ako vakcina nije prošla sva neophodna testiranja, potpuno izvesno objekt medicinskih eksperimenata ili, čak, da usled neželjenih dejstava vakcine neki od njih izgube zdravlje ili, u najgorem slučaju, život? Na kraju za sve roditelje najvažnije pitanje: da li bi pristali na sve ovo kada bi u pitanju bili zdravlje ili životi njihove dece?

NEOPHODNOST I KAŽNJAVANJE

Ipak, s obzirom na pandemiju korone, možda je obavezna vakcina neophodna.

Da li je vakcina sa stanovišta medicine neophodna odnosno nužna je samo jedno pitanje. Drugo pitanje da li zbog te nužde ona može da se sprovodi pod pretnjom kaznene prinude bez da se građanima takva odluka opravda? Odgovor je kratak: ne može. Mi ne živimo u Kini ili Severnoj Koreji. U Srbiji je nosilac suvereniteta narod, a ne komunistička ili neka (u ovoj krizi su u svim dražavma postale popularne) „zdravstvena“ partija. Srbija je demokratska država, bez obzira šta ko o toj demokratiji misli, kako je doživljava i da li u praksi želi da je pogazi. To znači da pored osnovnih ljudskih i ekonomskih, za razliku od pomenutih komunističkih poredaka, imamo i politička prava i slobode. Mi ih uživamo po sili Ustava neposredno (Ustav RS, čl. 18.), bez bilo čije dozvole ili odobrenja i po našem slobodnom nahođenju. To znači da je situacija upravo suprotna od onog što Kim DŽong Kon i njegov CK zamišlja: nismo mi građani dužni da ovim operetskim zdravstvenim diktatorima objašnjavamo zašto i kako hoćemo da uživamo naša prava i slobode, već su oni dužni da nam debelo obrazlože i opravdaju svaki pokušaj da ih ograniče (Ustav RS, čl. 20.).

KINESKA „EFIKASNOST“

A šta ćemo sa kineskom efikasnošću u suzbijanju pandemije?

Ovde bi mogao neko od vaših čitalaca da napravi primedbu da se Kina bolje izborila sa epidemijom upravo zato što ne mora da balansira zdravstvene mere koje donosi sa ljudskim pravima i slobodama građana. Ta bi primedba inače bila potpuno tačna. Stanje epidemije govori u prilog toga: bolest je tamo suzbijena, a ovde još „divlja“. Ipak bih za takvog čitaoca imao još jedno retoričko pitanje: da li bi voleo da živi u Kini? Pazite, to se ne odnosi samo na vreme epidemije, nego stalno, ceo život (neće Kina po okončanju ove krize preobraziti sebe u demokratiju). Da li po cenu očuvanog zdravlja u vreme jedne epidemije, želi da stalno, za ceo život, živi bez prava da bira i bude biran, bez prava da smenjuje vlast koja mu se ne sviđa, bez slobode govora, misli i savesti, slobode okupljanja i protesta ako nije zadovoljan. Voleo bih da pitam pripadnike naših nacionalnih manjina da li bi u zamenu za solidnu verovatnoću da budu zdravi želeli da trajno žive u Kini kada bi znali kako tamo žive, recimo, Ujguri ili Tibetanci? I na kraju jedno pitanje za sve roditelje u Srbiji: da li bi voleli da žive u Kini kada bi znali da je tamo država odobravala, odnosno zabranjivala, rađanje dece (politika jedna porodica-jedno dete)?

Da Vas podsetimo:  Ljubinka Milinčić: Ruske cevi u Srbiji jače od EU

OPET U SRBIJI

Vratimo se, ipak, u Srbiju.

