I bi Bajden!

Da su odnosi Srbije i Amerike zaista u uzlaznoj putanji, kako premijer juče kaza, videlo se po uzletanju Bajdenovog aviona- definitivno je išao uzlaznom putanjom i mahao domaćinu, zamolivši pilota da što pre uvuče stajni trap kako bi otresli Tomu Nikolića s točkova, u koje mu se uplela kravata dok je konstatovao: „A, pa meni se čini da su malo prepumpani, bogami! Sećam se da su kod nas na kolicima za zemlju, dok sam radio u jednom uglednom kragujevačkom preduzeću, bili mekši… oće kolica da se preture kad su puna ilovače a točkić prepumpan…“

Ne, šalu na stranu, zaista su odnosi toliko dobri da potpredsednik Amerike nije želeo da zaobiđe Beograd na svom putu ka Prištini, u kojoj će se zadržati dva dana za razliku od dva sata u prestonom nam gradu, ali dva sata de fakto znače mnogo više nego toliko dana kod Tačija!
Doduše, u politici se takav odnos tumači drugačije, sasvim drugačije od uzlazne putanje, ali u realnosti stvari stoje ovako, da plastično objasnim: krenete na dalek put kojem se toliko radujete. More, recimo, i usput vam toliko prigusti a bešika na nalik Babićevoj!

Realno, čemu se u tom trenutku više radujete: prvoj pumpi ili žbunju ako je priručnije, da tako kažem, ili pak moru, plaži, zalasku sunca nad pučinom..?

Verujem da se odgovor nameće sam od sebe, pa tako i u ovom slučaju- DŽozef Bajden će se duže zadržati u Prištini, tamo će telaliti sve kontra od onoga što je govorio ovde, ali mu neće biti ni blizu prijatno koliko u Beogradu, jer čoveka, fakat, najlepše uspomene vežu za mesto gde se olakšao!

Da me ne shvatite pogrešno, ne mislim ja da belosvetski politički vagabundi Srbiju doživljavaju kao poljski klozet, naprotiv, verujem da više na nas gledaju kao na žbun, ali suština je u tome da koliko god vremena ostanu ovde ostave neizbrisiv trag za sobom, ili barem teško izbrisiv i dosta oporog mirisa!

E, kad smo već kod mirisa uz njega nekako logično ide i ukus, a i on nepopravljivo gorak!
Mislim na Bajdenovo izvinjenje porodicama koje su izgubile svoje u NATO zločinu ’99. koje bi možda i imalo smisla, možda bi imalo prizvuk ljudskosti da opet jedina tema nije bila takozvana „normalizacija“ odnosa s Kosovom i potonji odlazak dole!

Znači, čovek se kurtoazno izvinio zbog hiljade postradalih i još ko zna koliko hiljada obolelih (zbog njih se nije izvini niti će iko ikada nažalost, niti ko sme to da im spočita od ovdašnjih velmoža), pa trkom iz kuće žrtve u dom svojih saučesnika da nazdrave onome za šta se dva sata pre toga izvinio..?

Zanimljiva ta visoka politika malih ljudi, zaista!

Svodi se otprilike na to da silovatelj otrči do kuće žrtve, proćaska s njenom porodicom, usput se uz slatko i vodu izvini za ono što je uradio, pa zamoli za neku fotografiju kako bi nešto kasnije s ekipom koja mu je čuvala stražu dok se iživljavao nad mučenicom mogao da onaniše na njenu sliku!

No, šta ja pa znam o politici osim činjenice da su daleko mudriji od nas rekli: „Ne raduj se Danajcima ni kad darove nose“, pa tako i ovu posetu koju kvalifikuju kao ne znam koju po redu istorijsku i suštinski važnu za nas ne vidim nikako drugačije do stajanku kraj usputnog grma!

Još kada se ima u vidu da je osim odlaska u „toalet“ Bajden iskoristio priliku da stojeći nad pisoarom vikne: „E, umalo da zaboravim, Amerika će uvek biti vaš prijatelj i saveznik, al ajde da lepo priznate Kosovo, batalite te priče o bratstvu i savezništvu s Rusijom, rasprodate još to crkavice što vam je ostalo od privrednih dobara i dostojanstva, i javite Tačiju da malo kasnim ali stižem, nek baci na roštilj desetak Srba s lukom… ovaj, ćevapčića…“

Ne, zaista, odnosi su nam u toliko uzlaznoj putanji da samo što nisu poleteli ko Bajdenov avion ka Prištini, za kojim je premijer mahao i kada se prizemljio na aerodrom krvnika „Adem Jašari“ a predsednik se čvrsto i dostojanstveno držao za točkove ponavljajući: „Ma, ne pucajte, šta vam je, samo ću na ventil da ispustim malo vazduha i puštam se! Verujte mi, ništa gore nego kad vam se u trku prevrnu kolica a lopata omlati preko čela…“

Mihailo Medenica