Srbija je pre neki dan otpočela pristupne pregovore sa EU. Kuda nas vodi njihov eventualni uspeh i da li smo spremni da to prihvatimo?
Vodeće političke snage unutar država tzv. Stare Evrope (članice EU pre proširenja na istok) uslovno mogu da se podele na one koje prihvataju nadnacionalni koncept Unije – tj. njenu transformaciju u federalnu državu – i pristalice EU shvaćene kao ekonomsko-političke zajednice koja ipak ne poprima državni karakter. No, kada se radi o odnosu prema očuvanju izvornog nacionalnog i verskog identiteta sopstvenih zemalja i generalno tradicionalnih vrednosti, svi zapadnoevropski mejnstrim političari su, nažalost, na anacionalnim pozicijama.
IDEOLOGIJA SAMOZABORAVA
Nekima od njih za sada još deluje radikalno ideja o EU kao kopiji SAD, ali smatraju normalnim da njihove matične zemlje postaju evropsko-azijsko-afričke mešavine u kojima je autentična hrišćanska vera i tradicija izjednačena sa islamom ili budizmom. Donekle drugačije stvari stoje u zemljama centralna i jugoistočne, postsocijalističke Evrope, čije političke elite se značajnim delom još opiru degradaciji nacionalnog nasleđa (vidimo to i po aktuelnom otporu masovnom prijemu migranata sa Bliskog istoka). Međutim, ako EU u sadašnjem vidu opstane, teško je da će i nove članice Unije – u prvom redu njihovi politički i generalno društveni lideri – izbeći preumljenje u duhu „melting pot“ ideologije. Tu će, kao na zapadu, borba za očuvanje identitetske utemeljenosti biti odgurnuta na političke margine.
Drugim rečima, nije problem zalaganje za evropsku (kon)federaciju onako kako je nju, od Atlantika do Urala (suštinski Vladivostoka), zamišljao Šarl de Gol. Tu je Evropa bila koncipirana kao zajednica država koje neguju svoj izvorni identitet i tradiciju. Problem je i da ne postoji zajednica nalik EU a kamoli ona u naddržavnom vidu, ako našim kontinentom vlada anacionalna evroatlantska elita, koja potire svako tradicionalno etničko, versko, rasno, civilizacijsko obeležje svojih zemalja. I kada joj je stavljeno u zadatak – valjda kako SAD ne bi dobile prejakog prekomorskog partnera? – da se zalaže za očuvanje državnosti svojih zemalja umesto da se ingerencije izmeštaju ka Briselu, tu se ipak radi o stvaranju mnogo malih, iznutra nacionalno amorfnih, Amerika. Pri tome se kao glavni protivnik doživljava nacionalizam (ljubav prema svom narodu i želja da se deluje njemu u prilog) a ne šovinizam (puka mržnja prema drugima). Jer, nacionalizam vodi konstruktivnom delovanju u prilog nacionalne države a šovinizam je puki ventil za nakupljenu protesnu energiju i izgovor za dalje gušenje svega nacionalnog.
Vreme je da se u svetlu rečenog vratimo našem slučaju. Da li mi možemo da zamislimo i mirno prihvatimo da Srbija sutra bude jednako pravoslavna koliko i islamska, i isto toliko srpska koliko i avganistanska? A da nam deca u školama uče da Srbija u 14-15. veku nije osvojena od strane Turaka već je imala sreću da postane deo progresivnih otomanskih integracija? I to nije sve, da naša crnogorska braća (koja velikim delom uprkos represijama režima za sada brane svoj srpski identitet), smatraju da im se više isplati da razvijaju bliže veze sa Albanijom neko sa Srbijom, dok neki lideri Republike Srpske, u slučaju raspada BiH, polaze od toga da će njihova zemlja više profitirati ako se priključi Hrvatskoj umesto Srbiji?
Nama za sada rečeno uglavnom deluje totalno nenormalno. Pribojavamo se takvog razvoja događaja, ali ga ipak još ne doživljavamo kao uistinu realnu pretnju. Grešimo! Pogledajmo šta se dešava u tzv. Staroj Evropi. Uzmimo primer kompleksne Belgije. Tu, naizgled, kod Valonaca i Flamanaca i dalje postoji nacionalni naboj kao retko gde na evropskom zapadu. No, da li je on autentičan? O tome nam mnogo govori i izjava od pre nekoliko godina poznatog valonskog političara da bi njegova zemlja, u slučaju raspada Belgije, trebalo da se pripoji Nemačkoj, a ne istorodnoj Francuskoj, jer bi tako sebi obezbedila bolje ekonomske perspektive. Da stvari budu za nas još čudnije, izjava Pola Magneta nije doživljena kao bogohulna od strane većine njegovih sunarodnika!