Kada smo ovo razmotrili možemo da pređemo na opravdanje koje vlast mora da pruži građanima u Srbiji kada želi da ograniči njihovo pravo na informisani pristanak na medicinsku intervenciju. U slučaju kada želi da pravo na zdravlje mehanizmom obavezne vakcinacije pretvori u obavezu na zdravlje, i time potre prethodno ne samo pomenuto pravo na informisani pristanak već i sva druga pomenuta prava, tada vlast obavezuje, ne samo član 20. Ustava RS, nego i član 26. tzv. Ovijedo konvencije Saveta Evrope (Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini). Oba akta nalažu onom ko želi da uvede ograničenje ljudskih prava i sloboda pravnoobaveznom vakcinacijom da prethodno građanima odgovori na čitav niz pitanja. Na prvom mestu vlast mora da odgovori na pitanje da li je ograničenje prava i sloboda krajnje nužno i neizbežno (načelo ultima ratio – niti jedno drugo rešenje ne dolazi u obzir), zatim da li je stvarno sprovodljivo (načelo zabrane diskriminacije – ono što ne može da se u potpunosti sprovede vodi diskriminaciji onih koji su uspešno zahvaćeni merom, a privilegovanju onih koji su se „izvukli“) i na kraju da li je apsolutno nedvosmisleno da je ono kao rešenje odgovarajuće (načelo proporcionalnosti – mera mora biti odgovarajuća cilju koji želi da se postigne) proklamovanoj svrsi – zaštiti javnog zdravlja. Ovijedo konvencija dodatno traži da se ovi uslovi sagledaju i ocene u vezi sa „socijalnim i kulturnim uslovima države koja je u pitanju“. U načelu rečeno, što je veće ograničenje ljudskih prava i sloboda i što je veći broj istih ograničen, to opravdanje za isto mora biti ubedljivije, bolje argumentovano i kraće trajati.

PRAVILA I IZUZECI

Postoje li još neka merila koja bi se u našem slučaju mogla primeniti?

Budući da je odlukom o pravnoj obaveznosti vakcinacije u potpunosti uskraćeno pravo na informisani pristanak na medicinsku intervenciju, u oceni proporcionalnosti koriste se i naročita dodatna merila. U slučaju procena proporcionalnosti mere obavezne vakcinacije u slučaju neke zarazne bolesti moraju se dovesti u vezu njen faktor reprodukcije, verovatnoća pojavljivanja simptoma, tipični tok te bolesti i njene najčešće komplikacije, broj zaraženih i sl. sa verovatnoćom, prirodom i vrstom neželjenih dejstava vakcine. Zatim se moraju dovesti u vezu ishodi po društvo u oba slučaja (obavezne i neobavezne vakcinacije) i uporediti. To se radi na bazi odvojene procene za svaku pojedinu bolest, i od slučaja do slučaja, a to znači za svaku pojedinu epidemiju. Kod svake epidemije svake bolesti ponovo se ispituje opravdanost obavezne vakcinacije i takav zaključak ne važi večito. U zavisnosti od okolnosti on može da bude i potvrdan i odričan za jednu istu bolest. Rečju, odluka o stvaranju izuzetka od prava na informisani pristanak na medicinsku intervenciju koju garantuje Ovijedo konvencija nije večita već se sa svakom novom epidemijom, čak i iste bolesti, preispituje.

PRED USTAVNIM SUDOM

Zar nije Ustavni sud svojom odlukom 2017. godine već rešio pitanje ustavnosti obavezne vakcinacije?

