Koje civile će da čuva Vojna policija, ko može da bude meta njihove prismotre, zašto se proširuju ovlašćenja ministra odbrane, može li pravnim aktom kao što je uredba Vlade uopšte da se određuje tako osetljiva oblast i imaju li nove mere ikakve veze sa “Kobrama” i incidentima povezanim sa ovom jedinicom? Najnovija uredba o proširenju ovlašćenja vojne policije prema civilima otvorila je niz pitanja. Ova mera, nedavno doneta na sednici Vlade, nastavak je prakse koja bi trebalo da bude samo na nivou izuzetaka, da se u Srbiji u potpunosti poštuje demokratski okvir kada je reč o bezbednosnom sistemu.
Upozorenja na moguće zloupotrebe zbog pravnih neodređenosti – jesu glasna. A dosadašnji primeri spornih situacija nisu obećavajući da do tih zloupotreba neće i doći. Nova uredba je sada opet podsetila na to koliko su kontroverzna pojedina rešenja koja se odnose na neke od zadataka Vojne policije. Pa tako, akti koji se donose interno i u rukama su ministra daju mu odrešene ruke i za dodeljivanje zaštite civilima, a i za mere tajnog nadzora koje sprovodi vojna policija.
Delovanje Vojne policije uređeno je Zakonom o vojsci, i to članom 53. koji se konkretno bavi organom unutrašnjih poslova u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije.
Vlada Republike Srbije donela je Uredbu o ovlašćenjima, izgledu, izdavanju, korišćenju i uništavanju službene legitimacije i značke ovlašćenih službenih lica Vojne policije u oktobru 2008. godine. Krajem februara 2020, na osnovu istog zakona Vlada je donela novu uredbu sa nešto izmenjenim nazivom. Uredba o policijskim merama i radnjama i policijskim ovlašćenjima, izgledu, izdavanju, korišćenju i uništavanju službene legitimacije i značke ovlašćenih službenih lica Vojne policije sadrži ključnu novinu koja se odnosi na proširenje nadležnosti Vojne policije prema civilima.
Zbog čega se pali crvena lampica?
Analizom odgovarajućih odredaba Zakona i Uredbe, može se zaključiti da se u Uredbi nalaze slučajevi u kojima Vojna policija može da postupa prema civilima, koji su manje-više identični onima koji su propisani Zakonom. Drastičnu razliku predstavlja isključivo Uredbom propisano ovlašćenje za postupanje Vojne policije, konstatuju iz pravnog tima Crte, u obavljanju poslova obezbeđenja određenih ličnosti i protivterorističke zaštite van Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, po odluci ministra odbrane. Zakon ovu mogućnost ne predviđa.
“S obzirom na to da je uredba pravni akt niže pravne snage od zakona, a Zakon ne predviđa takav osnov za postupanje Vojne policije prema civilima, pred Ustavnim sudom bi se mogao pokrenuti postupak za ocenu zakonitosti sporne odredbe”, kažu iz Crte.
Na stranu to što, kako kaže, veruje da ovlašćenja Vojne policije ne treba proširivati, već raditi na tome da budu što restriktivnija, definisanija i uređenija, Rodoljub Šabić, bivši poverenik za informacije od javnog značaja kaže da je način na koji se menja opseg delatnosti Vojne policije sporan.
“Ovlašćenja Vojne policije su uređena Zakonom o vojsci. Ukoliko neko želi da ih promeni ili da ih proširi postoji samo jedan način da se to uradi, a to je promenom zakona. Mora precizno i jasno da nam neko objasni zbog čega i šta menja kada su u pitanju ovlašćenja, a ne da se to čini nekom uredbom iz koje nije čak ni jasno do kraja šta je promenjeno”, objašnjava za Istinomer Rodoljub Šabić.
Katarina Đokić iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku kaže da sama uredba ne menja ništa toliko značajno, već da je reč više o usklađivanju, s obzirom da je bilo promena Zakona o vojsci i Zakona o policiji.
“Ono što je sporno od ranije jeste što se ovlašćenja i mere koje vojna policija može da primenjuje, a koje uključuju i takozvane mere ciljane potrage – tajni nadzor komunikacije ili tajno praćenje i snimanje, dakle mere koje dosta ograničavaju ustavna prava građana, uređuju se internim aktom koji donosi ministar. I sad imamo zanimljivu situaciju da je trenutno na snazi pravilnik koji to uređuje – pravilnik iz 2010. godine. Ako pogledamo ko je tada bio ministar, vidimo da je reč o čoveku koji se nedavno žalio da njegove komunikacije neovlašćeno nadzire neko iz sistema odbrane. Problematično je jer se takve stvari moraju urediti na nivou zakona, da bi bile transparentnije i vidljivije, a ne da bude stvar nekog unutrašnjeg pravilnika”, objašnjava Đokić.
