Ilija Petrović: Besmislen rat ili genocid nad Srbima

Izazvano podsećanje

Beogradski radijski “Kontrapunkt” podseti me pre sredu ili dve kako je, sredinom maja 1992. godine, novosadski Dnevnik objavio kraći tekst o hrvatskim “borbenim” ciljevima u Bosni i Hercegovini i tako, pod naslovom “San o novoj banovini”, ispravio svoj propust što o istoj stvari nije pisao koji mesec ili koju godinu dana ranije, kad je Hrvatska započi­nja­la rat protiv Srbske Krajine.

Pored ostalog, pisalo je u tom snoviđenju da “u novoj hrvatskoj državi ‘povjest’ ima veoma značajno me­sto. Iz nje današnja vlast uzima ono što joj treba i to sebi po­stavlja kao cilj. Pritom, naravno, istorijske činjenice mogu se i prepravljati i prilagođavati potrebama. Često se zato mogu ču­ti izjave hrvatskih političara o tome kakvu, koliku i dokle Hr­vatsku žele i za koju se bore. Tako je već postalo sa­svim normal­no da… traže grani­cu Nezavisne Države Hrvatske sve do Zemuna”, da svojataju nekadašnje srezove Brčko, Derventu, Gradačac, Travnik i Fojnicu u Bosni, subotičko, somborsko, apatinsko i odžačko područje u Bačkoj, ali i Boku Kotorsku kojoj daju ime “hrvatskih svetaca”, valjda onih iz Tridesetogodišnjeg rata upoređenih sa kugom i glađu, možda onih upamćenih po “gostovanju” u Mačvi na početku Velikog rata, a nije isključeno da misle i na one što, koliko juče, svoje neljudske tragove ostaviše u Prebilovcima, Jadovnu, Jasenovcu..

Srbski istoričari od karijere nisu se ovom temom mnogo ba­vili smatrajući je nebitnom za razvoj “bratskih” od­nosa ne samo u vremenu OnogaJahačaSaČelaKolone, već i narednih godina, i danas, nažalost. Ovo poslednje odnosi se i na trud izvesnoga Mišića (ili tako nekako) koji uporno smanjuje broj srbskih žrtava na zapadnoj strani, valjda nameran da dokaže kako maločas pomenuti Jasenovac nije ni postojao. Po nesreći, ta “pametna vrsta” nije se dosećala da je u svest hrvatskog naroda usađeno uverenje da u navodnu hrvatsku zemlju spadaju sve teritorije koje su se to­ko­m minulih vekova, kraće ili duže vreme, nalazile pod aust­rij­skom ili ugarskom okupacijom, a za sve njih, ako su to uopšte pročitali ili čuli, kao veliko iz­ne­nađenje moglo je zvučati ono što je hrvatski predsednik Franjo Tuđman oprav­davajući hrva­t­ske napore da se ostvari san o banovini, izgovo­rio 24. maja 1992. godine na Jelačićevom trgu u Zagrebu: “Rata ne bi bilo da ga Hr­vatska nije željela. Ali mi smo procijenili da samo ratom mo­že­mo izboriti samostalnost Hrvatske. Zbog toga smo mi vodili po­litiku pregovora, a iza tih pregovora smo mi formirali svoje oru­žane jedinice. Da to nismo tako ura­dili, ne bismo došli do ci­lja. Znači, rat je bilo moguće iz­bjeći, samo da smo mi odustali od na­ših ciljeva, to jest od samostalnosti naše države”.

Uistinu,Tuđman je time opravdao jednu svoju raniju “misao” da oni koji tvrde da se njegova Hrvatska demokratska zajednica, grupacija oformljena mimo uobičajene političke ili stranačke forme (sa članstvom regrutovanim na duhovnoj osnovi i na postavci da ko u Hrvatskoj nije njen pristalica, ne može se smatrati ni dobrim rimokatolikom, ni dobrim Hrvatom) -, za­laže za obnovu Neza­visne Države Hrvatske, “zaborav­lja­ju, da Nezavisna Država Hrvatska nije bi­la samo puka ‘kvislinška’ tvorba i ‘faši­stički zločin’ već i izraz kako povijesnih težnji hrvatskog naroda za svojom samo­stalnom državom, tako i spoznaja me­đuna­ro­dnih čimbenika, u ovom slučaju vlade Hitlerove Nje­ma­č­ke. Pre­ma tome, Nezavisna Država Hrvatska nije predstavljala samo puki hir osovin­skih sila već je bila i po­sljedica posve određenih povijesnih čim­be­nika”.

