Igre sa „izbeglicama“

Izbeglička katastrofa je ušla u novu fazu i na horizontu se jasno ocrtavaju talasi pravog cunamija posle koga će se, najverovatnije, obistiniti ona narodna – ko preživi, pričaće. Za to vreme sluđivanje i obmanjivanje srpskog javnog mnjenja ne da ne prestaje, već je poprimilo nove forme beščašća.

Gde je glavni problem i koje su to ozbiljne nejasnoće i postupanja u koje nas je planski, po nalogu svojih zapadnih mentora, uvukla srpska marionetska vlast?

Odgovor – rešavanje izbegličkog egzodusa, nezabeleženog u modernoj istoriji, je smišljeno prevedeno, odnosno prebačeno, sa pravnog (ustavnog i zakonskog polja) na politički teren, gde je osnovni cilj – realizovati planove imperijalnih vladara sveta.

Kako sve to izgleda u praksi i kako će nas ovaj fenomen definitivno zaviti u crno, stvarajući uslove ne samo za readmisiju izbeglica iz zapadnoevropskih zemalja (videti tekst „Izbeglička kriza – kako smo uvučeni u minsko polje“), već i za potpuni kolapas države, kada još nekoliko stotina hiljada ovih zloupotrebljenih mučenika uskoro nagrne u Srbiju, a granice evropskih država budu u većoj ili manjoj meri zatvorene [i]?

Da stoga konsultujemo (i obelodanimo) činjenice i da se manemo ispraznog filozofiranja. Vreme je.

Dosadašnji prihvat (i ispraćaj) izbeglica obeležilo je nešto što su s punim pravom sve zemlje na Balkanskoj ruti izbegavale, a što je Srbija, potpuno nerazumno (i protivno sopstvenim zakonima) činila. Reč je o izdavanju zvaničnih i međunarodno priznatih dokumenata – potvrda izbeglicama da su podneli zahteve za azil (član 23. stav 2. Zakona o azilu).

Zatim su brzopotezno propuštani (i inspirisani da ilegalno prelaze) u Mađarsku, čime je ne samo devastiran međudržavni sporazum sa tom zemljom, već i domaći Zakon o azilu i drugi zakoni i propisi, kao što su Zakon o zaštiti državne granice, Uredba o bližim uslovima za odbijanje ulaska stranaca u R. Srbiju i dr. I, naravno, međunarodno pravo oličeno pre svega u Povelji OUN i brojnim konvencijama, protokolima i deklaracijama.

Da bi se problem definisao i u potpunosti razumeo, neophodno je temeljnije obrazložiti pojedine delove navedenih zakona i propisa – od pojmova koji su presudno važni, koji su široj javnosti uglavnom nepoznati, do načina postupanja suverene države.

U Zakonu o azilu („Službeni glasnik RS“, br. 109/2007) [ii], u poglavlju „Značenje izraza“, u članu 2., pored ostalog, stoji i sledeće:

„ – Azil je pravo na boravak i zaštitu koje ima stranac kome je na osnovu odluke nadležnog organa koji je odlučivao o njegovom zahtevu za azil u Republici Srbiji odobreno utočište ili drugi oblik zaštite predviđen ovim zakonom;

– Postupak azila je postupak, uređen ovim zakonom, za sticanje i prestanak prava na azil i drugih prava lica koja traže azil;

– Lice koje traži azil je stranac koji podnese zahtev za azil na teritoriji Republike Srbije o čijem zahtevu nije doneta konačna odluka;

– Izbeglica je lice koje se, zbog opravdanog straha od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja, ne nalazi u državi svog porekla i nije u mogućnosti ili zbog svojih političkih uverenja, ili zbog tog straha ne želi da se stavi pod zaštitu te države, kao i lice bez državljanstva koje se nalazi izvan države svog prethodnog stalnnog boravka i koje ne može ili zbog tog straha ne želi da se vrati u tu državu;