Nije. Ustavni sud nije ni imao prilike da se o ovome izjasni jer je njegovo Prvo veliko veće odbacilo inicijative za ocenu ustavnosti obavezne vakcinacije i time je sprečilo javnu raspravu pred Ustavnim sudom. U trenutku kada je sasvim jasan i očit eksplozivni potencijal i otrovni naboj rasprave koja se u srpskoj javnosti vodila (u trenutku donošenja odluke najmanje dve godine) oko teme obavezne vakcinacije promišljenost i mudrost nalagali su da se skupi neophodna hrabrost i da se zakaže javna rasprava pred Ustavnim sudom. Neprocenjiva bi bila korist koja bi se baštinila od ovakvog pristupa problemu. Zagovornici dva ekstremna stava o obaveznoj vakcinaciji bi u njoj dobili merodavan forum na kojem bi civilizovanom i razumnom razmenom etičkih i stručnih argumenata kakva obično krasi Ustavni sud imali priliku da se razgovetno izjasne i čuju. Srbija bi ovim putem kanalisala i zauzdala mahnitu žestinu i negativnu energiju kojom je natopljen sukob između ekstremnih zagovornika i ekstremnih protivnika vakcinacije koji bi mogao da se nazove „emotivna epidemiologija” u koju se nažalost uključila i država stavljajući se u svom neznanju na jednu od strana. Time bi najveća i najvažnije grupa u ovoj raspravi, ona kojoj pripada najveći deo stanovništva u Srbiji – vakcinacioni skeptici – dobila jedinstvenu priliku da stekne pravilnu predstavu o čemu se u ovoj raspravi radi i da konačno uobliči svoje stavove.  Visok nivo imunizacije (koji se možda i može postići kaznom) ne znači i visok nivo poverenja u imunizaciju kao i u lekare i zdravstvene vlasti kao promotere ove mere zdravstvene politike. Neznanje izvršne i zakonodavne grane vlasti koje su putem sadejstva svojih neukosti 2016. godine pretvorile jednu normalnu meru zdravstvene politike u kaznenu intervenciju (samo za decu), saučestvuje od tada i sudska grana vlasti ovom kukavičkom i štetočinskom odlukom čija će prva i najvažnija žrtva biti poverenje. Raspaljujući jedan pol u raspravi (zagovornike vakcinacije) bezrezervnim prihvatanjem njegovih ekstremnih stavova i razjarivši opravdani gnev drugog pola (protivnika vakcinacije) odbacivanjem njihovih inicijativa bez javne rasprave, Prvo veliko veće Ustavnog suda je nahuškalo na izbijanje „Prvog vakcinacionog ustanka“ u Srbiji. Tako je onemogućen treći najbrojniji pol (skeptici) da u razumnoj komunikaciji argumenata zdravstvenih vlasti sa stanovništvom dođu do ispravnih informacija i obaveštenja za pitanja na koja nikako da dobiju odgovore. Problem nedovoljnog broja ljudi spremnih da se vakcinišu je uvek bio problem nedostatnog i nedovoljnog opštenja zdravstvene vlasti i naroda gde krivica uvek leži na strani vlasti jer ona raspolaže stručnim mehanizmima, resursima i aparaturom da u tom opštenju preuzme inicijativu i pošalje pravu poruku o svrsi i smislu neke mere javnog zdravlja. Odbijajući da preuzmu odgovornost zdravstvene vlasti Srbije su utočište potražile kod Ustavnog suda, a u svom nepoznavanju problematike Prvo veliko veće im je to utočište pružilo odbijajući da organizuje upravo ono što je u središtu i srži problema – argumentovanu i civilizovanu stručnu javnu raspravu o svrsi vakcinacije i njenim prednostima i manama po pojedince i društvo. Time je samo poduprlo slabost zdravstvenih vlasti u vidu nesposobnosti da opšte sa narodom i pružilo im opravdanje da istraju u svom neradu i neznanju, dok je ojačalo snagu stavova podnosilaca inicijativa uveravajući ih u njihovu ispravnost štetočinskim i kukavičkim izbegavanjem javne rasprave. Ipak, najveću štetu je Prvo veliko veće Ustavnog suda nanelo interesima javnog zdravlja u Srbiji tako što je gore opisanim mehanizmom potisnulo skepetike u pravcu stavova isključivih protivnika vakcinacije.

Da Vas podsetimo:  ŠTA ČEKA VUČIĆA DO DIPLOME TRENERA Dijagnostika, Anatomija, Psihologija i Pedagogija u sportu...

KRITERIJUM EFIKASNOSTI

Ipak, zakonski pritisak je povećao broj vacinisanih, a kriterijum efikasnosti u društvima poznog kapitalizma nije nebitan.

Iz gorenavedenog razloga relativno povećanje stopa vakcinicije u Srbiji od kada se ona sprovodi pod pretnjom kazne ne treba da ohrabri zagovornike vakcinacije, zato što je ono posledica straha od kazne, a ne racionalnog uverenja u ispravnost odluke koju su doneli i poverenja u zdravstvene vlasti. Stoga se u vreme donošenja ove štetočinske odluke bez problema dalo predvideti da će otpor vakcinaciji kao meri javnog zdravlja samo rasti i da će pokazati sve svoje loše posledice ako kojim nesrećnim slučajem izbije epidemija neke ozbiljne bolesti koja će iziskivati potrebu za vanrednom imunizacijom celokupnog stanovništva, a potrošeno poverenje naroda se pokaže kao nepremostiva prepreka da se ona sprovede. To se upravo sada i dešava: sadašnja vlast pokušava da sprovede vanrednu imunizaciju u atmosferi potpuno narušenog poverenja u vakcinaciju. Uzalud, kasno je.