Ono, dakle, što je već jednom bilo viđeno i što se mnogima činilo nestvarnim, postalo je sasvim izvesno: ustaštvo je po­no­vo stupilo na hrvatsku političku scenu.

Ostvarenje svojih “povijesnih težnji”, što je uključivalo zalaganje za obnovu “hrvatskih povijesnih granica” na istoku i za uspostavljanje pravnog i ideološkog kontinuiteta sa ustaškom tvorevinom iz vremena Drugoga svetskog rata, Hrvati su vezali za po­četak velikih političkih promena u Srbiji (na samom kraju osamdesetih godina 20. veka), u uslovima nago­ve­štenog višestranačja. Računali su da kad Srbi, zabavljeni svojom novom “igračkom”, počnu sa formiranjem bezbrojnih političkih stranaka i neizbežnim stranačkim zađevicama, posao u Hrvatskoj obaviće se na prepad; dok se Srbija doseti o čemu se radi, sve će biti gotovo i u Hrvatskoj više neće biti Srba.

Da bi se domišljeni projekat ostvario jer je to nalagao i zaključak svehrvatskoga rimokatoličkog kongresa iz septembra 1900. da do 2000. godine sve što je u Hrvatskoj mora biti hrvatsko, a sve što je hrvatsko – mora biti rimokatoličko, Hrvatska demokratska zajednica odmah je pri­stu­pila naoružavanju svoga članstva i svih koji su prihvatili njenu platformu. Pobednička euforija praćena je žestokim progonima srbskog naroda u Hrvatskoj, pre svega srbskih inte­lektualaca, istaknutih privrednika, pravoslavnog svešten­stva i srbskih političkih prvaka. Ta antisrbska orijentacija našla je svog izraza i u novom hrvatskom Ustavu usvojenom 22. decembra 1990. godine:

– srbski narod izgubio je status konstitutivnog naroda hr­vatske države i pretvoren je u nacionalnu manjinu;

– oduzeto je pravo srbskom narodu u Hrvatskoj da se u zva­ničnoj upotrebi koristi srbskim jezikom i srbskom ćirilicom kao nacional­nim pismom;

– stvoren je ustavni osnov da se, mimo odredbe o jednakosti svih građana, srbski narod primora na davanje izjava o lojal­no­sti hrvatskoj državi.

Zbog svega toga, hteli ne hteli, Srbi koji su sticajem zlosrećnih istorijskih okolnosti živeli na teritoriji imenovanoj kao Hrvatska, morali su se podsetiti na jedno ne baš tako davno vreme i suočiti sa bar nekim činjenicama koje tokom svih posleratnih godina, u vreme već pomenutog JahačaSaČelaKolone, nisu imale pravo na bi­lo kakvo i koliko mesto, makar i u naznakama, ni u škol­skim udžbenicima, ni u javnosti. Prinuđeni na takvo podsećanje, Srbima se dalo da razabe­ru, u posled­nji čas, da je “vreme bratstva i jedinstva” bilo samo pre­dah do novog ustaškog genocida.

O svim ovim pojavama koje su ozbiljnim analitičarima bi­le vidljive i u pripremnoj fazi za ostvarenje rečenog projekta, đeneral Dušan Pe­kić pisao je 6. juna 1990. godine predsedniku Franji Tuđmanu, dobronamerno ga i blagovremeno upozoravajući na to da, ako se nastavi sa takvom politikom, Srbima neće preostati ništa drugo nego da se oružjem ponovo izbore za svoju ravnopravnost.