– Utočište je pravo na boravak i zaštitu koja se daje izbeglici na teritoriji Republike Srbije za koga nadležni organ utvrdi da je njegovo strahovanje od progona u državi porekla osnovano;

– Sigurna država porekla je država sa liste koju utvrđuje Vlada, čiji je državljanin lice koje traži azil, a ako se radi o licu bez državljanstva, država u kojoj je to lice imalo prethodno stalno boravište, koja je ratifikovala i primenjuje međunarodne sporazume o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, u kojoj ne postoji opasnost od proganjanja iz kojih razloga koji predstavlja osnov za priznavanje prava na utočište ili dodelu subsidijarne zaštite, čiji državljani ne napuštaju svoju državu iz tih razloga i koja dozvoljava međunarodnim telima uvid u poštovanje ljudskih prava;

– Sigurna treća država je država sa liste koju utvrđuje Vlada, koja se pridržava međunarodnih načela o zaštiti izbeglica sadržanih u Konvenciji o statusu izbeglica iz 1951.godine i Protokolu o statusu izbeglica iz 1967.godine, u kojoj je tražilac azila boravio ili kroz koju je prolazio, neposredno pre dolaska na teritoriju Republike Srbije i u kojoj je imao mogućnost podnošenja zahteva za azil, u kojoj ne bi bio izložen progonu, mučenju, neljudskim ili ponižavajućem postupku ili vraćanju u državu u koji bi njegov život, bezbednost ili sloboda bili ugroženi;“

Obratimo pažnju na pojmove: (1) Sigurna država porekla (to bi trebalo da budu Sirija, Irak, Avganistan…, koje, na žalost, to nisu ili su delimično sigurne) i (2) Sigurna treća država (to bi, u ovom slučaju, bile Turska, Grčka i BJR Makedonija), kroz koju(e) su izbeglice protutnjale i nastavljaju još većim intezitetom, i u kojima je moralo da bude postupano kao u Srbiji.

A to znači, ako već nisu mogli biti zadržani u izbegličkim kampovima (što je jedina i prava mera sa onima koji beže od ratnog požara), onda su morali da dobiju neki od dokumenata (a nisu), pandan našim potvrdama o azilu, koje bi garantovale Srbiji, da će u postupku buduće readmisije, nakon stabilizovanja krize, prihvatiti izbeglice koje su haotično propuštene (i gurnute) na našu teritoriju.

U više navrata je nedvosmisleno tako nešto – da arapske izbeglice ne dobijaju nikakva dokumenta u tranzitnim balkanskim zemljama, pa čak nisu ni registrovane – potvrdio samoljubivi i sveznajući premijer Vučić, kao i prateća družina njegovih ministara, koji se hvališu nečim, za šta bi najadekvatniji izraz bio – kolektivno samoubistvo sa predumišljajem.

Dakle, ko je odobrio njemu i članovima Vlade i na osnovu kog zakona su, ignorišući međudržavne ugovore, prihvatili, a da nijednom nisu zvanično protestvovali niti alarmantno inicirali raspravu pred Savetom bezbednosti (a ne u Briselu, Beču, Berlinu i drugim EU centrima, za ovu vrstu problema apsolutno nenadležnim adresama) i zahtevali postupanje prema Povelji UN i drugim zaštitnim mehanizmima, tražeći da se sa izbeglicama od strane susednih zemalja, na tzv. Balkanskoj ruti, postupa na način ustaljen i predviđen u međunarodnoj praksi, a rat u državama porekla, kao i masovni egzodus, zaustavi radi njihovog povratka?

Ukoliko su došli do zaključka da je tako nešto uzaludna aktivnost (nepoznato na osnovu čega su eventualno mogli da usvoje takvu ocenu), zbog čega nisu primenili istovetnu taktiku susednih zemalja, a to je – prihvatati izbeglice u izbegličke kampove, interno ih registrovati, preduzeti bezbednosne, zdravstvene, humanitarne i ostale mere, sve do organizovanog ispraćaja u Mađarsku na legalan način, ali im ne uručivati bilo kakva dokumenta koja se odnose na azil?