VALONSKI SLUČAJ
Valonija je vekovima bila deo Francuske, a njeno stanovništvo je srodno sa susednim francuskim etničkim grupama. I dana ono govori na nekoliko dijalekata francuskog jezika koji se koriste i sa druge strane granice. Kao posledica feudalnog rasula, koje je u Francuskoj kulminiralo tokom 14-15. veka, Valonija je dospela u ruke Habzburga i ostala pod njihovom vlašu sve do 1795. godine, kada ju je osvojila (revolucionarna) Fracuska, koja je vekovima pamtila da je ta oblast nekada njoj pripadala a da tamo živi jedan francuskim ogrankom. S druge strane i u Valoniji, u doba buđenja moderne nacionalne svesti, bile su jake svefrancuske ideje.
Posle Napoleonovog poraza (1815), Valonija je postala deo Ujedinjene Nizozemske. No, nije dugo ostala u zajednici sa Holandijom. Uz pomoć Francuske, katoličko stanovništvo današnje Belgije podiglo je ustanak sa ciljem da se oslobode dominacije protestantskih Holanđana. Pariz je nesumnjivo priželjkivao da ponovo anektira ne samo Valoniju već i celu Belgiju (mnogi Valonci su takođe želeli da se ujedine sa Francuskom), pa se radi toga direktno umešao u sukob, ali su se druge velike sile žestoko suprotstavile njegovim pretenzijama. Tako je rat okončan uspostavljanjem nezavisne Belgije (1831), i to pod dominacijom tada brojnijih i ekonomski mnogo snažnijih Valonaca, koji su u novije vreme usled manjeg nataliteta od Flamanaca postali manjina, a izgubili su i ekonomski primat. Otuda, iako su dugo baš među njihovim političarima preovlađivali gorljivi borci za belgijsko jedinstvo, sada su se stvari promenila pa nemali deo valonske elite razmišlja o razdruživanju sa Flandrijom. Međutim, gotovo i da nema onih koji na osnovu zajedničkih korena maštaju o ujedinjenju sa Francuskom.
Reafirmacija identitetskih temelja nije u Valoniji u modi kako u tom pogledu, tako i kada se radi o preispitivanju njenog nadnacionalnog karaktera, gde se evropsko i hrišćansko nasleđe polako, kao i u drugim razvijenim delovima EU, relativizuje. Kada se razmišlja o izlasku iz sastava Belgije, u prvom planu su ekonomski motivi i strah od gubitka uticaja valonske „frakcije“ evroatlantske elite. U okolnostima kada je preovlađivao hladan, zapadno racionalan pristup društveno-političkim procesima – bez kosovskog i drugog živog nacionalnog predanja kao kod srpskih Crnogoraca i vekovnih „nezavisnih“ nacionalnih institucija kao što je naša Srpska pravoslavna crkva – Valonci su i do velike amerikanizacije našeg kontinenta krajem Drugog svetskog rata gotovo zanemarili svoj izvorni francuski identitet. Onda se na sve to nadovezao sistematski raspirivan vulgarno hedonistički odnos prema životu, koji je doveo do velikog sumraka tradicionalnih vrednosti širom zapadnog dela Evrope.
GRADACIJA ZLA
Valonci su na prvi pogled francuski „Crnogorci“. Kao što je do sredine 14. veka, kada je feudalna anarhija zahvatila Srbiju, Crna Gora bila integralni deo istočne srpske države (a istorijski nesporno je da je zapadna srpska država bila Bosna), tako je i Valonija do tada bila tesno povezana sa drugim francuskim zemljama. Uz to, kao što su Crnogorci pravoslavci kao i drugi Srbi (da sada ne ulazimo u pitanje etno-konfesionalnog raskola u vezi sa drugim delovima našeg etničkog prostora), tako i Valonci sa Francuzima uglavnom dele katoličanstvo. No, dok smo mi Srbi, ma koliko bili podeljeni državnim granicama, održavali duh narodnog zajedništva, na Zapadu je on razjedan mnogim negativnim stranama onoga što je u savremeno doba dovedeno do krajnosti i sabrano u toliko hvaljene savremene evropske vrednosti.
