Sredinom zime 1992. godine, Simo Dubajić (1923-2009), jugoslovenski partizanski oficir, izjavio je za zagrebački “Globus” da je za vreme Drugog svetskog rata pobio trideset hiljada ustaša. “Globus” je napisao da se radilo o ubistvu trideset hiljada Hrvata, a sve to učinilo je da Simo Dubajić ostane poznat po učešću u navodnom masakru hrvatskih ustaša u Kočevskim šumama 1945. godine i kao prvi od učesnika tih događaja koji je o tome javno govorio.
Zbog smirivanja prilika u Dalmaciji nastalih posle objavljivanja toga “priznanja”, Nikola Matijević je za Radio Knin pokušao da jednim komentarom ukaže ne samo na Dubajićevo neshvatanje onoga o čemu je pričao, već i na svu besmislenost njegove tvrdnje.
Naredni redovi nastali su na Matijevićevu molbu, te ih je on u emisiji od 12. februara 1992. godine pročitao ne bi li i pomoću njih ilustrovao svoj komentar Dubajićeve izjave:
Po tvrdnjama naših (jugoslovenskih) vojnih istoričara, početkom druge dekade aprila 1945. godine trebalo je da se južna operativna grupa divizija iz okoline Brčkog i Treća armija sa severa spoje zapadno od Vinkovaca, okruže nemačke jedinice i tamo ih “koordiniranim dejstvom unište”. Do toga, ipak, nije došlo, pošto su pomenute dve grupacije delovale “sporo”. Nemačke snage povukle su se “pre očekivanog vremena”, jedinice Jugoslovenske armije zauzele su Županju i Vinkovce, a sremski front probijen je na celoj dubini. Istovremeno, time je označen početak završnih operacija za oslobođenje Hrvatske i Slovenije.
U ovom tumačenju čudne su bar tri stvari:
- Opkoljavanje neprijateljskih snaga i njihovo uništenje izostalo je zbog navodne sporosti dveju jakih jugoslovenskih vojnih formacija;
- Očekivalo se da se u obruču nađu nemačke snage, iako karta priložena uz tekst o proboju Sremskog fronta pokazuje da su na tom frontu delovale “nemačke i kvislinške snage”, odnosno, kako je to u jednom delu teksta rečeno, ustaško-domobranske snage;
- Zbog primernog zalaganja i postignutog uspeha u ovoj operaciji, što verovatno uključuje i njeno kašnjenje, Vrhovni komandant odmah je pohvalio jedinice Treće armije.
Šta se, zapravo, desilo?
Direktiva Generalštaba Jugoslovenske armije od 9. aprila 1945. godine da se neprijateljske snage “koordiniranim dejstvom unište” – bio je samo privid. Pošto se ustaše i domobrani nisu mogli “propustiti kroz rešeto”, a da na rešetu, odnosno u obruču, ostanu Nemci, manevar za “odsecanje” neprijteljskih snaga usporen je, a opkoljavanje je izbegnuto. Ustaško-domobranskim snagama omogućeno je tako da se izvuku bez žrtava, bez obzira na to što je ista takva prilika pružena i Nemcima. Posle toga, jedinice Jugoslovenske armije dobile su instrukciju da se u daljem gonjenju neprijatelja ne upuštaju u oružane sukobe sa ustašama i domobranima.
Kad je već tako, sukoba nije bilo ni pred ustaškim koncentracionim logorom u Jasenovcu, pošto se logorsko obezbeđenje pridružilo svojoj ustaškoj sabraći u “brozovskom neborbenom” povlačenju iz Srema i Slavonije.
Završne operacije za oslobođenje Slovenije isti autori objasnili su u dve verzije. Prema prvoj, 14. maja na prostoru između Dravograda, Guštanja i Blajburga, ili Pliberka (i prostorno i vremenski predaleko od Dubajićeve “posete” Kočevskom Rogu gde među stradalim Hrvatima nije bilo ustaša), opkoljena je nemačko-kvislinška grupacija, a 15. maja prinuđena na predaju. U drugoj verziji, ali u istoj knjizi, “14. maja po podne ustaško-četnička grupa (oko 20000) oko Guštanja, južno od Dravograda, a 15. maja i ustaško-četnička grupa u širem području Blajburga (oko 30000) bile su prinuđene na predaju”.