Naravno, to je bilo lakše reći nego izvesti, utoliko pre što je političko organizovanje srbskog naroda u Hrvatskoj teklo prilično traljavo. No, kako Pekić kaže na jednom mestu, “osećajući da se može ponoviti 1941. godina, Sr­bi počinju da se samoorganizuju i koriste sve moguće izvore da dođu do bilo kakvog oružja, prodajući svoju pokretnu imovinu, ponekad i jedinu kravu, za bilo kakvu pušku”. A naoružanja je na (i)legalnom tržištu u Hrvatskoj zaista bilo, tako da je no­vosadska “Samouprava”, septembra 1990, mogla objaviti da članovi HDZ prodaju oružje domaće i strane proizvodnje svima koji su za to bili zainteresovani, makar i nemali dozvolu za nabavku. Oružje su, dakle, mogli kupovati i Srbi, ali po ceni pet do deset puta većoj od one koja je važila za članove HDZ…

Možda je onaj Kontrapunkt podsetio potpisnika ovih redaka i na još ponešto iz toga vremena, ali je to “ponešto” zaboravljeno dok se “tragalo” za kopčama sa voditeljskim i gostinskim “kontrapunktnim” meditacijama.

Iz daljine drukčije se vidi

Postoje emisije, televizijske ili radijske, posle kojih se i “obično dobro (ne)obavešten” slušalac ili gledalac mora zapitati kako mu se moglo desiti da pored njega neprimećeno promaknu događaji o kojima su besprizivno pričali neki “posvećeni”, a što je on upravo odgledao ili odslušao.

Jedna od takvih bila je emisija “Kontrapunkt” u kojoj su 26. maja 2021. godine predstavljeni izabrani članci dr Petra Pavlovića, naslovljeni kao “Duhovno-politički uvidi od 1990. do 1992. godine”. Po rečima Kontrapunktne Dame koja je razgovarala sa dvojicom svojih gostiju, “objavljivanje tih tekstova podseća na blisku borbu u Srbiji koja je bojažljivo dolazila k sebi za oslobođenje pre svega misli, istorijskog sećanja, kulture, politike i svih ostalih društvenih sfera koje je dotadašnja pedesetogodišnja komunistička tiranija zagušila”.

Ako nekome, do tada, i nije bilo poznato ko je bio pomenuti “uvidnik”, ovde mu je otkriveno da se pod imenom dr Petra Pavlovića skrivao izvesni Stefan Karganović predstavljen u emisiji kao “jedan od najboljih mislilaca naših iz dijaspore”, njujorški dopisnik kragujevačkih “Pogleda”, inače momak odrastao u Čikagu, u vreme dok su “plaćene ubice Udbine” praktikovale fizičko uklanjanje ideološki nepodobnih srbskih mislilaca po Americi.

To što je Stefan Karganović koristio izmišljeno ime, dr Vladimir Dimitrijević, prvi predstavljač njegovih članaka, u emisiji prepoznat kao “najtemeljniji, najbolji istraživač kulturno-istorijskih fenomena”, opravdao je činjenicom da je tada na vlasti u Srbiji bio Slobodan Milošević.

Pa, šta, ako je i bio, reći će svaka “slušačka” ili “gledačka” naivčina, ali će dr Vladimir Dimitrijević odmah objasniti da to što je Slobodan Milošević radio – “na prvi pogled izgledalo je kao da obnavlja naciju… a zapravo je obnavljao nacionalni boljševizam… on je sačuvao dubinske strukture starog komunističkog režima… širio ideju kao da on obnavlja Srbiju i tako dalje”.

Komplikovano, zaista, zbog čega je i Stefan Karganović uvrstio u svoje uvide i zapažanje da je Slobodan Milošević bio “misteriozna ličnost”, da li Srbin ili komunista. Danas, trideset godina posle tako date ocene i petnaestak godina pošto je, kao pravnik, u demokratskom haškom trabunjalu učestvovao u odbrani Slobodana Miloševića, on će priznati da je tamo prema njemu stekao “duboku ličnu simpatiju”. Ipak, da bi opravdao suštinu svojih “uvida” u početne devedesete godine prošloga veka, on “misteriozno”, takoreći šizofrenično domišlja da “moramo da razdvojimo njegovu politiku od njegove ličnosti, bar u onoj fazi u kojoj sam ga ja upoznao… Moje neslaganje sa njegovom politikom ostaje na snazi. Imao sam priliku da ga upoznam kao osobu… morao sam radikalno da korigujem svoje mišljenje o njemu, svoje pretpostavke bolje reći o njemu koje sam ranije imao… Zato što čoveka nisam poznavao”.