Crnogorci su vekovna bili razdvojenost od drugog (moravsko-dunavsko) novovekovnog središta srpskog državnog života čime je uslovljena istorijsko-dinastička specifičnost crnogorskih Srba. Međutim ona nije dovela do uobličavanja zasebnog nacionalnog identiteta. Do toga je u nekoj meri došlo tek posle uspostavljanja titoističke, totalitarne države, i otpočinjanja antisrpskog etno-menadžmenta zasnovanog na propagandno-represivnim metodama. Tako se, uz dodatno NATO asistenciju od kraja prošlog veka do danas, došlo do toga da su Crnogorci danas podeljeni na većinu koja ima dvojni srpsko-crnogorski identitet – tj. koja se oseća specifičnim delom srpskog naroda, bez obzira na to da li se njeni pripadnici izjašnjavaju kao Srbi ili Crnogorci – i na manjinu koja se isključivo oseća u srpskom ili crnogorskom smislu. Za razliku od njih, s izuzetkom nekih pograničnih zona, kao i dela frankofonskog stanovništva Brisela, tu vrstu identitetske višeslojnosti ni u naznakama više nemaju Valonci. Za njih su Francuzi susedan narod. Ipak, donedavno se bar podrazumevalo da je on mnogo bliži nego bilo koji dugi, a pogotovo nemački narod.
Zato zapanjujuće zvuči da relevantni valonski političar kaže da smatra da je, pre svega iz razloga materijalne prirode, za njegove sunarodnike najbolje da se u slučaju raspada Belgije priključe Nemačkoj. Pri tome mnogi u njegovoj zemlji se s tim slažu. Izgleda, Evropa se mnogo više promenila tokom poslednjih pedeset godina nego što smo i svesni. Komunizam, koji je naneo dosta štete Rusima i Srbima (u sferi rešavanja nacionalnog pitanja, ali i na mnogim drugim poljima), nemalo toga je i zamrznuo, odnosno sprečio je dubinske tradicionalno-erozivne procese. A njegov slom podstakao je, u mnogo čemu, vraćanje tradiciji. Iako na prvi pogled deluje neverovatno, danas ima mnogo više ateista u nekada rigidno katoličkoj zemlji kao što je Belgija, nego u Srbiji i drugim srpskim zemljama, za čije stanovnike mnogi putopisci su još u 19. veku posvedočili da su u vezi sa stavom prema religiji prilično nonšalantni, na šta se nadovezalo i komunističko nametanje bezbožništva.
TRIJUMF VULGARNOSTI
Kod nas i drugim zemljama kojima su nekada vladali komunisti, verska i druga tradicija potiskivana je gvozdenom pesnicom, ali, vreme je pokazalo, to je bilo mnogo manje opasno od sofisticiranog, potrošačko-hedonističkog razjedanja nasleđa, što se dešavalo na zapadu. U prvom slučaju mnogi su osećali da država nad njima vrši nasilje, pa su iskoristili prvu priliku da bar delimično ožive nasleđe predaka, dok su u drugom slučaju bili tiho navedeni da ga se svojevoljno odreknu, što ima trajnije i opsežnije posledice. Ma koliko mislili da smo se udaljili od svojih korena, očito, nama tradicija, nacija i vera, mnogo više znače nego stanovnicima većine zemalja evropskog zapada. Umnogome zato se i ne razumemo.
Nama je neshvatljivo da stanovništvo Alzasa, nesumnjivo nemačkog porekla, sa rezignacijom reaguje na pomen toga da su možda Nemci a ne zaseban etnos. Čudi nas da ogromna većina Austrijanaca – sa Nemcima povezanih ništa manje nego Crnogorci sa ostalim Srbima – uglavnom danas sebe više ne smatraju delom nemačkog naroda, kao što smo zapanjeni da bi zbog ekonomske perspektive Valonci možda pre ušli u državnu zajednicu sa inorodnim narodom (većim delom i druge vere), nego sa onima sa kojima dele iste etničke korene. Opet, mnogim zapadnjacima nerazumljivo je da veliki deo stanovništva Crne Gore, bez obzira na tradiciju državnosti i ponovno oživljavanje nezavisnosti, insistira na svom srpskom identitetu, ili da se narod u Republici Srpskoj pre poistovećuje sa Srbijom nego sa BiH. Štaviše, da to nije spreman da učini ni radi ulaska u EU, što bi mu, navodno, omogućilo bolji životni standard.