Zašto je ovo od krucijalne važnosti a događaji koji se odvijaju ubrzano kao na filmskoj traci, to i potvrđuju?

Zato što naš severni sused, kao i sve ostale evropske zemlje, priznaju srpske potvrde o zahtevu za azil i na osnovu toga vrše biometrijsko i ostalo registrovanje, a to znači – sravnjuju naše papire sa izbeglicama i vode preciznu evidenciju. Upravo to će im poslužiti ne samo za odbijanje eventualno novog (nelegalnog) zahteva za azil (ukoliko izbeglice zatraže taj status u Mađarskoj ili Nemačkoj kao krajnjoj destinaciji), već i kao osnovni dokaz za buduću readmisiju u skladu sa važećim sporazumom,[iii] čiji smo potpisnici i koji je i te kako na snazi.

Izjave, stavovi, procene, nagađanja, koje se sve češće čuju ne samo od vlastodržaca, već i od brojnih analitičara i geopolitičkih „umova“, tipa – neće valjda Mađari da nas proglase sigurnom trećom zemljom (što je potpuno legitimno prema međunarodnim standardima i zavisi isključivo od njih) i da nam vrate stotinu hiljada izbeglica, jer to ne bi bilo korektno… – zaista, da nisu naivne (a od predstavnika brojnih novoizniklih prozapadnih NVO ciljano plasirane) i da ne nose sa sobom ozbiljne posledice, bile bi krajnje komične. Zapravo, događaji su ih već demantovali: kako za „Politiku“ navodi mađarska aktivistkinja Anastina Kalijus: „Još krajem jula, mađarska vlada je usvojila novu listu „trećih sigurnih zemalja”, u koju je, kad je reč o tražiocima azila, uključila i Srbiju. Na osnovu novog amandmana, mađarska kancelarija za imigraciju može da odbaci sve tražioce azila koji su u Mađarsku pristigli preko „treće sigurne zemlje”. A 99 odsto svih migranata stiglo je ove godine preko srpsko-mađarske granice“.[iv]

Ta naivnost je u onoj istoj ravni, ako ne i pogubnija, od vulgarnog nuđenja (u stvari izvršavanja agenturnih obaveza) Aleksandra Vučića, kada svakodnevno i gromoglasno iznosi – kako je Srbija spremna da prihvati politiku EU u vezi izbeglica pa čak i prednjači na tom planu, kako će izvršavati sve dodeljene zadatke i, između ostalog naglašava: „šta je to što mi treba da uradimo – želimo da se ponašamo evropski, da damo svoj doprinos i preuzmemo svoj deo odgovornosti. Mi ne bežimo od te odgovornosti, ali EU mora da nam kaže šta su naše obaveze“.[v]

S kojim pravom premijeru, kada nismo članice EU niti će se to zvanično dogoditi narednih nekoliko godina, a nezvanično – neće nikada?

Tako i dežurni ministar za sve i svašta, Aleksandar Vulin, ne prođe dan da ne izbaci neku od izjava, koje ne samo da nisu u saglasju sa zakonima i međunarodnim propisima, već ni sa logikom kao takvom. Evo jedne karakteristične, prilikom nedavnog obilaska Subotice:[vi] „Srbija je evidentirala preko 96.000 tražilaca azila, što ni jedna druga zemlja na njihovom putu nije ni približno toliko, i to govori da se Srbija ponaša izuzetno odgovorno, u skladu sa svim međunarodnim pravilima“.

Nema se šta dodati – takmičarski, i krajnje „odgovorno“, u skladu sa „reformskom“ politikom Vlade.

Kao i brojne izjave (i tvrdnje) raznoraznih analitačara da „izbeglice niko nema pravo da zaustavi!“, što je u ovom slučaju, apsolutno netačno. Jer, ratovi od kojih su oni pobegli, ne vode se na teritoriji Evrope, već na Bliskom istoku i dalje u Aziji. A tamo postoje izbeglički kampovi i regulisan je, u skladu sa konvencijama, prihvat i zaštita civilnog stanovništva koje ne učestvuje u borbama.

Oni su – izbeglice koje prolaze kroz Srbiju, najprostije rečeno, ekonomski migranti, koji koriste gužvu i indukovani haos. I ništa više i ništa manje.

Idemo dalje.

U članu 6. Zakona o azilu se naglašava da „nijedno lice ne sme biti proterano ili vraćeno protiv njegove volje na teritoriju gde bi njegov život ili sloboda bili ugroženi zbog njegove rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili političkih stavova.“

Da li su BJR Makedonija, Grčka ili Turska, odakle su nam bez ikakavih papira i validnih dokumenata prosleđeni, teritorije iz prethodnog stava? Naravno da nisu. One pripadaju kategoriji „sigurne treće države“, ali, mi nemamo nikakav dokaz da su kroz njih prošle izbeglice. Jednostavno, nemamo, ili je to neznantan broj slučajeva. U vezi ovako osetljivih tema, u međunarodnoj praksi važe isključivo dokazi, ne isprazna politička retorika i žalopojke po raznoraznim regionalnim pomiriteljskim skupovima i sesijama.

U poglavlju „Kancelarija za azil“, u članu 19. stoji da „ povodom zahteva za azil i prestanka tog prava, u prvom stepenu postupak vodi i sve odluke donosi nadležna organizaciona jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova…“, koju čine ovlašćeni službenici posebno ospososbljeni za vršenje tih poslova.

Dok se u članu 20. tretira „Komisija za azil“ i naglašava da to telo „odlučuje u drugom stepenu po žalbama na odluke „Kancelarije za azil“, te da ga čini predsednik i osam članova koje imenuje Vlada na period od četiri godine. U stavu 3. se ističe da je „Komisaija za azil nezavisna u svom radu i odlučuje većinom glasova od ukupnog broja članova“.

I, sada, pitanje za Vladu Srbije i svemoćnog premijera – kako je moguće i s kojim pravom, ako se uzmu u obzir napred navedeni članovi Zakona o azilu, bilo ko od ministara i ostalih zvaničnika izleće u javnost sa procenama, predlozima, odlukama i raznim stavovima u vezi azilanata, ukoliko nijednom do sada nismo čuli bilo šta od jedino merodavnih i, trebalo bi, potpuno nezavisnih državnih tela?

Ko je to odlučio i na bazi čega da ignoriše rad stručnih organa koji su prema zakonu jedino nadležni da se bave ovim problemom? Da li je srpskim vlastodršcima poznato (naravno da jeste), da pitanje azila nije samo humanitarnog karaktera, već i bezbednosnog, te da postoje jasne procedure ko može ostvariti to pravo?

Da li li je neko do sada čuo saopštenja Kancelarije za azil ili Komisije za azil? Gde su prvostepeni i drugostepeni postupci i izdavanje rešenja o odobravanju ili odbijanju azila? Kako su mogle izbeglice da se organizovano i planski upućuju u Mađarsku, sa papirima koji potvrđuju da je započet zvanični postupak? Ko je i kada završio takav postupak, ako znamo da su rokovi za rešavanje od 15 dana pa do više meseci, a takve papire je dobilo namanje 96.000 ljudi? Gde su bar rešenja o obustavi postupka?

