Ibar – najtužnija srpska reka (VIDEO)

Tekst pišem u nameri da opet pokrenem priču i raspravu oko HE na Ibru, čije obale postaju smetlišta kada se vodostaj smanji, a kada nadođe, umesto da gledamo njegovu lepotu i snagu, vidimo njegovu i sopstvenu bedu i poniženje.

Žao mi je Ibra. Idem svakog dana iz Lopatnice za Kraljevo, takođe često poslom u Novi Pazar i posmatram ga. Kao da je usporio, zamorio se i ostario. Vuče se. tromo noseći svoje teško smeće na leđima. Njegove obale su smetlišta koja ostaju kada se vodostaj smanji. A kada nadođe, umesto da gledamo njegovu lepotu i snagu, vidimo zapravo njegovu i sopstvenu bedu i poniženje. Ibar nam postaje plutajuća deponija. Kada se povuče, izgleda staro i bolesno, zapušteno i zaboravljeno.

Zaboravljen je od svih, a najviše od Kraljevčana, jer za mnoge Ibar je ono što se vidi oko mosta starog i novog, dobaci pogled negde do Ženeve ili, možda, još malo iznad i to je sve. Ima i onih koji, ubeđen sam, ne znaju ni gde su nam bunari.

Pišem ovaj tekst u nameri da opet pokrenem priču i raspravu oko hidroelektrana na Ibru. Šta se dobija sa njima a šta gubi?

Ili, ko dobija, a koliko mi gubimo?

Nadam se da će se javiti neko stručan i, možda, čak i nezavistan, da nam valjano sve objasni.

Srbiju čerupaju svi, počev od domaćih lopova, pa do svetskih bitangi. Mi ćutimo i nemo posmatramo. Tek ponegde se javi neko srčaniji, pa sedne pred bager braneći neku reku, šumu, breg ili poslednje drvo u svojoj ulici. Sav ostali aktivizam se zasniva samo na mrežama. Mi sedimo i komentarišemo, a oni ćute i rade. Nama o glavi ponajviše.

Šta nas je toliko „utuklo“, stalno sam se pitao? Istina je, aktivizam je, ukoliko je iskren, bez skrivenih namera koristoljublja, dosta težak i skup. Ne samo za džep, već najviše za želudac i živce. Ja sam to vrlo dobro osetio. Ali, na kraju, to je cena slobode i život ti vredi samo ako si slobodan čovek. To ćeš biti sve dok se iskreno budeš borio za svoj zabran, reku, zemlju, dedovinu, otadžbinu, nasleđe i za svoj prag.

Pre dvanaest godina, EPS je zajedno sa italijanskom firmom „Seći energija“ osnovao preduzeće Ibarske HE d.o.o. Tada su na teritoriji naše opštine dobili 11 energetskih dozvola za isto toliko lokacija: Dobre strane – dve elektrane, Bela glava, Maglič, Ušće, Gokčanica (na ulivu u Ibar), Gradina, Cerje, Bojanići i dve u Bogutovcu, nizvodno od Zamčanja, Lakat i Glavica. Ta firma je usled neaktivnosti izbrisana iz Agencije za privedne registre, ali su ostale lokacije i energetske dozvole za neke nove firme koje se mogu na njih pozvati.

Brane su pribranske, manjih visina i akumulacija, pa samim tim i manjih snaga. Kao takve, neće uticati na infrastrukturu i izmeštanje Ibarske magistrale. Barem takve informacije postoje za sada, a i teško je poverovati da se sprema neki veći građevinski poduhvat koji sa sobom nosi potapanje i iseljavanje naselja, nove saobraćajnice i tunele.

Kao primer prve MHE na Ibru možemo videti onu u Beocima, malo nizvodno od Raške – MHE Pavlica (1900 kW).

U izgradnji je i druga mala elektrana – MHE Piskanja, između Baljevca i Biljanovca (2800kW). Treća po planu će biti nedaleko od Raške, MHE Raška (996kW).

Grade se tako što se pregradi Ibar i odmah u sklopu brane je mašinska zgrada sa turbinom. Nema cevovoda kao kod zloglasnih derivacionih (od kojih je, samo u našoj opštini nastradalo deset pritoka Ibra), već se voda odmah po izlasku iz postrojenja vraća u korito. Ovo je glavni razlog zbog kojeg nema angažovanja pojedinih NVO i stručnih lica. A možda bi ih i bilo kada bi javnost bila više zainteresovana. Za razliku od pribranskih, nesrećne derivacione progutaju reku kilometrima kroz cevovode ostavljajući suva rečna korita bez života, uništavajući trajno biodiverzitet.

Ima jedan podatak koji je jasno objašnjavao ludost ideje izgradnje mini hidroelektrana na našim planinskim rekama. Ljudi iz struke su izračunali da, ukoliko bi se napravilo svih 853 MHE na našim rekama, koliko je bilo potencijalnih lokacija, proizvele bi tek od dva do 2,5% udela u ukupnoj proizvodnji struje u Srbiji. I neko je u samo jednoj rečenici narodski to objasnio: „koljemo vola za „kilo“ mesa”. A uz ovo, takođe važan podatak, gubici u elektromrežama i distribuciji struje su iznosili od 15-17% i umesto da se tu srede stvari i smanji cena proizvodnje, oni su smislili kako da država još više izgubi, plaćajući pojedincima deset puta više proizveden kilovat struje u programu OIE (obnovljivi izvori energije). Pogledaj pozadinu računa za struju i obrati pažnju na stavku broj šest.

Način pogrešnog poslovanja EPS-a je očigledno nameran zbog obaranja vrednosti i njegove prodaje i to je odavno svima jasno. Naravno, i na ovo ćutimo.

Zato je i u ovom slučaju važno odgovoriti na ona pitanja sa početka. Mi struju svakako moramo proizvoditi, samo se postavlja pitanje koliko je ovo prihvatljiv način? Jasno je da se reka pregrađuje betonskom pregradom. Na napravljenoj MHE Pavlica vidimo betonsku riblju stazu. Po mišljenju profesora Ratka Ristića i profesora Predraga Simonovića ove veštačke riblje staze su „čista glupost“, jer su potpuno neefikasne i njihova namena je samo da zamaskiraju ispunjavanje uslova. Nisam još čuo da su se povodom ovoga javila ribolovačka društva.

Takođe – ni kajak klubovi, a ni ostala društva koja su čvrsto vezana za prirodu i koje bi ova tema trebalo da zanima.

Šta je sa meštanima sa pomenutih lokacija? Oni koji još uvek tu žive ili barem potiču sa tih prostora i nose slike detinjstva sa Ibra.

Ima i jedno zanimljivo saznanje. Znate onaj novi most što se pravi preko Ibra u Bogutovcu ka Zamčanju? Onaj čije je skele za izgradnju Ibar odneo jesenas kad je nadošao. Nastavljaju se radovi uz neke izmene i poboljšanja, kao i menjanje njegove visine. Biće to dobar most koji će podneti tešku mehanizaciju, jer on je jako važan i glavni uslov za buduću izgradnju dve elektarane na Laktu. Jedini prilaz lokacijama je duž desne obale, a to do sada nije bilo moguće bez sposobnog mosta. Nismo mi krivi što s pravom uvek posumnjamo da je njihov pojedinačni interes ispred opšteg i zajedničkog. Kao u ovom slučaju, verovatno.

A kad smo kod ovog… „Izgradnja mosta u Magliču je opet stopirana zbog projekta izgradnje elektarane Maglič na Ibru.” Način na koji je samo „provučena“ ta vest, govori nam o cilju opipavanja javnosti na ovu temu. A ideja je da se buduća betonska brana iskoristi kao most ka tvrđavi!! Na prvi pogled ne deluje kao loša ideja, ali se postavlja drugo pitanje: kome je uopšte palo na pamet da nešto pravi u blizini takvog, za nas važnog mesta? Zar ta zona nije zaštićena i ako nije, zašto? Zamislite pogled sa zidina srednjovekovnog grada na Ibar i na branu s betonskom ribljom stazom. Turbine koje pište iz mašinske zgrade, a iznad brane na površini vode plutaju tone zaustavljenog smeća i plastike. U planu je, kažu, izgradnja srednjovekovnog sela. Verovatno pored brane i turbina, kako bi bilo autentičnije. Kakva „divna” fotografija u budućim deplijanima turističke ponude Kraljeva!

Pa zar nismo mogli i taj jedan most da napravimo, nego mora opet da se čeka neki njihov dil i tal? Oni će sebi napraviti branu, ali ćemo mi dobiti most, pa ćemo ćutati. Tako misle. Na isti način su ono malo preostalih meštana Dolca, Savošnice, Gokčanice ili Mlanče dobijali podasipanje puteva. Investitori su ih pravili zbog sebe i izgradnje mini hidroelektrana, meštane su ostavljali bez reke, ali su im se prikazivali kao dobrotvori jer, eto, „donirali” su im proširene i podasute puteve. Tako su za MHE Pavlica pustili glas da se na Ibru pravi postrojenje za prikupljanje smeća i otpada. Naravno, narod je lakoveran. Treba ih zaista usloviti da to ubuduće stvarno i rade i ako bude brana, da jedan od uslova bude pronalaženje načina prikupljanja smeća na njima. (Naravno, treba prestati sa bacanjem, ali je to izgleda još uvek daleko).

Majstori su da kamufliraju, a mi nemo gledamo dok nam „mrtvi fazani lete iznad glava” i „…i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge i kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare…”

Zato, nemoj da ćutiš.

Uključi se!

Nebojša Kovandžić, ekološki aktivista