Ovde se moraju postaviti bar dva pitanja:
Prvo, kako je ustaško-domobranska grupa koja se kretala pored nemačkih jedinica odjednom postala “ustaško-četnička”; i
Drugo, zašto je trebalo čekati čitavih mesec dana da se neprijateljske snage prisile na predaju, i to većim delom na austrijskoj teritoriji.
Moguć je samo jedan odgovor:
Ustaškim snagama dopušteno je da se bez borbi i bez žrtava povuku preko jugoslovensko-austrijske granice. Tamo su uhvaćeni samo ostaci četničkih snaga i brojna civilna lica koja su za svojim nesrećnim zaštitnicima, najčešće očevima, braćom, rođacima, pokušala da umaknu pred boljševičkom ideologijom. Drukčije rečeno, ustaše nisu zaustavljene ni kod Blajburga, već se ceo ustaški korpus “preselio” u inostranstvo odakle se decenijama oglašavao raznim terorističkim poduhvatima. Početkom devedesetih godina svi oni, ali i njihovi potomci, pobedonosno su se vratili u “lijepu njinu”, ne bi li dovršili krvavi pir zapo čet za vreme Nezavisne Države Hrvatske.
Jedine stvarne žrtve završnih operacija Jugoslovenske armije za oslobođenje Slovenije, uključujući i one kod Blajburga, bili su pripadnici srbskog naroda: nešto četnika i njihovi civilni pratioci. Četnici nisu uglavnom ni stigli do emigracije. Jugoslovenska propaganda, kasnije, pretvorila je u četnike one Srbe koji se iz ratnog zarobljeništva ili internacije nisu posle rata vratili u Otadžbinu.
Kočevski Rog “organizovan” je po oslobođenju i tamo, kako je već rečeno, među stradalim Hrvatima nije bilo ustaša.
Autor: Ilija Petrović, istoričar
Izvor: Borba za istinu
https://youtu.be/7Oj5e46mHyA 58min.Ono što Pavelić nije uspeo 1945, Tuđman je uradio 1995. – Mile Rajčević Maj 2021
U 43. emisiji Razbuđivanje ugostili smo Milu Rajčevića profesora u penziji i nekadašnjeg direktora OŠ „Nada Dimić“ u Gospiću.
Mile Rajčević je rođen 1938. godine u selu Divoselo u južnim dijelovima Like, podno planine Velebit, a koje se nalazi južno od grada Gospića (7 km) i nekih 35 km od obala Jadranskog mora. Ovo selo je stoljećima naseljeno Srbima o čemu svjedoči i pravoslavna crkva Rođenja Presvete Bogorodice koja je podignuta u sredinom 18. vijeka (oko 1756. godine) od Srba Krajišnika, koji su bili austrijski graničari. Divoseljani su bili vrijedni i pošteni ljudi, od kojih su se mnogi školovali u Gospiću, Zagrebu, Karlovcu još u doba Habzburške monarhije. Dali su veliki broj intelektualaca, doktora, inženjera, trgovaca, oficira…
https://youtu.be/eCX731uYUVU 31minut
СРБИЈА И ТРИЛАТЕРАЛНА КОМИСИЈА
Излагање проф.др. Смиље Аврамов
Округли сто је организовао покрет за Србију, поводом заседања европске групе Трилатералне комисије у Београду од 31. октобра до 2. новембра 2014.
Када је Трилатерална комисија у питању, нема недоумица, нема тајне и нема мистерије.
Ово стога, што је од свог оснивања 1973. до данас, Трилатерална комисија једна од оних неколико утицајнијих организација које идеолошки, политички и пропагандно сервисирају америчку корпоративну олигархију, њен транснационални савез моћи и њен агресивни програм светске доминације. Реч је о традицији дугој читав један век.
Ограничена демократија, тотални друштвени надзор и тотална контрола, системско и систематско искључење човека из одлучивања о властитом животу, перманетни класни рат корпоративне олигархије против човечанства и, нарочито, неприкосновеност корпоративних и геополитичких интереса САД у светским пословима, јесу догме којих се током протеклих четрдесет година Трилатерална комисија доследно држи. То је доктрина либералног фашизма са својим бројним дериватима.
