Pitanje tumačenja skupa „Kosovo je Srbija“ pojavljuje se ponovo kao neuralgična tačka sudbine srpskog naroda, iako se to možda na prvi pogled ne vidi
Sve je bilo spremno za taj pažljivo i promišljeno organizovan čin događanja srpskog dostojanstva. Sa bilborda su se mesecima unazad smešila brižna lica zapadnih velikodostojnika, od Linkolna preko Čerčila do Branta. Njihovi citati dekontekstualizovani tako da izgleda da se mogu primeniti na tu situaciju, da je Kosovo u sastavu Srbije jedna sasvim logična zapadna stvar. „Kosovo je Srbija“ na brojnim svetskim jezicima. Savršena dikcija za recitaciju onih najskupljih pesama o nacionalnom ponosu. I Matija i Desanka i Njegoš.
Oblaci su se sklonili i proleće je stiglo mesec dana ranije. Izvođenje nove-stare himne besprekorno uvežbanog hora. Bezbedno isplanirana putanja do Hrama, i za kraj najavljen moleban pod vođstvom mitropolita Amfilohija kao kruna. Procene su da je bilo od 250.000 do pola miliona ljudi. Narod doveden sa svih strana zemlje. Emocijom nabijeni govori. I Voja i Toma i Mile. Svako je imao svoju ulogu, svaki sekund se znalo šta treba da se radi. Trebalo je poslati poruku (zapadnom) svetu. Važno je bilo, pre svega, da sve prođe – civilizovano.
Sve je bilo spremno – i onda je samo puklo, na sav glas! Od samog početka, napetost i energija učesnika mogla se gotovo fizički napipati u vazduhu. Diskrepancija između atmosfere na bini i atmosfere u narodu bila je toliko velika da je na momente delovalo kao da se radi o dva različita događaja u različitom trenutku i prostoru. Kao da su u pitanju bila dva različita sveta – i onda se konačno pokazalo da zaista jesu.
Uprkos upeglanosti, apelima na razum i pozivima na mir, od kolone kojoj je bilo namenjeno da više liči na samrtni marš nego na snažni protest, odvojilo se na hiljade srpske dece i rešilo da na par veličanstvenih sati vrate svoj grad. Gorele su strane ambasade, lomljeni su urbanistički planovi, tuklo se sa policijom, ali svi ti simboli ostali su u zapećku kada je masa počela da razbija izloge desetina prodavnica i trafika, upadujući i iznoseći patike, trenerke, rančeve, cigarete, alkohol i sve ostalo prekopotrebno za svakodnevni život. Narod se nije dao zombifikovati.
Dve strane medalje
Bliži se (okruglih?) petnaest godina od toga dana, a pitanje tumačenja ovog događaja pojavljuje se ponovo kao neuralgična tačka sudbine srpskog naroda, iako se to možda na prvi pogled ne vidi. Sa ove vremenske distance, kada se stave u zagradu svi lični i opšti istorijski revizionizmi tadašnjih i današnjih komentatora ovog protesta, možemo utvrditi da je jedino kvazi-nacionalno jedinstvo koje je izazvao 21. februar 2008. godine zapravo nametnuti nad-ideološki konsenzus u pogledu ponašanja demonstranata, a posebno ovih „odmetnika-kradljivaca“.
Uz izrazito male razlike, uglavnom estetske prirode, godinama se nameće istovetni sud: to je bio trenutak sramote, poraz pristojnih od strane „huligana“, ukaljano lice Srbije i Beograda, dokaz da je srpskoj omladini cena najskuplje srpske reči približna iznosu ermaksa, pa samim tim i simbol toga koliko nam Kosovo zapravo (malo) vredi.
Sa strane nacionalista, to je bila neprijatnost koju bi najradije trebalo zaboraviti, incident kojeg se treba odreći kako bi se zadržala slika dostojnog Srbina kome je sveća u ruci na platou Hrama sv. Save važnija od prizemnih materijalnih potreba i statusnih simbola. U tome leži prezir nacionalista prema srpskom uvek kada se ono ispolji kao ljudsko, isuviše ljudsko.
Sa strane liberala i „slučajnih Srba“, to je vrhunski dokaz srpske nazadnosti i divljaštva i idealna potvrda svake njihove autorasističke fantazije. Još jedan povod da se izrekne ono čuveno „to može samo kod nas“, u kojem se uvek krije i suštinsko nepoznavanje te voljene zapadne istorije i ignorisanje sličnih epiloga protesta u Evropi, poput dešavanja u francuskom Val D’Oazu 2007. ili haosa u Londonu marta 2011. godine. U tome leži prezir navodnih branitelja ljudskih prava onda kada se ljudsko pokaže kao srpsko, koje je uvek već isuviše srpsko.
I u prvom i u drugom slučaju, u punoj svojoj snazi izlazi na videlo suština alergije na narod (ovde): desnice koja može voleti samo apstraktnog Srbina i levice koja može voleti samo apstraktnog radnika.
Stoga je, baš u ovom sadašnjem kontekstu kada je takozvano „Kosovo za patike“ kratkotrajno vaskrslo u javnom diskursu, trenutak da se ovaj cinični narativ slomi i pokaže kao ono što u svojoj biti jeste – jalova i lažna slika u službi isključivo i jedino antinarodne politike.
Rečima filozofa i repera Darka Delića, „21. februar 2008. je dan kada je klasna politika, posle dugo dugo godina, izašla na ulice Beograda i oficijalno proglasila kraj projekta Petog oktobra“ (ovde). Bio je to svojevrsni protest unutar protesta onih koji su već tada osećali da su kao srpska deca prezreni na (zapadnom) svetu, a kao deca radničke klase žrtvovani petooktobarskim snovima koje su živeli kao noćnu moru, jednako izdani i od kulturno-liberalnih i od pristojno-nacionalnih elita.
„Krađa patika“ bila je odgovor na istinsku krađu Kosova i u tome nema ničega banalnog niti izdajničkog. Drugim rečima, ti mladi ljudi su otimanjem njima preskupih i nedostižnih „patika“ sproveli, pa makar na samo par sati, jednu malu narodnu eksproprijaciju privatne svojine: otete patike na mesto otetih fabrika, otete mladosti, otete budućnosti, otetog zdravlja i, konačno, otetog Kosova.
Ima neke kosmičke pravde u tome da se sve to dešavalo pod okom pomenutih perjanica zapadnog imperijalizma na bilbordima, sa američkom ambasadom u plamenu u pozadini, kao i na nevericu finih građana raznih ideoloških provinijencija uplakanih nad „svojim“ razbijenim Beogradom.
U stvarnosti su toliko retki i samim tim dragoceni događaji poput ovog, u kojem se na apsolutno transparentan i jasan način razotkriva priroda nekog slojevitog društvenog sukoba. Inače je potreban mnogo komplikovaniji misaoni zahvat i ideološko raspetljavanje da bi se u srži nekog protesta inspirisanog nacionalnim identitetskim pitanjima mogla uvideti važnost klasnog koja je uvek tu.
Kosovo je klasno pitanje
Ovog puta je to pokazano na najplastičniji način: ako hoćete da budete „na strani Srba“, onda morate da se pozabavite glađu, eksploatacijom i tzv. materijalnim interesima radničke klase; ako hoćete da budete „na strani radničke klase“, onda morate da shvatite da ona postoji kao i da se većinski samorazumeva kao srpstvo. Na ulicama Beograda (a ne u salonima, ili ispred Hrama) tada se dogodilo „čudo“: narodno jedinstvo klasnog i nacionalnog, odnosno nedvosmislena poruka – Kosovo je i klasno pitanje. Ne „Kosovo za patike“, nego „i Kosovo i patike“.
Ako je istina da istoriju pišu pobednici, onda bi trebalo dodati da je ponekad pišu i gubitnici ali u svoje ime. Stoga i ne čude napori da se izvrši revizija ovog događaja, da se njegova istina zatrpa gomilom moralističkih laži, da se njegovi učesnici nazovu „razuzdanom ruljom“, „šljamom društva“ i „fašističkim huliganima“ i da se na taj način stavi tačka na svaku mogućnost bilo kakvog narednog pružanja otpora viziji društva koja je pod zapadnim imperijalizmom i neoliberalnim kapitalizmom.
Svako pozivanje na mir, nenasilje i normalnost u okolnostima koje su same po sebi apsolutno nemirne, nasilne i nenormalne predstavlja vrhunac cinizma i licemernu poziciju koju sebi mogu da priušte samo privilegovani. Zato 21. februar 2008. ostaje kao dan kada je radnička omladina osvetlala Srbiji obraz, poručivši da ako u njenom srcu leži Kosovo, u srcu Kosova leži i klasa. U suprotnom, ostajemo izgubljeni, zbunjeni i poraženi, u nemogućnosti da prihvatimo jednu od najvažnijih pouka tog dana: nacionalno bez klasnog je prazno, klasno bez nacionalnog je slepo.