Doda li se tome pouka dr Vladimira Dimitrijevića (pozajmljena od Stefana Karganovića koji će se u ovoj emisiji pojaviti kao drugi predstavljač svojih članaka) da se “ne može izvršiti nacionalni preporod bez istovremene obnove kako nacionalnog, tako i demokratskog”, onda je razumljiva i njegova ocena, malo katihetska (veroučiteljska), a malo urednička u kragujevačkim “Pogledima”, da su “Miloševićevi kokardaši” (isti ti negativci razgrabili su mnogohvaljeni “Pogledov” tiraž od dvesta hiljada sa nemačkim poternicama za Dražom i za JahačemSaČelaKolone) pevanjem četničkih pesama i isticanjem kokardi iskazivali “primitivni kafanski šovinizam” osmišljen sa ciljem da se “Srbi udalje od hrišćanskog, pravoslavnog patriotizma”.

Na stranu nedoumica onih “gledačkih” ili “slušačkih” naivčina možda (ne)upoznatih s “obnovom nacionalnog boljševizma”, pomoću kojih se trikova nacionalni preporod i hrišćanski patriotizam mogu petljati sa demokratijom, zna li se da je ovo poslednje “ušlo u upotrebu” u vidu pošasti koja je odlučujuće uticala na re­volucionarna zbivanja, najpre u Francuskoj (1789), a kasnije i po nekim drugim evropskim zemljama; uglavnom se baratalo pojmom “sloboda”, što je italijanskog pesnika Uga Foskola (1778-1827) podstaklo da napiše kako “oni koji uništavaju narode upotreb­ljavaju reč sloboda na isti način kao što su pape iskoristili krstaške ratove”.

Kad se već pominju ratovi, Kontrapunktna Dama imenovaće zbivanja tokom prve polovine devedesetih godina prošloga veka kao “specifično hibridan i mrežocentrični rat (?! – IP) koji je sproveden protiv Srbije”. Doda li se tome i ona njena uvodna napomena da razgovor o tekstovima Stefana Karganovića “podseća na blisku borbu u Srbiji koja je bojažljivo dolazila k sebi za oslobođenje pre svega misli, istorijskog sećanja, kulture, politike i svih ostalih društvenih sfera”, onda se onaj “obično dobro neobavešteni slušalac” mora zapitati o čemu to priča dr Vladimir Dimitrijević pominjući “ozbiljan građanski rat koji je trajao na našim prostorima od 91. do 95”.

E, sad, koji su to “naši prostori”, da li je rat, makar i “hibridni”, vođen protiv Srbije ili se, možda, u istoj toj Srbiji odvijao “ozbiljan građanski rat”, pitanja su koja svakoga zainteresovanog (posebno naivnog) slušaoca nagone da se samozapita ko je to, gde, sa kim ili protiv koga ratovao od 1991. do 1995. godine. Utoliko pre što mnogi pamte to vreme, nije malen broj onih koji su izbegli iz toga vremena, dok se namernici (slučajni prolaznici) moraju zadovoljiti saznanjima nastajalim “po pravilima babe Smiljane”.

Baš kao u pomenutom Kontrapunktnom razgovoru u trajanju sekundu-dve manje od pedeset pet minuta: primitivni kafanski šovinizam, nacionalni boljševizam, rat protiv Srbije, bliska borba u Srbiji, na frontu ljudi ginuli, ozbiljan građanski rat, neslaganje sa politikom “duboko lično simpatičnog” političara, medijske iluzije, precizni “lekoviti” tekstovi koji “još uvek predstavljaju uvid u stvarnost ove epohe”…

Naročito “ozbiljan građanski rat”.

Ni pomena od Srbske Krajine i Srbske.