PROTIV OBAVEZNOSTI SVAKE VAKCINE

Vi ste protiv pravne obaveznosti svake vakcincije. Zbog čega imate tako radikalan stav?

Ako je zaprećena kaznenom represijom onda da. Najveća prepreka zdravog razuma svakoj pravnoobavezujućoj vakcinaciji jeste priroda odnosa koji postoji u zdravstvenoj delatnosti. Odnos pacijenta i zdravstvenog osoblja je uvek i iznad svega bio i ostao odnos poverenja. Kao što se ne ispovedamo kod sveštenika koji ispriča naše grehe pred celom parohijom, ili ne angažujemo advokata koji iznese stanje našeg slučaja protivnoj strani u sporu, tako se ne lečimo kod lekara kome ne verujemo. Kako verovati lekaru kojeg je država kaznenom prinudom pretvorila u doušnika koji mora da prijavi naše sumnje, strepnje i brige u vezi sa kvalitetom i bezbednošću vakcine zdravstvenoj inspekciji? Da li je moguće stvoriti i održavati odnos poverenja pod pretnjom kaznene prinude? Odgovor se sam nameće: niti jedna savest se nije oslobodila na silu.

PITANJE POVERENJA

Znači, sve je pitanje poverenja?

Da. Ukoliko su namere vlasti u kampanji vakcinacije čestite i najbolje (strah me i da pomislim nešto drugo!) tada je osnovni razlog koji uzrokuje nedovoljno poverenje stanovništva prema ovoj zdravstvenoj meri manjkava ili nepostojeća kampanja zdravstvene komunikacije sa građanima. Naime, u strukturi građana se nalazi vrlo malo ekstremnih zagovornika vakcinacije koji će uvek i pod svakim okolnostima zavrnuti rukav, i jednako tako malo ekstremnih protivnika svake vakcinacije. Najveći deo stanovništva spada u kategoriju koju ozbiljna nauka naziva, kako smo već rekli, skeptici. To su ljudi u potpunosti svesni civilizacijskog iskoraka koji izum vakcinacije predstavlja na polju narodnog (i njihovog sopstvenog) zdravlja. S druge strane oni  su isto tako svesni da niti jedan izum nije savršen, da ima svoje manjkavosti, da svaka nova tehnologija ima svoje „dečije bolesti“ i, na kraju, da može da se zloupotrebi. Uzmimo npr. tehnologiju atomske fisije: ona nam je dala i atomsku energiju, ali i atomsku bombu. Možda najbolji primer je nova CRISPR tehnologija odnosno tehnologija tzv. genetskih makaza. Ona će nam u budućnosti omogućiti da se genetskim inženjeringom lečimo, možda i od većine bolesti, ali istovremeno i da naručujemo potomstvo (tzv. dizajnirane superbebe) sa tačno određenim karakteristikama (ova tehnologija ima potencijal da bude nešto najopasnije što nam se desilo od izuma točka jer stvaranje društva po Hakslijevom modelu čini sasvim mogućim).

NAPAD NA UMERENE

Koja struja ima prevagu kad se ovakve teme razmatraju i kad se oblikuje javno mnjenje?

Sa prve dve kategorije građana ne vredi ništa raditi. Prvi bi se vakcinisali i kada bi vakcina bila zabranjena, a ovi drugi se ne bi vakcinisali i kada bi to bilo obavezno, makar i pod pretnjom kazne. Sreća po narodno zdravlje obe ove kategorije zajedno čine ubedljivo najmanji deo populacije. Najveći deo su pomenuti skeptici. U pitanju je običan svet, umerenih životnih i vednosnih stavova, koji nema problem sa vakcinacijom već konkretno određenom vakcinom. Kada je u pitanju tačno određena vakcina i njen sadržaj, kvalitet i bezbednost, ovi ljudi imaju tačno određena pitanja (npr. zašto u jednoj istoj vakcini kada se ona proizvodi za tržište Trećeg sveta kao konzervans koristi tiomersal, a kad se proizvodi za Zapadna tržišta ne), nedoumice, sumnje, nejasnoće, strepnje itd. Niti ovoj našoj niti bilo kojoj drugoj vlasti na ovom svetu prilikom komunikacije sa skepticima, a ponavljam to je najveći deo naroda, ne treba kazna, dovoljni su odgovori. Ali ne bilo koji odgovori, već odgovori na upravo ona pitanja koja su oni postavili. Ako se prema ovim ljudima postavi potcenjivački, kao da su oni glupi, i komunicira se s njima putem odgovora na pitanja koja oni nisu postavili, dobiće se još dublja sumnja i skepsa. Ako se prema njima postavi nadmeno, sa pozicije sile, i komunicira kaznom, reakcija koja se dobija nije prihvatanje vakcine, već upravo suprotno – odbijanje, jer kazna uništava poverenje i razvija sumnju koja prerasta u opravdani otpor.

