Pošto pročita ponešto od onoga što se o Pupinu piše po novinama ili sajtovima, ili čuje u televizionarskim ćaskanjima, potpisnik ovih redaka uvek se zapita koliko pisci ili pričaoci svega toga uopšte znaju o njemu – ako već ne znaju ni da mu je ime Mihailo. Najvećem broju takvih “autora” može kao opravdanje poslužiti to što samo prežvakavaju ono što su nekada i negde, uzgredno i na brzaka “pozajmili” od onih koji “znaju”, ali se to nikako ne može odnositi i na gospođu Aleksandru Ninković Tašić, damu sjajnog pričalačkog umeća, na sajtu “Stanje stvari” predstavljenu kao “predsjednica Obrazovno-istraživačkog društva ‘Mihajlo Pupin’, sakupljač najobimnije materijalne građe (ej, bre, preko 15.000 ‘dokumenata’ – IP) o ovom velikom naučniku, inovatoru, misliocu i najvećem srpskom filantropu u Novom vijeku”.
Mihailo, gospođo Aleksandra, Mihailo – nije on Mihajlo!
A kad ona tako – iako joj je pre pet-šest godina, u Novom Sadu, ukazano na to, a narednog dana poslat joj i “materijalnograđevni” dokaz u vidu presnimljenog zapisa sačuvanog u protokolu krštenih idvorskoga Blagoveštenskog hrama – onda i oni koji je neoprezno oponašaju.
Bilo kako bilo, o Mihailu Pupinu piše se i govori svašta, u srbskoj javnosti o njemu se još uvek, uporno, proturaju “kultne” teze nalik onoj koju smo slušali četrdesetak brozovskih godina: da nije Mihaila Pupina bilo – ne bi ni nas bilo, ali će u ovom tekstiću biti reči samo o njegovom odnosu prema dobrovoljačkom pokretu među srbskim iseljeništvom zatečenim u Americi pre sto desetak godina.
Balkanski ratovi
Američka javnost sticala je predstavu o tek započetom ratu na Balkanu (kasnije nazvanom Prvi balkanski rat), prema onome što su joj nudile informacije iz Evrope, naročito austrougarske i engleske novine, tako da je ona odmah stala na tursku stranu. Blagodareći svom ugledu univerzitetskog profesora, naučnika i poslovnog čoveka, srbsku stranu tamo je efikasno mogao zastupati samo Mihailo Pupin. Prvih ratnih meseci on se svojski upirao da “dokaže opravdanost rata (protiv Turske – IP) i vodio žučne polemike preko stubaca američke štampe s uglednim pojedincima američkog akademskog i kulturnog života koji su bili proturski orijentisani”, tako da je njegova posvećenost srbskoj nacionalnoj stvari uticala da, bar delimično, prema jednom izveštaju iz 1920. godine, u Balkanski rat, u srbsku i crnogorsku vojsku stigne iz Sjedinjenih Država “nešto preko 8.000 dobrovoljaca”, od čega tri četvrtine u crnogorsku.
Drukčije o tome svedoči Amerikanski Srbobran iz koga saznajemo da je Pupin centralizovao Srbsku narodnu odbranu, organizaciju osnovanu sa ciljem da skuplja dobrovoljce za srbsku vojsku i materijalno pomažu zaraćenu Srbiju, i stavio je pod svoju kontrolu. “Malo po malo profesor Pupin monopoliše ustanovu”, što je vidljivo iz jedne poruke koju je na samom početku Balkanskog rata Pupin uputio srbskom useljeništvu u Sjedinjene Države:
“Na noge Srbi braćo – slava vas zove!
Sudbina srpskog naroda rešava se. Naša junačka braća u Srbiji i Crnoj Gori zaklinju se danas da će žrtvovati život i sve za čast i slavu srpskog imena… Amerikanski Srbi daleko su od bojnog polja, ali nisu daleko od borbe… Na noge Srbi braćo širom Amerike, Srpstvo vas zove u pomoć… Pred vama je danas sveta dužnost; neka… svaki uplaćuje po jedan dolar mesečno za Crveni Krst u Beogradu i Cetinju… Novac neka se šalje na mene sa imenima priložnika i ja ću biti odgovoran za sve (istakao IP). Svaki cent će otići tamo gde je namenjen i to polovina u Beograd, a polovina na Cetinje. Braćo, mala je to žrtva, koju vam ja predlažem, a pomoć će biti velika. Pokažite da ste čelik Srbi, pa će vam se ime proslaviti, jer ćete priložiti u slavu srpske svetinje, u slavu borbe za srpsku čast i srpsku slobodu”.