Rat, kakav rat

U takvim uslovima, Srbima je, ali samo u tadašnjoj brozovskoj Hrvatskoj jer se to Srba u Srbiji uopšte nije “dojmilo”, ni hibridno, ni blisko borbeno, ni frontalno pogibeljno, preostalo da se okrenu sebi, te da se, kako to reče đeneral Pekić, “samoorganizuju… i oružjem ponovo izbore za svoju ravnopravnost”.

To okretanje sebi, Srbe iz Srbske Krajine uvelo je u civiliza­cij­ska bespuća i nametnut im je rat. Taj rat započet sredinom avgusta 1990, izrastao je u Rat za krajišku nezavisnost. U ze­mlji u kojoj je učitelj bio “nastavnik razredne nastave” a aka­demik “radnik koji je udružio rad u Akademiji nauka i umet­nosti”, možda je shvatljivo što se Rat za krajišku nezavisnost zove “oružani sukob”, ili “rat 1990. i 1991” (kasnije će mu se dodati i 1992, a neće umaći ni još koja), ili “besmisleni rat”, ili “srpsko-hrvatski rat”, ili “građanski rat”, ili nekako drukčije.

“Besmisleni rat”. Biće, ipak, da se u našoj javnosti najčešće čuje izraz “besmisleni rat”. Izgovaraju ga ljudi iz nauke, iz politike, iz javnog života, ljudi najrazličitije političke orijentacije. Posledice toga rata iskusilo je, može biti, i či­ta­vih milion i po Srba: neki izgonom, neki u rovu i na položaju, jedan neodređen broj neljudskim poniženjima, a mnogi svojim životom. Velik broj mladih ljudi, i ne samo izvan Srbije, os­tavio je na ratištu deo sebe. Mnogi iz Srbije i Crne Gore stali su uz svoju unesrećenu braću sa zapadne strane pružajući im utočište, šaljući materijalnu pomoć i iskazujući moral­nu potporu, a ne mali broj njih zaputio se da za spas Srbstva založi i svoju glavu.

Po nesreći, Srbija nisu bili samo oni, Srbija su bili i oni koji su zarad svoga komoditeta u “kontrapunktnoj” demokratiji požurili da pod krvnički nož ili malj poture glave svoje braće zate­čene pred lavinom zapadne civilizacije oličene u rimoka­to­ličkom krstaštvu i novom svetskom poretku. Taj deo Srbije, u najmanju ruku, produkt je poluvekovne agresije na srbsku isto­rijsku svest. Srbi iz toga dela Srbije prihvatili su tezu da je verska komponenta u čoveku nasleđe primitivne prošlosti i posledica vekovne i već genetski usađene zaslepljenosti, odrekli se pravoslavlja, a zaboravili su da je čovek pre no što je bio podvrgnut školskoj manipulaciji i stavljen u zavisnost nekoj ekonomskoj ili političkoj grupaciji, bio isključivo duhovno biće; zaboravili su na pripadnost sopstvenom nacionalnom entitetu, a prihvatili su podvalu da je dvomilionska žrtva u hrvatskom ustaškom pogromu krajem prve polovine prošloga veka bio način da se uplovi u vode lažnog i nakaznog “bratstva i jedinstva”; prihvatili su besmislicu o, recimo, Beogradu kao sponi kojekakvih svetskih kultura i civilizacija, a zaboravili su da je to bio jedan od pokušaja da se srbski istočnici, kao kolevka evropske i svetske civili­za­cije, do kraja zaruše.