Sada, kada bi trebalo sve snage usredsrediti na uspostavljanje tog srušenog poverenja jednom širokom kampanjom razumne, odmerene i staložene zdravstvene, a ne kaznene, komunikacije sa građanima, ona se preskače i ponovo se pokušava da se na brzinu reši problem oboljenja koji će, sada je to sasvim izvesno, postati naš trajni saputnik.

Da Vas podsetimo:  CEP: Istekao moratorijum za kredite, banke da otpišu deo kamate

EPIDEMIJE NISU SAMO PITANJE ZDRAVSTVA

Apel tvrdi da epidemije nisu samo zdravstveni fenomen?

Tako je. Razumna epidemiologija, lišena burnih emocija i erupcija vašarske rečitosti, vrlo dobro zna da je svaka epidemija, a naročito ona novih i nepoznatih bolesti, u prvom redu politički, zatim društveni i privredni, pa tek onda zdravstveni fenomen. Naše zdravstvene vlasti u svom neznanju gube iz vida (ili namerno zanemaruju) jednu vrlo važnu i elementarnu postavku izvorne epidemiologije. Naime, epidemiologija je stvorena početkom XIX veka kao naglo nabujala mešavina medicine, statistike kao prirodne nauke (ona je grana matematike) i različitih društvenih nauka. Izvorna epidemiologija je tako ravnopravno operisala koliko sa socijalnim toliko i sa prirodnim činiocima rizika nastajanja bolesti. Stoga je svoje mere i mehanizme razvila kao složena ustrojstva koja kako sa društvenog tako i biološkog stanovišta objašnjavaju pojavu i kretanje bolesti, ali i deluju na nju. Ovakva izgradnja epidemiologije se posledično razvila u različite mere socijalne, zdravstvene, privredne ili razvojne politike države usmerene ka suzbijanju ili sprečavanju bolesti. Polovinom XX dolazi do nagle promene u epidemiologiji. Glavni uzroci smrti više nisu bile zarazne već nezarazne, tzv. neprenosive bolesti. U toj meri su i postojeći obrasci epidemiologije zahtevali inoviranje. Ona je morala da središte svoje pažnje usmeri sa društva, kroz koje se prenosila zarazna bolest sa jednog čoveka na drugog, na pojedinca, jer nadmoćne bolesti više nisu prelazne odnosno zarazne. Tako je izgradila nove obrasce poimanja bolesti koji su naglasak stavljali na tzv. lične činioce rizika koji su bili dovođeni u vezu sa ponašanjem pojedinca, a ne sa klasičnim društvenim ili biološkim čioniocioma bolesti. Tako su tzv. društvena i tzv. molekularna epidemiologija ustupile mesto tzv. epidemiologiji individualnog rizika, a postupak u kojem je do toga došlo je zbog isključivosti i žustrine u načinu iznošenja stavova u nauci nazvan epidemiološki ratovi. Epidemiologija individualnog rizika, koja je postala nadmoćni oblik epidemiologije kako su neprenosive bolesti postale učestalije od prenosivih, je lakše istrpela molekularnu epidemiologiju u svom prisustvu zato što obe stavljaju naglasak u objašnjenju nastajanja bolesti na individualne činioce iste.

METODI LUDILA

A šta ako u tom ludilu, po reči Šekspirovog Polonija, ima metode?