Šta ćemo ukoliko se azil odobri (a time i značajna prava) onim izbeglicama (niko živ ne zna preciznu strukturu i biografije istih), koje su eventualno okrvavile ruke čineći ozbiljne zločine u ratnim sukobima, o čemu se vrlo jasno govori u članu 31. Zakona o azilu? Da li se o tako nečemu može politički odlučivati na dnevnim (noćnim ili vikend) sednicama Vlade, ili na istrošenim evropskim i regionalnim skupovima, ili u zapadnim NVO budžacima koji su u službi pritisaka instalirani u srpskoj prestonici, bez konsultovanja (i poslednje reči) stručnjaka i profesionalaca? I naravno, bez podataka koji bi se prikupili od zvaničnih organa država porekla.

Pogledajmo zato zakonsku odredbu o azilantima u poglavlju „Neosnovan zahtev za azil“, član 30. gde se vrlo precizno navode razlozi zbog kojih lice koje je podnelo zahtev za azil, isti neće dobiti, i posebno naglašava u tački (stavu) 2. između ostalog i sledeće „…ako se, nasuprot navodima iz zahteva, tokom postupka utvrdi da je zahtev za azil podnet sa ciljem da se odloži deportacija, da je lice koje traži azil došlo iskuljučivo iz ekonomskih razloga i slično.“

Da li „naše“ izbeglice i fiktivni (već odbegli, a uskoro i vraćeni nazad) kandidati za azil, svi do jednog izjavljuju da im je cilj da se dokopaju Nemačke i skandinavskih zemalja isključivo iz ekonomskih razloga?

Apsolutno je baš tako. I o čemu onda govore vlastodršci i plaćena intelektualna artiljerija, o kom to ratu, borbama, nacionalnoj, verskoj i svekolikoj netoleranciji? O kojoj to humanitarnoj katastrofi, kada je opštepoznato da prosečan ekonomski migrant (to je prava definicija) raspolaže sa bar duplo više novca na svom kontu, nego prosečan građanin Srbije?

Zahtev za azil (a to znači i sam izbeglički status kao takav) će se bez ispitivanja odbaciti od strane Kancelarije za azil, stoji u članu 33. tačka 1., ako se utvrdi „ da je lice koje traži azil moglo da dobije efikasnu zaštitu u drugom delu države porekla, osim ako se, s obzirom na okolnosti, ne može očekivati da to učini“, a u tački 6. istog člana, precizira da će se isto dogoditi ukoliko je „lice koje traži azil došlo iz sigurne treće države (to su u našem slučaju Turska, Grčka, BJR Makedonija), osim ako dokaže da za njega nije sigurna.“

Poznato je, bar za Siriju, da tzv. „drugi deo“ države iz navedene tačke 1. (najmanje jedna trećina te suverene zemlje) pruža sigurnu zaštitu svojim građanima i kao takva funkcioniše, jer funkcioniše vlast navedne zemlje. I zato je gospodin Branislav Ristivojević potpuno pravu kada vojno sposobne izbeglice naziva, jednostavno, dezerterima, u sjajnom tekstu: „Tri karte za emigrante, ili kako Srbija plaća američki ceh“. [vii]

Što se tiče „sigurnih trećih zemalja“ iz tačke 6., nedvosmisleno je da su nam izbeglice u goste stigle, i sve više pristižu u vidu stampeda, upravo preko tih teritorija. Međutim, Srbija je samu sebe dovela u situaciju da to pred međunarodnom javnošću (i budućim arbitražnim organima) ne može dokazati, onda kada bude, eventualno, potegla readmisione aktivnosti.

I šta ćemo sa navedenim, Vlado Srbije, ali i intelektualna i analitičarsko-komentatorska i geostrateška elito javne srpske scene?

Nametnuta je paradigma da je Evropska unija centralna tačka oko koje se sve vrti.

Netačno, odnosno, delimično je tačno. Evropska unija ili, preciznije, pojedine njene članice, kao (još uvek) suverene države, jesu cilj izbeglica, ali nije tačno da ta međunarodna organizacija drži ključeve rešenja problema, osim što raspolaže ogromnim finansijama.