Prepreka svemu tome, i poslednji napor da se očuva biolo­ški opstanak nacionalnog i duhovnog bića, jeste Rat za kraji­šku nezavisnost i Republiku Srbsku Krajinu, kasnije, Rat za Republiku Srbsku. A u onom nesrbskom delu Srbije, često i antisrbskom, romonstrum nazvan “besmisleni rat”; uvreda za sve koji su Ratom za Republiku Srbsku Krajinu i Ratom za Republiku Srbsku ustali u odbranu života svojih bližnjih, u zaštitu svojih pradedovskih ognjišta na svetoj Srbskoj Zemlji, kao bedem za spas istih onih koji su izmišljajući floskulu o “besmislenom ratu”, odrekli se svoje poslednje odbrane; uvreda za sve zlosrećne Srbe koji su stradali od ustaškog noža i malja, od islamskog srpa i rimokatoličkog krsta; uvreda za sve srbske majke, kćeri i sestre silovane u ime zapadne demokratije i ovovremene evropske civilizacije; uvreda za sve koji su deo svoga tela ugradili u zapadnu granicu Srbstva ne pitajući kako će im to, i da li će im to Srbska Zemlja ikada vratiti. Takva metafora antisrbstva mnogo je da bi se Srbstvo bez teškoća oduprlo naletima zapadne demokratije, a beznačajno da slobodne i zaista probuđene Srbe spreči da se odupru nabujalom zlu, i zapadnom i zlu domaćemu.

“Srpsko-hrvatski rat”. Ne, to nije mogao biti rat predloženog imena jer Srbija nije bila u ratu. Istina, pokušali su da to Srbiji podmetnu i neki domaći stručnjaci za uvoznu zapadnu demokratiju, ali nije išlo. U ratu nije bio ni srbski narod (gledano u celini) jer mnogi Srbi, čak i u Beogradu, na celih stotinak kilometara od ratišta, nisu ni bili svesni gde se to ratuje, ko ratuje i o čijoj se sudbini radi. U tu kategoriju, kakve li ironije, spadali su dobrim delom i oni Srbi koji su dokazivali da je Srbija u ratu. A za to vreme, na području bivše avnojske Hrvatske, stari nam znanci iz parole o bratstvu i jedinstvu krenuli su u realizaciju davno već formulisanog projektnog zadatka o likvidaciji, progonu i rimokatoličenju onog dela srbskog življa koji je imao nesreću da bude zatečen u pomenutim granicama. Hrvatska se upustila u obračun s onim “zapadnim” Srbima koje je njen ustav već izbrisao sa spiska i kojih, po pretpostavci, u Hrvatskoj nije ni bilo i koji su se izjasnili za opstanak u Jugoslaviji.

“Građanski rat”. Nije to mogao biti ni građanski rat, jer su srbskom narodu u bivšoj Hrvatskoj već bila oduzeta elementarna građanska prava. Srbi su pregli da svoja prava ostvare u svojoj državi, i oni su idući logikom hrvatske secesije iz Jugoslavije, formirali Republiku Srbsku Krajinu, bez ikakvih veza sa bivšom Hrvatskom. Hrvatski oružani napad na ovu državu nije mogao biti “građanski” rat jer se građanski rat, po pojednostavljenoj definiciji, vodi između nacionalnih, klasnih ili drugih antagonističkih društvenih grupa unutar jedne države, kao posledica nagomilanih i nerešenih socijalnih, ekonomskih, političkih i drugih protivrečnosti u društvu. Svega toga nije bilo jer se radilo o dva naroda, o dva društva, o dve države. Republika Hrvatska zavojštila je na Republiku Srbsku Krajinu.