Uočljivo je da Pupin za Srbiju i Crnu Goru traži isključivo novčanu pomoć, dok o kupljenju dobrovoljaca i ne razmišlja premnogo. Srbskome svetu moralo je to biti sumnjivo, zbog čega su se od Pupina mnogi odvojili, a deo njih, zbog sumnji u njegov “materijalizam”, postao mu je otvoreni neprijatelj.
Tokom Velikog rata
Balkanski ratovi tek što su bili završeni, a sarajevski atentat i austrijski ultimatum Srbiji ponovo su skrenuli pažnju američke javnosti na zbivanja u jugoistočnoj Evropi. Američke novinare ponajviše je zanimalo kakvim vestima iz svog zavičaja raspolaže Pupin i šta on o svemu tome misli. Pupinov stav bio je jasan: izazvan “rodoljubljem prema porobljenoj otadžbini”, Gavrilo Princip, oduševljeni omladinac i Srbin, “svojim potezom dao je izraza srdžbi protivu Austrije”. Zbog toga i ne začuđuje što je Pupinu blizak Srpski dnevnik bio jedini iseljenički list koji je tražio da se pred američku javnost otvoreno iznesu sve činjenice o atentatu, naročito o njegovim uzrocima, “jer nam simpatije ovog velikog naroda neće biti na odmet”. I zaista, Pupin je pažljivo negovao svoje odnose s američkim novinarima, a njegovi članci i govori mogli su se skoro svakodnevno naći na stranicama njujorških i drugih novina. U svoju delatnost uključivao je mnoge pojedince, ustanove i organizacije, a osnivanjem Odbora za pomoć Srbiji pružena je prilika brojnim američkim ličnostima iz svih društvenih slojeva da doprinesu srbskom vojničkom otporu Austrougarskoj. Mada je upozoravao “da se nova država stvara oružjem, a ne perom, te da će je stvoriti pobedničke savezničke zemlje iz političke nužde, uzimajući pri tome u obzir dotadašnje žrtve Srbije i uzdajući se u vernost Srbije, kao države koja je herojski izvršila svoju duž-nost u ratu”, Pupin je svojim ogromnim ugledom i vezama na raznim stranama, svojim intenzivnim radom, rečju i perom, delimično demantovao i sebe samog. Njegova javna delatnost pokazala je da se i perom, a ne samo oružjem, mogu pomerati granice i pripremati i političke i vojničke pobede. Jer, stalno treba imati na umu da su Sjedinjene Države maksimalno tolerisale srbsku i jugoslovensku propagandu, nijedan njihov zbor nije bio ometen, novine im nisu zabranjivane, prikupljanje dobrovoljaca proticalo je, uglavnom, bez nekih vidljivih problema, a dešavalo se čak da američke vlasti onemogućuju austrougarsku propagandu među Južnim Slovenima.
Na samom početku rata, avgusta 1914, srbski konzulat u Njujorku, a počasni konzul bio je Mihailo Pupin, nije imao nikakvih instrukcija o mogućem prikupljanju dobrovoljaca i njihovom upućivanju u Srbiju ili Crnu Goru. Istina, zbog malog broja svojih iseljenika, Srbija nije imala nekog posebnog interesa da institucionalizuje dobrovoljački pokret, a ni prilike na njenom ratištu nisu bile uznemiravajuće. Sa Crnom Gorom stvari su stojale drukčije jer se možda i svaki njen peti vojni obveznik još uvek nalazio u Americi.
No, da se priča o Pupinovom “doprinosu” srbskom dobrovoljačkom pokretu tokom Velikog rata ne bi previše širila, zaustavićemo se samo na onome što je pre dve-tri pisao sajt “Petrovgrad.org”, u tekstu “Dr Mihajlo Pupin kao patriota”:
“Među organizatorima prikupljanja dobrovoljaca u Americi, pojavio se i izvesni Milan Pribićević, izaslanik Kraljevine Srbije u SAD i šef Vojne misije. Vođe Srpske narodne odbrane, na čelu sa dr Mihajlom Pupinom došle su sa njim u sukob. Pribićević je zagovarao… mobilizaciju ne samo Srba već i Hrvata… Pupin je bio za mobilizaciju samo američkih Srba i u tome je bio u pravu.