Kao privatno obezbeđenje, ako ministar tako reši
Naša sagovornica kaže da je uredba već trebalo da bude doneta, kao i da je sporniji sam zakon. Prema njenim rečima najavljena je izrada novog, pa to može, eventualno, da bude prilika da se vojna policija uredi na pravi način.
“Što se tiče civila postoje dve stvari. Vojna policija može da radi neki svoj posao u vezi sa zaštitom vojnih objekata ili vojne imovine, ako se održava parada, na primer, pa vojna policija štiti recimo naoružanjem koje se tu predstavlja, i može da legitimiše civile ukoliko se oni tu zateknu pa im deluje da su sumnjivi. Druga stvar je zaštita civila jer prosto nema razloga da se vojna policija time bavi. Postoji civilna policija za to i utoliko je gore što o tome diskreciono odlučuje ministar odbrane koji, tako kako se čita zakon, može potpuno nasumice bilo kome da dodeli zaštitu vojne policije. Pa ispada maltane vojna policija kao nečije privatno obezbeđenje, samo ako ministar tako reši”, kaže Đokić.
Više moći kao naknadna opravdanja
U analizi profesora Bogoljuba Milosavljevića o pravnoj (ne)uređenosti Vojne policije, kao povod su pomenute dve intervencije vojne policije prema građanima.
“Aktuelnost ovoj temi dale su naročito nedavne intervencije vojne policije prema građanima koji su protestvovali ispred službenih prostorija predsednika Republike. Radilo se o intervenciji pripadnika Bataljona vojne policije specijalne namene „Kobre“, a tu „specijalnu namenu“ ove vojnopolicijske jedinice čini upravo bezbednosna zaštita određenih lica i objekata od posebne važnosti. Pažnju javnosti je, pored drugog, privukla i intervencija vojne policije prilikom iseljenja „vojnih beskućnika“ iz Hotela „Bristol“ u Beogradu”, navodi se u radu objavljenom u novembru 2019. godine,
Istovremeno, autor podseća na ovlašćenje koje je dato ministru izmena Zakona o Vojsci Srbije iz 2018. godine. Naime, ministar odbrane dobio je pravo da određuje ličnosti koje će obezbeđivati vojna policija, kao i da obavlјa poslove protivterotističke zaštite, i to van MO i VS.
“Ovim putem se izlazi iz okvira koji je uobičajen za ulogu vojne policije. Kako je motive zakonskih rešenja najčešće teško doznati iz zvaničnih obrazloženja koja se daju uz predloge zakona, za navedenu novelu bi se moglo pretpostaviti čak i to da je bila motivisana namerom da se njome naknadno (post festum) legitimišu slučajevi kakav je bio onaj sa angažovanjem vojne policije na obezbeđenju braće ondašnjeg premijera i gradonačelnika Beograda i sukobom koji se tada dogodio sa pripadnicima žandarmerije”, piše u analizi profesora Milosavljevića.
Haos, nikome dovoljno jasan
U ovom radu, između ostalog, navode se i preporuke kako bi se eventualno doprinelo uređenju bezbednosnog sistema u Srbiji. Činjenica je da više različitih pravnih akata uređuje oblast zaštite vojnih objekata i svih drugih značajnih za odbranu, kao i određenih lica kojima je to dato, kao i da je sprovode popuno različiti organi (MUP, BIA, VBA, VS, vojna policija, specijalizovane ustanove).
“Situacija, u kojoj nema jedinstvenog zakona koji bi objedinjeno, celovito i usklađeno regulisao ovu oblast, odnosno organizaciju i zadatke svih službi koje se bave ovim poslovima, ocenjuje se kao neadekvatna. Ista situacija, međutim, nesumnjivo stvara dileme kod građana u pogledu ovlašćenja koja prema njima imaju pripadnici pojedinih službi, pa i vojne policije kada obezbeđuju određene ličnosti i objekte. To nesumnjivo utiče i na nedovolјne mogućnosti za efikasnu kontrolu nad radom svih navedenih službi. Nedovolјno efikasna kontrola uvek znači i teškoće u zaštiti prava građana”, konstatuje se u radu o nadležnostima i ovlašćenjima Vojne policije.