Jednostavno to nije tako, zato što Evropska unija ne raspolaže izvornim već izvedenim subjektivitetom u međunarodnim odnosima (pravu).[viii]

Samo su suverene države izvorni subjekti i kao takve vlasne da preduzimaju zakonske mere u cilju zaštite od bezbednosnih, demografskih, socijalnih i ostalih potresa.

Otuda Mađarskoj[ix] prolaze (i niko ih u tome ne može zaustaviti, osim ako ne dožive svoj peti oktobar) radikalne (ali iznuđene) mere koje preduzima. I to s punim pravom. Neko je morao da kaže i simbolično i konkretno – dosta je. Makar rezultati bili nedovoljni i kratkotrajni u pravcu sprečavanja dirigovanog haosa.

Ovako složeno pitanje, kao što je pitanje enormnog broja izbeglica, tj. masovne i vešto organizovane seobe (gde rulja postavlja pravila u hodu određujući način ponašanja država i organizacija) je primarno u nadležnosti Ujedinjenih nacija. Preciznije – Saveta bezbednosti, a zatim i tzv. specijalizovanih agencija, kao što je Visoki komesarijat za izbeglice (UNHCR), s tim što je neophodno naglasiti, da ova agencija nema mandat da odlučuje i da se meša u odluke suverenih država.

Na žalost, ni to nije slučaj sa nama. Razumljivo, kolonijalni status omogućava da nam razni činovnici dele lekcije i nalažu ono što je mimo bilo kakve prakse i ovlašćenja. Tako, recimo, Hans Fridrih Šoder, šef Predstavništva UNHCR-a u našoj zemlji, izjavljuje pre nekoliko dana[x]: „Srbija bi mogla i trebalo bi da dodeli izbeglički status malo većem broju tražilaca azila“, i zloupotrebljavajući svoju funkciju i iznoseći neistine, naglašava: „izbeglice, kao i državljani, imaju slobodu kretanja i izbora mesta stanovanja na teritoriji neke zemlje pa, prema tome, ne bi trebalo da budu primoravane da se nasele bilo gde.“

Jedino Savet bezbednosti može, u skladu sa Poveljom UN koja je obavezujuća za sve zemlje sveta, kompetentno da rešava pitanja očuvanja mira u svetu (tzv. preventivne mere), sve do upotrebe oružane sile (tzv. prinudne mere), radi zaustavljanja ratnih dejstava koja ugrožavaju civilno stanovništvo i izazivaju izbegličke talase.

Naravno, ovako nešto retko će se čuti u srpskoj javnosti ili su tumačenja površna i najčešće tendeciozna. Odnosno, nameće se teza o neefikasnosti i tromosti SB OUN, što je lukavi izgovor da se pristupi rešenjima kojima će se, navodno, doći do pozitivnog ishoda, a to je, podrazumeva se, delovanje Evropske unije. Apsolutno nenadležne asocijacije. S tim u vezi, unapred je žrtvovan suverenitet države Srbije i opštepriznato pravo da se štiti pred iznimnom nepogodom.

Ukoliko se ne poštuje međunarodno pravo i ustaljene procedure – od brojnih konvencija, protokola i deklaracija, do normi Povelje UN, posebno Glave 6. i Glave 7, gde su regulisana brojna, pa tako i pitanje zaštite civilnog stanovništva i izbeglica, onda slede političke i ostale egzibicije, bezakonje, tumačenja događaja po principu kako kome odgovara, zatim, besmislene inicijative i predlozi (najsvežiji primeri su upravo ono što čini neumorni premijer Srbije, ali i brojni drugi evropski zvaničnici), koji nemaju veze sa međunarodnim i propisima suverenih država i ustaljenom praksom.

No, šta to sve vredi u perfidno okupiranoj zemlji Srbiji.