Amerika je vodila politiku izolacionalizma i odbijala je da se uključi u svetski sukob. Ovim rečima se Mihajlo Pupin, kao vođa američkih Srba obratio svom drugu iz studentskih dana i sabratu iz masonske lože, američkom predsedniku Vudru Vilsonu.
‘Gospodine predsedniče Amerike, molim vas da odobrite mobilizaciju američkih građana srpskog porekla, kako bi otišli u Evropu da brane svoju otadžbinu i narod. Ja vas kao brat molim da nam pomognete!’
Amerika je na kraju prelomila i stala na stranu sila Atante, te tako postala saveznik malene Srbije. Odobrenje za mobilizaciju stiglo je od američke administracije tek marta 1917. godine, nakon čega se pristupilo planiranju regrutacije i transportovanju dobrovoljaca”, o čemu je “Mihajlo Pupin obavestio američke Srbe”.
Na stranu to što je izaslanik Kraljevine Srbije u SAD i šef Vojne misije obezvređen rečju “izvesni” i što je “drug iz studentskih dana… sabrat iz masonske lože” i “brat” (ne zna se po kom osnovu), titulisan mimo ikakve protokolarne “šeme”,
To i tako za priču, a stvarno – u novostvorenim uslovima, bez instrukcija da li i kako prikupljati dobrovoljce, Pupinov konzulat držao se pasivno. Prema pisanju Amerikanskog Srbobrana (glasila Saveza “Srbobran” iz Pitsburga, organizacije nenaklonjene Pupinu i njegovom delovanju) u kalendaru za 1919. godinu, “početkom velikog rata g. Pupinova Odbrana se gotovo nije ni videla ni čula… bila je monopolisana za ličnu reklamu. Nje nije bilo više… Za celo vreme Srbijine borbe do povlačenja kroz Albaniju konzul i njegova Odbrana nisu poslali ni jednog dobrovoljca. Narod se sam trzao i kretao tamo, jer je osećao veliki istoriski čas. Osećao svoju odlučnu bitku sa najvećim svojim dušmaninom. Život, čast i Sloboda naroda bili su u pitanju”.
U vezi sa dobrovoljačkom akcijom, Amerikanski Srbobran pisao je i da “proglas koji je g. Pupin dao na javnost radi velikog dobrovoljačkog pokreta, bio je u glavnom da Srbiji ne treba vojnika već novaca. U proglasu je namerno ili ne, sporedna je stvar, stajalo da srpska vojska ide bosa i gola. Ovim proglasom stao je dobrovoljački pokret, jer je g. Pupin tad bio uvažen a što je najviše bio je konzul Srbije ‘kome se mora vjerovati ako se vjeruje Srbiji’. Tako je naš dobri narod mislio. Centralni (g. Pupinov) odbor je produžio svoj rad, doduše čisto novčani. Nigde i nikad nije održan zbor organizatorski i agitacioni. Niko nije radio u narodu, već narod sam. Sve se slalo na g. Pupina a ovaj je slao i neslao u Srbiju sve pod svojim imenom (istakao IP). Opozicija g. Pupina slala je direktno u Beograd i na Cetinje svoje priloge i dizala dobrovoljce”.
Dobrovoljački pokret među srbskim iseljenicima u Americi, ispoljen snažno u balkanskim ratovima, sa nesmanjenim oduševljenjem razvio se i u prvim mesecima Svetskoga rata. Bez obzira na želje Srbije i Crne Gore, srbski iseljenici počeli su da se spontano okupljaju, isto onako kao što su to činili i tokom balkanskih ratova. U manjim ili većim grupama, ili pojedinačno, o svom trošku, deo njih odmah se zaputio na srbsko ratište.
