„Pozivam sve na solidarnost i ozbiljnost, i Srbija će naravno pobediti“. Kao da virus haje za Vučićev borbeni poklič: samo sloga Srbina spasava. Šta da se radi, Vučić ne dobacuje dalje od toga. „Oni koji misle da će političkim svađama dobiti neki politički poen, samo će probuditi prezir kod ljudi“, tako Vučić demonstrira svoje shvatanje solidarnosti. Treba mu reći: ne igraju svi za poene, neki igraju za druge. Ne može se igrati za sebe a da se ne igra za druge, time se oni rukovode. Ali ne i Vučić. On to ne razume – uvek je igrao samo za sebe i poene. Na političkim svađama i (oružanim) sukobima izgradio je svoju karijeru. I za to nije platio makar političku cenu prezira.
Neka čitalac zamisli ili sanja – mart 2020, Srbija je pod opsadom virusa, a Vučić i novoradikali su u opoziciji. Kako se ponaša Vučić? Saradljiv je i solidaran, odustao je od sakupljanja poena dok kriza ne prođe? Tako je, nezamislivo je. Kuće su gorele, ljudi su pucali, bežali i ginuli, a Vučić je sakupljao poene. Voda je plavila kuće i davila ljude i njihove poslove širom Srbije, a Vučić je sakupljao poene. I sada polazi od sebe, zna šta bi on sam radio u krizi da je u opoziciji, užasnut je od pomisli na to, pa poziva na solidarnost i ujedno preti prezirom – dakle, sakuplja poene. Za Vučića se svaka kriza svodi na novu igru na poene.
„Potrebno je više discipline i da nam verujete“; „uspećemo da pokažemo koliko smo sazreli i kao narod i kao država“ – deklamuje Vučić svoj motivacioni govor za borbu protiv Kovida 19. Čitalac čita – verujte nam da smo sazreli kao narod i država. Čitalac se pita – kako sazrevaju narodi i države? Koji je period zrenja za narod, a koji za državu? Koja to zrela država poziva narod da joj veruje? Zreli narodi u zrelim državama imaju medije, institucije i stručnjake. Zrelost se meri poverenjem u medije, institucije i stručnjake. Zrelost institucija meri se njihovom kompetencijom. Koliko je zrela država u kojoj uzurpirana institucija predsednika gazi sve druge, a od naroda pri tom zahteva da joj veruje?
U zrelim narodima i državama poverenje u institucije se podrazumeva, ne zahteva se. Koliko je zreo narod koji veruje predsedniku koji za sebe u prvom licu množine tvrdi da je „sazreo i kao narod i kao država“ – pita se još čitalac. Dobro, opominje sebe čitalac, možda Vučić ipak nije baš to hteo da kaže, ali ako je hteo da kaže nešto drugo, onda je to morao drugačije da formuliše. Sve u svemu, loš motivacioni govor. Nimalo uverljiv. Na sreću, epidemija se ne leči govorima. Ima nade za zdravlje Srbije. Umesto što poziva na disciplinu i ozbiljnost, Vučić bi naprosto morao da zaćuti. Da se skloni sa ekrana. Da napravi prostor za druge institucije i stručnjake.
Njima bi „narod“ verovatno poverovao; Vučić je poverenje odavno prokockao. Znamo, neće se dogoditi: on uvek igra na poene.