Dozvoljavam mogućnost da u Srbiji ipak nije u pitanju neznanje, već je pravi uzrok ove zvanične pojednostavljene epidemiologije taj što je priznavanje društvenih činilaca bolesti oduvek pratilo sa sobom kao posledicu skupe mere socijalne, zdravstvene, radne, privredne i uopšte razvojne politike jednog društva. U njihovom prisustvu rešenja farmakološke industrije (lekovi i vakcine) po prirodi stvari padaju u drugi plan. Jedan uprošćen i sveden narativ pojave bolesti koji je u srži epiemiologije individualnog rizika („tvoj način života vodi KOVID-u, ko ti je kriv što ideš u kafanu, tržni centar, na zimovanje, ne vežbaš, ne hraniš se zdravo…“) ili molekularne biologije („tvoji geni stvaraju sklonost ka KOVID-u, ko ti je kriv što si se rodio sklon kardiovaskularnim oboljenjima, trombozi, gojaznosti…“) onemogućava raspravu o širokim društveno-političkim i ekonomskim faktorima rizika oboljevanja. Kao takva savremena srpska epidemiologija je veoma podobna za zloupotrebu od strane onih kojima nije u interesu da se u društvu bilo šta menja, ali im je istovremeno u interesu da se prodaju lekovi ili vakcine. Što jednostavnije objašenjenje bolesti to se manje resursa ulaže u ophođenje s njom i manje ima potrebe za promenom društvenog ustrojstva u kome živimo a koje, čineći nas nejednakim, ustvari jeste pravi faktor objašnjenja bolesti. Ovako izgrađena epidemiologija optužujući pojedinca odnosno individuu za stanje svoje bolesti je duboko prožeta jednim moralnim negativnim stavom prema adresatima svoje poruke. Ona tako stvara nove parije u društvu: pušače, alkoholomane, one koji se upuštaju u nezaštićen polni odnos, vozače koji nisu vezani, motocikliste koji ne nose kacige, fizički neaktivne, gojazne, veseljake i bećare i uopšte rečeno sve druge koji su načinom života „sumnjivi“. U ove sumnjive ličnosti srpske vlasti, svrstavajući se u epidemiološkim ratovima na jednu stranu i prihvatajući bezrezervno njene moralizirajuće argumente, ubraja sad jednu novu vrstu parija u srpskom društvu – nevakcinisane – prenebregavajući da su obrasci epidemiologije individualnog rizika stvoreni za neprenosive bolesti, a ne zarazne kao što je KOVID-19! Onome kome ovo nije jasno postavljam retoričko pitanje: kako je moguće da u SAD danas nema tuberkuloze, jednako kao i u Evropi, ali tamo nikad nije aplicirana BCG vakcina?

NEVAKCINISANI SU „KRIVI“

Formirana je, dakle, ideologija „krivice nevakcinisanih“.

Zanimljivo je da u toj novoj i izopačenoj srpskoj epidemiologiji individualnog rizika nevakcinisani nisu krivi samo za svoju bolest. Krivicu nevakcinisanih ona uzdiže na jednu novu moralnu ravan: odjednom su krivi i za tuđe bolesti, kao da je nevakcinisan čovek automatski bolestan i zarazan! Međutim takva moralna poruka, koja osuđuje jedne ljude za posledice i stanje u životu drugih ljudi, je u stvari daleko od klasične etike. Stvarajući pravilo po kojem nekim ljudima (nevakcinisanima) može da se uskrati mogućnost da odluče šta će da rade sa svojim telom zato što je to navodno „u opštem interesu“ stvorena je jedna krajnje utilitaristička bioetika u srpskoj politici javnog zdravlja. Ona će po prirodi stvari doći u sukob sa običnom ljudskom etikom, što se da videti u veoma žustroj javnoj raspravi oko obavezne vakcinacije koja ne jenjava. Tako je bivši ministar prosvete svojevremeno poručio nevakacinisanim đacima da neće moći u školu, a njihovim roditeljima da će im oduzimati decu. Srpski predsednik je pre par dana onima koji „neće vakcinu“ poručio da pošteno kažu „da neće ni krevet“ u bolnici. Filozofija kao nauka kojoj pripada pojam etike je ovaj obračun odavno predvidela. Fuko je kao ključni problem ove raspre prepoznao opasnost diskriminacije onih koji nisu u stanju da ispune visoke zahteve koje obrasci te utilitarističke bioetike postavljaju za ravnopravan položaj u društvu. U ovom slučaju to je popunjen vakcinacioni karton.

Ko ga nema, manje je čovek.

RAZGOVARAO: VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Šira verzija intervjua objavljenog u „Pečatu“

Izvor: Srpski Stav

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime