I-de-mo-u-Ka-tar, i-de-mo-u-Ka-tar

0
80
Foto: Peščanik

Dobro, ne idemo mi. Idu fudbaleri reprezentacije Srbije. Ruku na srce, zaslužili su. Zajedno sa selektorom Draganom Stojkovićem. U nedelju uveče, nekada veliki igrač izrastao je u velikog trenera. Za par sekundi. Kada je pred kraj drugog poluvremena prišao aut liniji i počeo da maše i urla – idemo, idemo. Ne sećam se da sam video nekog domaćeg fudbalskog selektora, a bilo ih je tušta i tma, da tako strasno bodri igrače da krenu u napad na sve ili ništa. Zaličila je u tom trenutku reprezentacija Srbije na legendarne Nemce. To znamo, Nemci igraju do poslednje sekunde, i pobeđuju i kada gube do te poslednje sekunde. Sinoć je fudbalska Srbija postala fudbalska Nemačka. Ili, rečima Vučića, domaći fudbaleri su dostigli nemački (takmičarski) standard.

Zašto pominjanjem Vučića kvarim tu lepu fudbalsku bajku? Zar ne možemo zaboraviti na njega barem onda kada reprezentacija uspešno prođe kvalifikacije pobedivši bivšeg (nije to bilo tako davno, u prethodnom ciklusu) evropskog prvaka u gostima? Ne možemo. Vučić je kriv. Zagorčao je pobedu obećanjem od milion evra. I tih milion evra ekspresno je posle pobede, već u ponedeljak, uplaćeno na račun domaćeg fudbalskog saveza. Ispada tako da Aleksandar Mitrović, Dušan Tadić i drugovi nisu igrali za proverbijalni narod, nego za Vučićev milion. Mi znamo, verujemo, da nije tako. Da je tim momcima sve vreme samo narod bio na srcu. Ali, to veliko srce ukaljao je Vučić svojim prljavim parama. Nema razloga da se sada pitamo šta se sve moglo za taj milion. I da li mu je iko taj milion tražio. Znamo – nije.

Nešto drugo me zanima. Zamislimo da preko noći, na krilima pobede, Mitrović, Tadić ili – što da ne – Stojković odluči da se kandiduje za predsednika Srbije. Šta bi se dogodilo? Dobro, ne mora nijedan od njih, uzmimo da se kandiduje – Novak Đoković. Eto, tek tako, bilo ko od njih poželi da bude predsednik. Kako bi radila novoradikalska kampanja protiv njih? Vrlo jednostavno. Mitrović je promašio penal protiv Škotske. Gol u 90. minutu protiv Portugala odmah bi se zaboravio. Stojkoviću bi se izvadila afera iz 2008, kada je praktično pobegao iz Srbije, preko Ljubljane, u Japan da ne bi svedočio u policiji o nekim sumnjivim transferima fudbalera Crvene Zvezde. Đokoviću bi se moglo reći da nije osvojio nijedno olimpijsko zlato za Srbiju, što jasno pokazuje manjak motivacije kada igra za svoju zemlju. O Tadiću pak…

Da Vas podsetimo:  Aca Miljević: Da li je vreme za srpsku populističku stranku?

Hm, za Tadića mi ništa ne pada na pamet. Novoradikali bi se pak snašli i za Tadića. Nema tog uspeha koji vas može oprati od novoradikalskog blata ako poželite da budete predsednik umesto Vučića. Sve i ako vam je obraz zaista čist, novoradikali će ga već nekako isflekati. Verujem da je upravo to bila svrha bespotrebnog poklona/nagrade od milion evra. Bilo je malo verovatno da Srbija pobedi Portugal usred Lisabona pred desetinama hiljada strasnih Portugalaca. Bila je to opklada na sigurno u milion evra. Da su fudbaleri izgubili, milion bi ostao gde je i bio, a bio je… Zaista, gde? Otkuda je stigao taj milion koji predsednik štedro deli fudbalerima. Žiteljima Srbije po 30 ili 20 evra, a fudbalerima milion. Pa dobro, malo koji žitelj Srbije može loptu da udari glavom kao Mitrović.

No, vratimo se na poraz koji se nije dogodio. Dakle, milion bi ostao… negde; a iz redova reprezentacije niko ne bi mogao kao predsednički protivkandidat da parira Vučiću. Ali, tišti taj mali postotak verovatnoće koji se na kraju pretvorio u zaista veliku pobedu fudbalera Srbije. Izrasli su preko noći u heroje nacije. To je opasno – po Vučića. Tako razmišlja Vučić. Pa se kladi na sigurno. Ako izgube, kalkuliše on, milion ostaje meni. Ako pobede, uvek ću moći da ih isprljam tim milionom i kažem da su kao plaćenici igrali za novac, a ne za narod. Čitalac se mršti: liči mu sve ovo na preterivanje. Neka bude da je u pravu. Ali, evo šta me tišti. Zašto posle svake velike pobede sportisti dolaze da se poklone Vučiću. Kakve veze Vučić ima s njihovim pobedama? Zašto se brukaju kao što se onomad recimo obrukao selektor reprezentacije odbojkašica?

Da Vas podsetimo:  Danas u našoj crkvi vladaju zavere, izdaje, spletke, korupcija, primitivizam, politika i najgori mrak

Budete najbolji na svetu, u bilo čemu, i onda dođete i kažete Vučiću – mi smo u stvari ništa, samo si ti veliki. Evo, fudbaleri. Većina njih igra za ozbiljan novac po belom svetu. Kada taj milion podeli između sebe njih par desetina, koliko ih je u reprezentaciji, to im izađe otprilike kao dnevnica – umalo ne rekoh: topli obrok. I tako, dok se ljudi raduju, skandiraju – idemo u Katar, mene kopka taj milion. Zašto je Vučić morao i tu malo verovatnu sreću – koja se eto ipak desila – da nam zagorča? O, kada bi fudbalski bogovi sada hteli da nam se smiluju i Vučiću vrate taj milion, kakva bi to tek pobeda bila. Neće se desiti. Taj gol nećemo videti. Iako im se sve namestilo na penal.

P.S.

Fudbaleri su me demantovali i obradovali. Tekst sam završio i poslao juče popodne. Sinoć je stigla vest da su fudbaleri Vučićev milion dali u humanitarne svrhe, za lečenje bolesne dece. Kraj teksta svedoči o pesimizmu koji me je obuzeo. Rekao bih da je taj pesimizam prilično čvrsto utemeljen u lošoj ovdašnjoj svakodnevnici. Fudbaleri su odskočili. Kvalifikovali su se ne samo kao reprezentacija nego i kao ljudi od integriteta. Posumnjao sam u njih. Raduje me što sam pogrešio.

autor:DEJAN ILIĆ

https://pescanik.net/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime