Prošle nedelje u Beogradu je preminuo pevač i estradni zabavljač Džej Ramadanovski. Ova pitoreskna figura vrhunac svoje popularnosti imala je tokom prve polovine devedesetih godina prošlog veka, kada je u doba ratova i sankcija punio i Sava centar. To je doba dizelaša, šuškavih trenerki, ZAM produkcije, Palme, i naravno Arkana. Period uspostavljanja novog „sistema vrednosti“ koji je na dosta dobar način uhvatio Dragojević u filmu Rane. Već u drugoj polovini decenije njegova zvezda je počela da se gasi. Poslednji testamentarni hit Upalite za mnom sveće je iz 1995. godine. Tokom poslednje dve decenije skoro da i nije snimao. Kao i veliki broj nekadašnjih zvezda, živeo je pre svega od nastupa u dijaspori, pevajući stare hitove, što je Riblja čorba duhovito opisala u pesmi Gastarbajterska 2, sa čuvenim referenom „I naravno Džej“.
Povod za ovaj tekst jesu rasprave koje su se čini se s pravom povele na raznim internet portalima i društvenim mrežama povodom odluke da se pokojni pevač sahrani u Aleji zaslužnih građana. Mnogi od komentara su ukazali na činjenicu da koliko god omaleni Dorćolac bio simpatičan u svojim javnim nastupima, radilo se o krajnje kontroverznom životnom putu, obeleženom životom u popravnom domu, šibicarenjem, sitnim kriminalom, a zatim i drogom, pijančenjem i kockom. O tome je i sam govorio u kasnijim godinama života tvrdeći da mu je sve to uništilo zdravlje i život. Ljudi su s pravom postavili pitanje o tome kakvu poruku društvo šalje deci i mlađim generacijama ako u panteon zaslužnih ne može da uđe Vladeta Jerotić, a tamo idu Džej, Šaban Šaulić i Isidora Bjelica.
Popularna kultura i estrada postali su svakako neizbežan deo savremene civilizacije i takozvani selebritiji, odnosno estradne zvezde privlače najviše medijske pažnje, oko njih se okreće najviše novca, a i imaju veliku moć da prenose određene poruke. Međutim to ne znači da kompletnu kulturu treba podrediti njima. Svako normalno društvo mora da pravi jasnu razliku između visoke i popularne kulture, umetničke i popularne muzike, umetničke i estradne književnosti, konačno naučnog rada i laičkog mudrovanja. Čak i unutar žanrova popularne kulture postoje jasne razlike između Cuneta Gojkovića,istinskog umetnika kome jeste mesto u Aleji i Džeja kome tamo po mom dubokom ubeđenju nije mesto,
Problem ovog društva je što se granica između elitnog i popularnog sve više potire i uvodi jedna uravnilovka u kojoj štaviše estrada postaje normativni model za čitavu društvenu lestvicu. Sve postaje jedan veliki rijaliti, zakoni, norme i zapleti rijalitija prenose se na sve druge sfere života. Imamo već odavno situaciju u kojoj je Aca Lukas politički analitičar, pri tome najčešće očigledno drogiran u emisijama koje se emituju na nacionalnim frekvencijama. Kristijan Golubović, višestruko osuđivani kriminalac, redovni je učesnik rijalitija, a takođe je bilo pokušaja da se i on predstavi javnosti kao analitičar političkih i društvenim dešavanja.
Zakonomerno, ako nastavimo u ovom pravcu, logično bi bilo da ova dva „gospodina“ takođe sutra završe u aleji zaslužnih građana. Šta ćemo sa svim onim prostitutkama koje učešćem u rijalitijama podižu svoju tržišnu cenu? I one su svakako zaslužne građanke, kojima su građani poklanjali pažnju, brigu, glasove…
Ima i onih koji se pitaju kako se i unutar ovog estradnog sveta definišu kriterijumi zaslužnih i manje zaslužnih. „Čekaj brate, zašto Đej, a ne Sinan?“ I stvarno, Sinan je autentičniji, ima daleko veći broj hitova, a pošteno bio je veći narkoman od svih na estradi ako ćemo samodestrukciju da uzmemo kao kriterijum.
A Ceca, Brena, Miroslav, Tozovac? Oni valjda treba ili u Aleju velikana, pored predsednika, ili kad je Ceca u pitanju možda u Spomenik neznanom junaku, pa da se ide na hodočašće na Avalu…
Da zaključim. Mi kao roditelji imamo mnogo veće probleme danas da vaspitamo i usmerimo svoju decu nego što je to bio slučaj u ranijim generacijama. U startu se nalazimo u ratu protiv igrica, ekrana, estrade, popularne kulture, ulice, okruženja, elektronskih medija, koji pokušavaju decu da guraju ka drugim ciljevima od onih koje ima normalan roditelj ili škola postavljaju. No tragedija će biti ako država u tom poslu takođe prelazi na onu drugu stranu umesto da bude na strani roditelja i dece.
Dr Miša Đurković
Izvor: ifamnews.com