Pogledajmo na to iz ugla prošlosti. Da li bi neki Austrijanac koji je živeo 1925. smatrao da su normalni njegovi potomci koji se odriču nemačkih korena ili crnogorski Srbi koji poštuju svoje? Da li bi Valonac koji je ispaštao u kazamatima Gestapoa jer se, umnogome podstaknut i osećanjem bliskosti sa Francuzima, suprotstavljao nemačkoj ekspanziji, rekao da nešto ne valja sa njegovim današnjim sunarodnicima ili sa Srbima u RS? Još bi možda i moglo da se shvati da nacija i vera za mnoge građane zapadnih država nisu više bitne zbog humanističkih vrednosti tj. da je istinski nadvladao kosmopolitski idealizam. Ali ne radi se o tome. U pitanju su vulgarni individualizam i razarajući hedonizam. Mnogima, pogotovo kada se radi o tzv. eliti, jedino je stalo do zadovoljavanja pohlepe i najnižih strasti. Pa na državu gledaju samo kao na bezlični servis, skoro javnu kuću, i nije im ni najmanje bitno kakav je njen nacionalni, verski, civilizacijski, rasni karakter.
KRIZA I SPAS
Činjenica je da je mnogo više stanovnika zapada nego nas na evropskom istoku, ma koliko nama delovalo da je situacija loša u našim zemljama, prodalo veru za večeru. A ni to nije ono najgore što razara zapad. Još gore je što je ozbiljno načet sistem osnovnih ljudskih vrednosti. Nacija nije uvek bilo ali su ljudi ranije uvek znali da li je normalno da deca imaju oca i majku ili „dva oca“, odnosno „dve majke“. Sada dezorijentisani potomci tih ljudi tonu u dubine satanističke tame, gde su sve manje kadri da raspoznaju ono što su nekada i mala deca dobro shvatala.
Ne znači da vrednosti treba da budu statične, ali tradicija ne sme neodmereno da se razara u ime tzv. racionalnih konstrukcija. Umesto vrednosti tada počinju da vladaju kontravrednosti tj. ono što je nekada bilo najgore stilizuje se da deluje pozitivno i stavlja se u prvi plan. I eto plime homoseksualizima, satanizma i sličnih „blagodeti“ vratolomne modernizacije. A dok nju bez ikakve kritičnosti neretko veličamo, valjalo bi da se upitamo: da li želimo da naša deca žive u svetu utemeljenom na takvim „vrednostima“? Ma koliko utonuli u bezumlje naše epohe, ako dobro razmislimo o tome na kakav svet ih osuđujemo, a nismo već prešli paklenu granicu (a kod nas većina ipak to nije učinila), razbistriće nam se svest.
Nije moguće očuvati normalan društveni ambijent ako se odričemo njegovih vekovnih etničkih i verskih stubova. Imajmo to u vidu pogotovo sada kada su počeli pristupni pregovori za EU. Unija je u svom epicentru postala negacija svih pravih, vekovnih evropskih vrednosti u ime novokomponovanih kontravrednosti. Države koje su dugo u njoj već su ih dubinski usvojile (mada i tu postoje mnogi koji im se makar pasivno protive a sada se postepeno i bude). Istočnoevropske zemlje se tome, kao što je već rečeno, makar asimetrično još opiru, ali ako ovakva kakva je sada EU opstane i njih čeka sunovrat. Otuda, možda je sreća što svet potresa velika i duga ekonomska kriza a nas Brisel ucenjuje Kosovom. Da nije tako gotovo sigurno bismo propali, ovako možda se to ipak pre desi sa nakaradnom antievropskom unijom, što će biti skopčano sa širokim oslobodilačkim talasanjima na nacionalnim nivoima, uz šansu da ona i negde na zapadu uspeju da dovedu do toga da puknu stege evroatlantske elite i kontravrednosti. EU otežava delovanje u tom pravcu, ali protivljenje Uniji samo po sebi nije dovoljno. Poslednje rečeno je od ključnog značaja i kod nas, i u drugim delovima našeg kontinenta!
Dragomir Anđelković