Београдски састанак европске групе Трилатералне комисије има да још једном потврди такво стање чињеница…
Учествовали су:
– проф. др Смиља Аврамов
– Милан Видојевић
– Љубомир Кљакић
– Горан Петронијевић, адвокат
Модератор: Оливер Вуловић
http://www.novinar.de/2009/07/26/sporazum-ustasa-i-komunista-iz-1935-godine.html
Sporazum ustaša i komunista iz 1935 godine
Svesni teškoće u borbi, bez obzira na podvojenost u pоgledu na društveni poredak, vođstvo hrvatskog narodnog ustaškog pokreta i vođstvo jugoslovsnske komunističke stranke u Kraljevini Jugoslaviji,
+++
ovlašćeno i sporazumno sa svima prvacima legalnih i ilegalnih formacija sklapa sledeći
SPORAZUM
1) Vođstvo hrvatskog narodnog oslobodilačkog ustaškog pokreta s jedne strane i vođstvo komunističke stranke s drugs strane svesni su težine svoga položaja koji dolazi od zajedničkog neprijatelja, svake jugoslovenske vlade i srpskog naroda kao nosioca srpske hegemonije (nadmoćnost) i podržavaoca svakog režima koji sputava, smeta i tupi nade:
a) kod hrvatskog naroda da će ikada doći čas oslobođenja ispod srpskog jarma,
b) kod komunističkih masa da traže saveznike u rušenju postojećeg stanja, ma kakve poglede taj saveznik imao na poredak i formu države po postignutom uspehu.
2) Vođstvo jugoslovenske komunističke stranke svijesne svoje uloge, priznaje da do komuniziranja Balkanskog poluostrva ne može doći dok se ne slomi kičma srpstvu i pravoslavlju, jer je poznato da su to dva faktora koja su omela prodiranju Osmanlija na Zapad i komunizma i Austrije na Istok. Sporazumni su da uništavanjem svega što je srpsko i pravoslavno utire se teren za komuniziranje Jugoslavije i Balkanskog poluostrava.
Vođstvo hrvatskog oslobodilačkog ustaškog pokreta predoseća da bi bez promene postojećeg stanja hrvatski narod podlegao jugoslovenskoj lukavosti i srpskoj hegemoniji i nudi saradnju svima porobljenima Jugoslavije i komunističkoj stranci posebno, da ubrzaju tok događaja sredstvima i načinima prema uputima svoga vođstva.
3) Vođstvo hrvatskog ustaškog pokreta obavezuje se da će sve štrajkaške demonstracije, manifestacije i sve razne izgrede koje izvode komunističke formacije potpomagati i u njima učestvovati. Vođstvo komuniegičke partije smatrajući hrvatski ustaški pokret jakim činiocem i pomagačem urušеnju postojećeg stanja, obećanje svaki podržak i potporu u ostvarivanju ustaških ideala.
Vođstvo i jedne i druge strane obavezuje se da će izbegavati, sve svađe i zadevice između jednih i drugih; u napisima, ličnom razgovoru i itd…, a u slučajevima demonstracija, revolucija i ratova, jedne druge bez prigovora pomagati, naročito uništavanjem svega što je srpsko i pravoslavno, kao što je istaknuto u tačci dva ovog sporazuma.
4) U slučaju lokalnih nesporazuma dužnost je lokalnog vođstva ustaškog pokreta i komunistrpke stranke da sve sukobe odnah likvidiraju, a svaka formacija o tome svoje starije jedinice obavjestnti. Neskladnost načelne naravi rešava vođstvo hrvatskog ustaškog pokreta i vođstvo jugoslovenske komunističke partije.
CILJ
Jugoslovenska komunnstička stranka kojoj je Zakon o zaštiti države od 1922. god., onemogućena akcija slobodnog kretanja i rada sa jedne, i vođstvo hrvatskog oslobodilačkog pokreta s druge strane, primaju na sebe zajednički i sporazumo DUŽNOST zajedničke borbe i međusobnog pomaganja u svakom slučaju potrebe do postignutog cilja: raspadanja jugoslovenske države i uništavanje svega što je srpsko i pravoslavno.
Sremska Mitrovica, juni-lipanj 1935. godine
Za komunistnčku stranku
Moša Pijade, s.r.
Za ustaški oslobod. hrv. pokret
Dr. Mile Budak, s.r. advokat
Original se nalazi: Vojno istorijski institut JNA, arhiva neprijateljskih jedinica Br. reg. 3/2; Kutija-116/1638