Zahvaljujući rektorki Ivanki Popović, Univezitet u Beogradu uspeo je da se uspravi. Velika je verovatnoća da jedan lažni doktorat koji baca mrlju na ceo Univerzitet ne bi bio poništen da nije bilo ove taktične i hrabre profesorke.
Formalno ona nije bila član Odbora koji je proglasio plagijatom uradak Siniše Malog, ali njen principijelni stav je omogućio da se vrednuju činjenice, a ne nečije želje i moć. Ono što je bilo toliko očigledno i što se nije smelo uraditi čitavih pet godine razrešeno je u prvoj godini Ivankinog mandata.
Da sila i vlast pred sobom imaju ženu koja se ne može uceniti, kupiti ili zastrašiti bilo je jasno u danima kada je grupa studenata držala u blokadi Rektorat baš zbog lažnog doktorata. Rektorka je svako jutro išla na pregovore sa tom decom, uvažavajući ih kao sebi ravne. Smirena, kao vernici pred ispoved, čini se da je ulivala dodatnu snagu toj pobunjenoj mladosti.
Nije imala dilemu na čiju stranu treba stati. Njena jednostavna rečenica da su profesori dužni “da budu uz svoje studente čak i kad se ne slažu i ne razumeju”, potpuno je drugačija od onoga što je u poslednje vreme dolazilo sa Univerziteta. To je rečenica koje se ne bi postideli ni čuveni Jovan Cvijić, Slobodan Jovanović, Ivan Đaja… veličine koje su nekada sedele u istoj stolici.
Znala je rektorka da ne sme da razočara takve velikane, da ne sme da izneveri sebe i svoje ugledne pretke, da ne sme da ubije nadu studentima koji se bore za odbranu časti Univerziteta. Časni ljudi i pod pritiskom – i onda kada su im ugroženi bezbednost, zdravlje pa čak i život – ostaju časni.
Ne smem ni da pomislim kakav bi ishod bio da je na mestu rektora sedeo onaj dekan šlihtara ili onaj što u očima ima brojčanike, ili ona gospođa što prisvaja tuđe knjige. Jer, majmun ostaje majmun i kada se popne na najveće drvo.
Mi smo kao društvo još na nivou prevarne psihologije. Za to smo čak smislili i sintagmu: “ Pa to je Srbija”, dakle kad god je neko prevaren prijatelji ga teše tom rečenicom. U prevodu – znaš valjda kakvi smo, mogao si to i da očekuješ. I decu učimo da budu prevaranti. Setimo se samo redovnih skandala oko testova za malu maturu.
Ima u Užicu jedan profesor srpskog jezika za koga znam da đacima govori kako su obraz i čast važniji od novca. Njegov čas se završava rečenicom “Hvala deco što ste me slušali”. Puna je Srbija ovakvih ljudi, ali oni se ne vide. Naopaki sistem vrednosti ih gura u izolaciju, da “loše” ne utiču na državnu prostituciju.
Uspravljanje Beogradskog univerziteta veliki je iskorak iz moralne kaljuge u kojoj se Srbija nalazi. Taj udarac kradljivcima i lažovima budi nadu da kao posrnulo društvo možemo da su uspravimo.
Ako je verovati filmu “Nesalomivi”, sa najvećim kriminalom u Americi izborili su se Eliot Nes i još trojica nepotkupljivih. Mi smo na dobrom putu, imamo dvojac – onog “sužnja” u Valjevu i rektorku u Beogradu. Traži se još dvoje.