Verski rat. Godine 1990, Hrvatska je krenula u klasični verski rat protiv Srbstva, po principu slobodnog odstrela svega što je srbsko i pravoslavno. Hrvatska agresivno nastoji da bedem katoličanstva pomeri prema istoku, do Zemuna i Tise. Što će ona pri tome zatirati sve materijalne dokaze o srbskoj pravoslavnoj starini na teritorijama koje su Hrvatskoj darivali Austrija, Vatikan, JahačSaČelaKolone i srbsko neznanje, što će ona pri tome progoniti preostale Srbe prevodiće ih u rimokatoličanstvo ili ubijajući, mnogima neće biti dovoljno čvrst argument da se zaista radi o bespoštednom ratu rimokatoličke jeresi protiv pravoslavlja. U tome im, ipak, moramo priznati kao olakšavajuću okolnost i činjenicu da to nije baš najjasnije ni Srbskoj pravoslavnoj crkvi. Rasturen je, primera radi, Mitropolijski muzej u Zagrebu, porušene su mnoge srbske bogomolje dostupne hrvatskom rimokatoličkom krstu, pokradene su, spaljene ili uništene mnoge crkvene dragocenosti bogoslužbenog i drugog karaktera, a ugledni srbski crkveni velikodostojnik reći će da to nije verski rat, da su samo verska osećanja iskorišćena u ratne svrhe. Prema shvatanju jednog uticajnog srbskog bogoslova, verski rat vodi se zbog dogme, a u konkretnom slučaju, smatra on, ne radi se o dogmi. Ako znamo da se pod dogmom podrazumeva princip koji crkva nameće vernicima kao obavezno verovanje, i da su crkveni koncili za dogme proglašavali najbizarnije teološke spekulacije, teško je objasniti zbog čega se u Srbskoj Crkvi olako prelazi preko nekih zaista radikalnih stavova dogmatskog karaktera rimokatoličke jeresi: septembra 1900. godine, rečeno je već, svehrvatski rimokatolički kongres propisao je kao obavezu da do 2000. godine sve što je u Hrvatskoj mora biti hrvatsko, a sve što je hrvatsko mora biti rimokatoličko; juna 1914. godine, austrijski ambasador u Vatikanu izveštava bečkoga cara da “papa i kurija vide u Srbiji rak koji će malo po malo prodreti do srži Monarhije i… kao što je direktna potreba za Austro-Ugarsku, zbog njenog opstanka, da ukloni iz svog sklopa, ako treba i silom, ovo razorno zlo, isto tako je potrebno za katoličku crkvu da (u borbi protiv pravoslavlja) odobri sve što može učiniti da posluži tome cilju”; avgusta 1992. godine, papa Vojtila pozvao je vojne snage Zapadnoevropske unije i NATO-a da povedu krstaški rat protiv Srba iz Bosne; i tako dalje. Da bi sa sebe skinuo odgovornost za podsticanje ratnog požara na Balkanu, ili čak za učešće u njemu, Vatikan je početkom decembra 1992. godine na konferenciji papskih nuncija iz istočnih zemalja odbacio tezu da je rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini verski. Iako se ovo vatikansko distanciranje ponajviše odnosi na moguću odgovornost za podstrekavanje genocida nad srbskim narodom, Srbska pravoslavna crkva je težeći k ekumenizmu, spremno prihvatila takav stav; zabrinjava lakoća sa kojom je to učinjeno.

Iako su tokom 1990. godine mnoge od ovde naznačenih teza bile obrazlagane na narodnim zborovima po Srbskoj Krajini, sa njihovim prihvatanjem išlo je teško. Ovo se naročito odnosilo na verski karakter budućega rata, iz prostog razloga što je svest o pripadanju pravoslavlju i Srbstvu bila u srbskom narodu sa zapadne strane potisnuta do te mere da su mnoge srbski obojene priče prihvatane sa velikim rezervama i kao epsko preterivanje. Vremenom, pod utiskom svega što se dešavalo na hrvatskoj političkoj sceni, uključujući i ilegalno naoružavanje pripadnika vladajuće političke grupacije, među Srbima sa zapadne strane počelo je da izbija sećanje na ustaške pogrome tokom Drugog svetskog rata, što ih je, u tvrdoj veri da će opstati kao politički i demografski faktor na ovoj staroj srbskoj zemlji, prinudilo da se suprotstave razbuđenom ustaškom zlu.

I, tako, desilo se ono što su Kontrapunktne Pričalice sa početka ovoga prikaza, da li u neznanju, da li zlonamerno, nazvale “građanskim ratom” neodređeno gde, “hibridnim ratom” protiv Srbije, frontalnim pogibijama neznano gde…

Nažalost, sve to kontraproduktivno, malo iz srbske zavetrine, malo sa skoro kosmičke udaljenosti, trideset godina posle “duhovno-političkih uvida” u “blisku borbu u Srbiji koja je bojažljivo dolazila k sebi za oslobođenje pre svega misli, istorijskog sećanja, kulture, politike i svih ostalih društvenih sfera koje je dotadašnja pedesetogodišnja komunistička tiranija zagušila”.

Ni reč o genocidu nad srbskim narodom sa zapadne strane.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Izvor: Borba za istinu