Obraćanje Ministra Odbrane DNR Igora Strelkova na Prvom rpubličkom TV kanalu:
(Prevod – SRBski FBReporter)
Voditelj: Dobar dan. Danas u studiju prvog republičkog TV kanala radi obraćanja narodu DNR pozdravljamo Ministra odbrane i predsedavajućeg saveta odbrane Igora Strelkova i vođu narodne odbrane DNR Pavla Gubarjeva. Igore Ivanoviču imate reč.
Igor Strelkov: Dobro veče. Želim da pozdravim sve gledaoce TV kanala koji me sada gledaju i slušaju i da kažem da, u ovom veoma teškom momentu za sav narod Donjecke republike, radujem se što sam sa vama, što mogu zajedno sa vama da branim vašu i našu domovinu Rusiju koja se, kako ja verujem, prostire od granica državne forme koja se zove Ukrajina, pa do dalekog istoka.
Mi se ovde borimo upravo za Rusiju, ali se u isto vreme borimo i za prava naroda Donjecke i Luganske republike – za to da biste vi sami mogli da izaberete jezik, kulturu i način života a da vam to ne nameću neki ljudi za koje su vaša zemlja i vaše društvo samo objekti za političke igre i izvor različitih spekulacija… ljudi kojima upravljaju iz inostranstva i koji to praktično ne kriju. Protiv toga smo se borili, borićemo se i nadam se da ćemo imati vašu podršku.
Nisam se spremao za posebno obraćanje… ceo dan je prošao u planiranju i zato neću čitati nikakav ranije pripremljeni tekst
Meni su saradnici TV kanala pripremili niz pitanja na koje mogu odgovoriti i radi vašeg informisanja o situaciji, kako se odvijaju vojne operacije i kako planiramo dalje da branimo republiku.
Voditelj: Igore Ivanoviču, osnovno pitanje koje se neprekidno postavlja je – zašto je ostavljen Slavjansk i zašto je (samoodbrana) došla u Donjeck i obližnje gradove.
Igor Strelkov: U početku borbe, Slavjansk je predstavljao štit za Donjeck. Zauzimajući (držeći) Slavjansk mi smo uspostavljali štit kojim smo pokrivali svu teritoriju DNR i LNR, primali na sebe glavni udar, odvlačili snage neprijatelja dajući mogućnost političkom aktivu republika da se organizuje i … svrgne vlast hunte, ne dopusti joj uspostvljanje vlasti u bilo kom stepenu.
Zato, kada smo zaključili da je taj zadatak ispunjen, da je u Donjecku i Lugansku konačno uspostavljena vlast koja je odgovorila na zahtev naroda o uspostavljanju samostalne države, o sprovođenju referenduma i osnivanju spostvenih oružanih snaga, naš zadatak je uglavnom bio ispunjen… Normalno, Slavjansk je za sve nas i za mene lično veoma važan grad, grad sa kojim nas sada mnogo toga veže. Naravno, da je bilo moguće da ga zadržimo, zadržali bi ga što je moguće duže. Međutim, nastala je takva vojna situacija da bi držanje Slavjanska povuklo nedopustivo veliki broj žrtava među borcima samoodbrane i da je njegovo držanje postalo lišeno bio kakvog strateškog i taktičkog smisla.
Neprijatelj je ispred grada koncentrisao ogromnu grupu artiljerijske i oklopne tehnike kojima se bez teškog naoružanja, artiljerije i municije nismo mogli suprotstaviti. Korak po korak zadržavajući neprijatelja koji je svakog dana napredovao, povlačili smo se do kraja grada.. i jednog dana je nastala takva situacija da smo shvatili da se prsten oko grada zatvorio i da je taktika neprijatelja ne da nas napada, već da grad sravni sa zemljom, uništi našu artiljeriju, a zatim da tenkovima uništi našu pešadiju. Bili smo svesni da nemamo dovoljno oružja protiv takve taktike i da će nekoliko dana neprijatelj nas uništavati a da mi nećemo biti u stanju da mu na ogovarajućui način odgovorimo. U toj situaciji sam doneo rešenje, ja lično… niko osim mene nije doneo tu odluku, iako (sam poverio ?) vojnom savetu koji je tamo delovao – da se spasi garnizon, da se spasi grad od besmislenog uništavanja, upravo besmislenog jer bi nas gađali sa rastojanja sa koga ne bi mogli da odgovorimo… i da se koriste jedinice za odbranu republike na novim linijama.
Kako smo saznali u vreme izlaska iz okruženja, neprijatelj je tog dana zauzeo Artjomovsk i izveo odatle mali odred samoodbrane koji se tamo nalazio, i u opasnosti od okruženja našao se ne samo Slavjansk već i ceo reon Kramatorska do Konstantinovke. Zato je doneto rešenje da se napuste ovi gradovi jer ih praktično nije bilo moguće braniti u uslovima okruženja. To bi dovelo samo do nepotrebnih žrtava i nepotrebnih razaranja.
(nastaviće se…)