Može biti da su se raspoloživi podaci o prijavljenim dobrovoljcima, o pripremama za polazak i o isplovljavanju brodova “mimoilazili”, isto kao što je moguće da u Pupinovom Centralnom odboru nisu ni znali za mnoge od tih detalja. Pupin se, po prilici, više bavio globalnim problemima, ali je zato njegov blizak saradnik i sekretar Saveza Sloga Pavle Hadži Pavlović napisao da su “Srbi iz Amerike dali od oktobra 1914 do okupacije Srbije koncem 1915 god. oko 14.000 dobrovoljaca”. Koliko je njih otišlo posredovanjem Pupinovog Centralnog odbora Srbske narodne odbrane i “Sloge”, koliko iz “Srbobrana”, a koliko sopstvenom inicijativom, potpuno je nebitno. Sigurno je da se u navedenoj cifri nalazilo mnogo više Srba iz srbskih krajeva pod Austrougarskom nego Crnogoraca, ali i taj se zaključak mora “pravdati” istim razlozima koje je i Pupin koristio kad je odbijao optužbu da je crnogorska misija u Americi vrbovala u dobrovoljce i austrougarske građane. Sasvim je izvesno da su se mnogi Hercegovci, Bosanci, Dalmatinci, Vojvođani, Ličani i drugi prijavljivali u dobrovoljce kao rođeni u Crnoj Gori (najčešće u Kučima, kako to svedoči Đura Krstonošić – 1893-1967 -, iz Parabuća/Ratkova, u Bačkoj) ili Srbiji, pošto im je to bila jedina mogućnost da dobiju saglasnost za odlazak na ratište.
Pokazaće se krajem decembra 1916. godine da je i odziv “jugoslovenskih” dobrovoljaca, i hrvatskih i slovenačkih, bio premali. Takvom njihovom raspoloženju doprineo je i Mihailo Pupin koji je bio vrlo skeptičan prema dobrovoljačkoj akciji. U pismu od 22. decembra 1916. godine, upućenom Jugoslovenskom odboru u Londonu, on izražava svoju nevericu u glasove “sa više strana da postoji želja kod Jugoslovena u Engleskoj i Francuskoj da se u Americi traže jugoslovenski dobrovoljci” jer ne veruje da bi uspešni Jugosloveni u Americi ostavili svoje poslove i krenuli u rat. Takvo shvatanje u potpunosti odgovara onome koje su početkom te iste godine, posle povlačenja srbske vojske na Krf, izricali najistaknutiji intelektualci i državnici Srbije, više opterećeni formalnim definicijama države nego poznavanjem sopstvenog naroda i njegovog duha. Tako, na primer, Jovan Žujović (1856-1936), predsednik Srbske kraljevske akademije od 1915. do 1921. godine, pitao se “ko će hteti da bude dobrovoljac u jednoj slomljenoj, iznurenoj vojsci, ko može imati veru u jednu propalu državu?”
Docnije, 5. februara 1918. godine, potpukovnik Milan Pribićević (1876-1937), glavni sekretar patriotskog udruženja “Narodna odbrana”, šef srbske vojne misije za kupljenje dobrovoljaca u Sjedinjenim Državama, piše đeneralu Mihailu Rašiću (1858-1932), srbskom vojnom izaslaniku pri francuskoj Vrhovnoj komandi, da mu u delovanju “najveća smetnja… dolazi od profesora Pupina i njegove okoline”.
Što se “okoline” tiče, Pribićević se najviše osvrće na pisanje njujorškog “Srpskog Dnevnika” čiji urednik Milan Jevtić “stalno ističe Pupina i napada njegove protivnike”. A Pupin se kao predsednik Narodne odbrane osnovane s jedinim ciljem da svim sredstvima pomogne Srbiju u njenom ratu protiv Austrougarske, “pokazao hladan, indiferentan i nepreduzimljiv”, ispunjavajući tako brojne zahteve svojih saradnika “da bi bio neoprostiv greh izvlačiti omladinu na front, gde je naš narod dao dosta žrtava po njihovom mišljenju … i da je mnogo korisnije za Srbiju i naš narod ako posle rata za g. Pupinom u Americi (bude) više hiljada glasača, koji bi kroz njegova usta mogli stavljati američkoj vladi zahteve u korist Srbije. Sve ovo je samo varka koja može obmanuti ambicioznog čoveka, a u samoj stvari ovo je borba samo za opstanak nekoliko ljudi, koji su u stanju poniziti se do neverovatnoće, da bi sebi osigurali što lakši život”. Prema Pribićevićevom izveštaju pisanom 5. decembra 1916. godine, Pupinova nezainteresovanost prema srbskim nacionalnim poslovima ogledala se i u njegovom odnosu prema sopstvenom počasnom srbskom konzulstvu. “Što se tiče konsulata, on kao i da ne postoji. Njime upravlja Pavle Hadži Pavlović, Pupinov sekretar, a Pupin skoro u nj i ne ulazi. Ne ulaze u nj ni Srbi sem pupinovaca, a od Amerikanaca niko i nikada”, tako da “Pupinov uticaj nije na savezničku diplomaciju ovde veliki”.
