Dvadeset četiri godine od ubistva Slavka Ćuruvije, više je nego dovoljan period da se postavljaju pitanja i izvode zaključci! To se, kao i uvek oko same godišnjice nekog krupnog događaja, i čini. I uvek posle nje, sve utihne. Do nove godišnjice! A i tokom nje ne postavljaju se još neka pitanja, mada su sa tim događajem u bliskoj vezi. Ili su istovrsni, tako da bi odgovor na pitanje o jednom bio odgovor i na pitanje o drugima. Ali da odgovora na to nema, jer bi se u punom svetlu pojavili ti drugi. Sada u njegovoj debeloj senci, ili medijskom mraku…
Naravno da je ubistvo Ćuruvije strašan događaj, s tim da je strašno i nedovoljno zanimanje takozvane javnosti, tačnije: zgražavanje i energično traženje pravde. Naravno za ubicu i one iza njega, ali i sve koji pogrešnim činjenjem i nečinjenjem, omogućuju ovoliko čekanje. Ako nema druge, i za uzimanje pravde u svoje ruke!
Međutim, po društvo je štetnije (da ne kažemo baš opasnije), to što se ovim pitanjem i njegovim periodičnim (godišnjim) inoviranjm i potenciranjem, u zaborav gura ono trajnije. Starije od njega, što ga čini jednim u nizu događaja, i logičnim nastavkom ranijih! To su nerešena ubistva niza javnih ličnosti različitog „profila“: košarkaša Harisa Brkića, novinara Milana Panića i Dade Vujasinović, osnivača Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva Klare Mandić, ministra odbrane SR Jugoslavije Pavla Bulatovića, generala policije i zamenika ministra unutrašnjih poslova Radovana Stojičića-Badže, predsednika Fudbalskog saveza Predraga Bulatovića, političara Olivera Ivanović…
Prema tome, nužno je pitanje kakva je „klima“ u kojoj živimo, šta je omogućilo tolika ubistva, kad ni država ne ubija? (Nemamo smrtnu kaznu). Tolikih javnih ličnosti (manje „javna“ nisu na spisku)? Da budu nerešena, i što verovatno, priprema buduća? Da postanu svakodnevica, navika, nešto normalno! Uostalom, „crtanje meta“ na čelima javnih ličnosti (ne samo novinara), nije opet aktuelno. Ono je hronično… I na kraju, najgore. Teoretičari kažu da „normalno“ obično postaje i normativno. Obavezujuće!
Svaka čast novinarima, u pravu su što stalno traže, a oko godišnjice intenzivnije, odgovor (presudu) na pitanje ubistva svog kolege. Ali bi baš kao pretendenti na glas javnosti i moderatori glasa javnosti, trebalo da se bave traženjem odgovora i presuda i za sva ostala ubistva (jasna stvar, i ostala nepočinstva). Kako im se ne bi prigovaralo da misle samo na svoje, jer i ako dobijemo odgovor ko sve stoji iza Ćuruvijinog, donekle i Oliverovog ubistva, ostala ostaju bez odgovora. Sve više, i bez sećanja na njih.
autor:Radovan Marjanović
