Posle bitke su svi generali, bilo da je reč o ratu, politici ili sportu. Svi su najpametniji, svi su sve znali, sve predvideli i svi bi to „uradili bolje“.
Pre tačno mesec dana na ovim stranicama objavio sam tekst „Poslednji krug u Podgorici“, u kome se kalkulisalo sa realnom mogućnošću da „prvi put u istoriji“ aktuelna crnogorska vlast (čitaj Milo Đukanović) izgubi parlamentarne izbore. A taj tekst se oslanjao na istraživanje javnog mnjenja „Nove srpske političke misli“ sprovedeno krajem jula i početkom avgusta i publikovano integralno na NSPM („Šanse za promenu definitivno ima“), a u izvodima u više medija i portala u Srbiji i Crnoj Gori (pored ostalog, na N1, kao i u podgoričkim „Vijestima“). A samo dan pre glasanja, 29. avgusta, na portalu Nova S izašao je intervju sa mojom malenkošću pod naslovom: „Poslednje procene – DPS na 35 odsto, opozicija jača za 6 do 10 procenata“.
Konačno, na sam dan izbora, nešto pre 17 časova, kada sam čuo poslednje podatke o izlaznosti, napisao sam na tviteru (a i saopštio uživo u programu novoosnovane „Nacionalne TV“) da su, što se rezultata tiče, „ovi izbori završeni“.
Bilo je tokom prethodnih godina mnogo kritika i od strane ovdašnje vlasti, a bogme i od strane raznorazne opozicije, nezadovoljne rezultatima naših anketa, ali ne pamtim da se ikada na neko naše istraživanje i moju glavu sručilo toliko napada, podsmeha i uvreda. Zapravo, moglo bi se reći da su tih avgustovskih dana od pisca ovih redova u crnogorskim režimskim krugovima bili omraženiji samo mitropolit Amfilohije – i Dritan Abazović?!
Paradoksalno, na kraju balade ispostavilo se da smo bili čak i nežni prema DPS-u. Jer, priča o „jednom mandatu razlike“ pomalo prikriva činjenicu da je na tim izborim Đukanovićeva stranka osvojila tačno deset procenata i čak 41 hiljadu glasova manje od zbira dve („srpske“ i „prosrpske“) opozicione koalicije.
Naravno, niko nije nepogrešiv. Ali, u principu, ako se radi pošteno i ako se u poslednji čas ne dogodi nešto nepredviđeno (neka „bomba“, neki „Beli“, neki „državni udar“, neko čudo) ozbiljno i nepristrasno urađena anketa može dosta dobro da predvidi tok događaja. U politici i analitici (pogotovo, izbornoj analitici) moraš da imaš znanje i iskustvo. Ali, uzalud sve znanje – ukoliko nemaš adekvatan alat. A u konkretnom slučaju, taj „alat“ je bilo pouzdano istraživanje javnog mnjenja, kao i propratni izveštaji (dakle, ne samo brojke) naših anketara, koji su listom ukazivali da je DPS u padu, da su ljudi ogorčeni i da – ne bude li nekih velikih marifetluka i mahinacija – Crnoj Gori predstoji smena vlasti.
E, sad, drugo je pitanje da li su – i zašto nisu – i drugi imali iste ili slične nalaze i brojke. (I, ukoliko su ih imali, zašto sa njima nisu izlazili u javnost?) Da li su grešili, ili su radili za CG režim, ili su bili obavezni prema nekim drugim naručiocima – ali činjenica je da među javno publikovanim predizbornim anketama praktično ni jedna nije davala šansu opoziciji, dok su, u međuvremenu, po društvenim mrežama „curile“ (ne)hotimice puštene brojke nekih poznatih agencija („nezvanične“, ali i nedemantovane) koje su išle na ruku crnogorskoj vlasti. Tako da možemo samo da nagađamo da li tu zakazao istraživački „alat“, ili je problem bio u „majstorima“.
Bilo kako bilo, Đukanovićev (ne)očekivani izborni poraz otvorio je široko prostor kalkulacijama tipa „kuda ide Crna Gora“ i da li bi se nešto tako – ili slično – moglo dogoditi i u Srbiji.
Na žalost po srpsku opoziciju (i sreću po aktuelnu vlast u Beogradu) razlika je trenutno ipak mnogo više nego sličnosti. Iako je ideološki i etnički mnogo heterogenija, opozicija u Crnoj Gori je uspela da nađe zajednički jezik i formulu delovanja. A uz nju je (ovaj put!) stao i dobar deo tamošnjih najuticajnijih medija, nevladinog sektora i poslovnih krugova. (A ni spoljni faktor, odnosno ambasadorski kor, najblaže rečeno, nije se mnogo protivio.)
Ipak, neuporedivo najveći teret ove promene iznela je SPC u Crnoj Gori. Pre svega, mitropolit Amfilohije lično (koga njegovi saradnici od milja zovu „Đedo“), kao i vladika Joanikije, njihovo sveštenstvo i monaštvo, u zajedništvu sa narodom. Najpre su zimus pokrenuli impresivan talas litija protiv diskriminatorskog „Zakona o slobodi vjeroispovjesti“, a potom motivisali i mobilisali građane da masovno izađu na glasanje i da odbiju „danajske darove“ DPS-ovih emisara koji su i pred ove izbore – ali manje uspešno nego ranije – krstarili Crnom Gorom.
Za razliku od svih drugih – takođe nesumnjivo zaslužnih, jer da bi se ova pobeda izborila bilo je neophodno da se složi mnogo kockica i stekne mnogo faktora – Crkva i mitropolit se sigurno neće jagmiti za priznanje svojih zasluga, niti ih isticati. I to ne samo zbog skromnosti, nego i zato što verovatno nisu radi da na svoja pleća preuzimaju breme odgovornosti za ono što će se u narednom periodu u Crnoj Gori dešavati. No, hteli ili ne, od odgovornosti se neće moći sasvim skloniti – pogotovo ako stvari ne krenu u povoljnom pravcu – i to im mora biti jasno.
Razume se, daleko veće iskušenje i odgovornost biće na neposrednim izbornim pobednicima, opozicionim strankama i liderima, koji u predstojećim danima treba da pokažu da li su dostojni te pobede i šanse koja im se ukazala. A od uspeha ili neuspeha njihovog poduhvata zavisiće ne samo budućnost Crne Gore, nego u velikoj meri i politička mapa čitavog regiona.
A što se tiče eventualne „pouke za Srbiju“, ona bi u najkraćem mogla da glasi: Da, ipak je moguće na izborima srušiti autoritarnu vlast. Ali i veoma je teško. I da bi se to uspelo treba da se stekne mnogo faktora, mnogo truda, mnogo sabiranja, mnogo zajedničkog rada, mnogo pameti i – na kraju – mnogo sreće.
Đorđe Vukadinović
bivši narodni poslanik i urednik NSPM
Izvor: NSPM