Recimo, kada bi se potegla pitanja pojma civilnog stanovništva u ratu i kada bi se pojasnilo da su obaveze ratujućih strana da se staraju o civilima koji su državljani protivničke strane i da u vezi sa tim postoje značajne obaveze, takva razmatranja bi predstavljala pravu jeres u javnosti, bez obzira što je raznim međunarodnim dokumentima navedena oblast baš tako postavljena i razrađeno sprovođenje istih.

Kao i kada bi se pominjale „zone i mesta bezbednosti“ i „demilitarizovane zone“, kojima se sprečava stradanje civila na ratnim područjima – ratištima i vojištima. Baš kao što se međunarodno pravo bavi i tretira pojam „interniranja civilnog stanovništva“ u tzv. „logore za internirce“ koji se u ratu obeležavaju sa IC (Interment Camp), postavljenim tako da mogu da se jasno uoče čak i iz vazduha.

Da li bi svet imao ovakav programirani izbeglički (ekonomski) egzodus, da se napred navedeno minimalno sprovodi u praksi, da se preduzimaju preventivne ali i „post festum“ akcije, i da se od strane suvernih država energično zahteva upravo takvo postupanje? Ali, tamo, gde je prava adresa.

Možemo li očekivati takve aktivnosti od strane srpske vlasti? Naravno da ne. Oni su odavno savili glavu i prepustili se stihiji. I, u tom ambijentu iščekujmo ono što je neminovno, a biće žestoko.

_________________________________________

UPUTNICE

[i] http://www.nspm.rs/hronika/madjarska-potpuno-neprihvatljivo-da-zemlje-balkana-pomazu-migrantima-da-dodju-do-sengenske-granice.html

http://www.nspm.rs/hronika/gabrijel-oprea-rumunija-pojacava-bezbednosne-mere-na-granici-sa-srbijom-kako-bi-sprecili-priliv-migranata.html

[ii] http://www.mup.gov.rs/cms_cir/sadrzaj.nsf/zakoni.h

[iii] http://www.seio.gov.rs/upload/documents/sporazumi_sa_eu/readmisije.pdf

[iv] http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Madjarska-ce-vratiti-u-Srbiju-99-odsto-migranata.sr.html

[v] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-ne-bezimo-od-odgovornosti-ali-eu-mora-da-nam-kaze-sta-su-nase-obaveze-prema-migrantima-beata-merk-srbija-se-odgovorno-ponasa-prema-migrantima.html

[vi] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vulin-u-narednih-mesec-i-po-otvoricemo-prihvatni-centar-za-migrante-u-subotici-sredstva-za-uredjenje-obezbedice-donatori.html

[vii] http://www.nspm.rs/politicki-zivot/tri-karte-za-emigranteili-kako-srbija-placa-americki-ceh.html

[viii] „Osnove međunarodnog prava i međunarodnog ratnog prava“, profesor dr. Miodrag Starčević, Centar vojnih škola Vojske Jugoslavije, Generlaštabna škola, 1998., Beograd, Biblioteka CVŠ VJ.

[ix] http://www.nspm.rs/hronika/madjarski-zvanicnik-tranzitne-zone-za-migrante-bice-otvorene-u-pravcu-srbije-a-u-pravcu-madjarske-hermeticki-zatvorene.html

[x] http://www.nspm.rs/hronika/hans-fridrih-soder-srbija-da-dodeli-izbeglicki-status-malo-vecem-broju-trazilaca-azila-ekstremisti-zloupotrebljavaju-patnje-izbeglica-za-podrivanje-demokratije-i-stabilnosti.html

Goran Jevtović

fsksrb.ru

 

<iframe style=“border: none; overflow: hidden; width: 100%; height: 80px;“ src=“http://www.facebook.com/plugins/like.php?href=http%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fpages%2FKORENI-List-Srba-iz-rasejanja%2F439194072799837&amp;layout=standard&amp;show_faces=true&amp;width=450&amp;action=like&amp;colorscheme=light&amp;height=80″ width=“320″ height=“240″ frameborder=“0″ scrolling=“no“></iframe>