Major Srdan Gajić, naslednik pukovnika Pribićevića na mestu šefa srbske vojne misije u Sjedinjenim Državama, svoje viđenje tamošnjih srbskih (ne)prilika i odnosa predstavio je, 15. juna 1918, u izveštaju srbskom Ministarstvu vojnom.
O prvome, odnosno o “okolini”, on kaže da Milan Jevtić svojim “rečnikom prevazilazi najskandaloznije dopisnike… uzdiže i javno naziva g. Pupina polubogom… dokazuje njegovu genijalnost u svima granama nauke, veštine i zanata (a) g. potpukovnika Pribićevića naziva… gnojavim čirom, izmetom i t. d.” (Utoliko besmislenije deluje tvrdnja ispisana u Srpskom biografskom rečniku, 4 I-Ka, Novi Sad 2009, 342, da je Jevtić “zaslužan što je u Srbiju došlo 16.000 dobrovoljaca iz Amerike”).
Što se Pupina tiče, Gajić je pokušao da objasni njegove razloge:
“G. Pupin nije imao računa da se u njegovoj stranci nađe još jedan čovek koji bi se sa njime mogao takmičiti, a pored ovoga sâm poziv (srbske vojne misije – IP) da sakuplja i šalje dobrovoljce nije išao u račun Pupinovoj okolini, jer odlaskom dobrovoljaca slabi se savez, smanjuje kapital i onemogućava isplata posmrtnina, pomoć postradalim radenicima i plata činovnicima, koji su nesposobni za ma kakav rad i drugi posao a koji se ne misle niti smeju vratiti u Srbiju i zbog toga im je u računu da našeg naroda ostane što više u Americi, na čiji bi oni račun živeli ne zapinjući. Ovi ljudi navališe na g. Pupina i ubediše ga da bi bio neoprostiv greh izvlačiti omladinu na front, gde je naš narod dao dosta žrtava po njihovom mišljenju i dokazivahu da je mnogo korisnije za Srbiju i naš narod ako posle rata bude za g. Pupinom u Americi više hiljada glasača, koji bi kroz njegova usta mogli stavljati američkoj vladi zahteve u korist Srbije… U početku g. Pupin je pristajao na sve predloge g. Pribićevića u pogledu organizacije naroda, samo je vešto izbegavao da podigne svoj glas i uticaj u korist dobrovoljačkog pokreta a to isto i danas čini”.
O istoj stvari stigao je i izveštaj srbskog poslanstva u Vašingtonu, datovan 12. oktobra 1917. godine, u kome se za međusrbske sukobe u SAD okrivljuje Pupin. Srbska vlada, opet, imajući u vidu pretpopstavljeni jak položaj Pupina i među Srbima i u američkom društvu, uporno je savetovala da se štedi njegova osetljivost i da se po svaku cenu izbegne sukob s njim. U svojoj naivnosti, ministar vojni će 6. juna 1918. godine “objasniti” Nikoli Pašiću da je podvojenost među Srbima takva da jedna struja stoji “uz našu zvaničnu radnju a vodi je Jugoslovenski odbor i njegovi delegati”, dok iza druge stoje ljudi iz Srbije čije se držanje “da objasniti samo pretpostavkama… Ova grupa sastavljena iz ljudi koji nemaju dovoljno ugleda i potpore, prilepila se uz g. Mih. Pupina, koji je imućan i vrlo ugledan čovek ovde u Americi. G. Pupin, kad se s njim govori o ovome, uvek navodi, da on nema vremena da prati u detalju šta sve čine, pišu i rade ljudi, koji stoje iza Dnevnika, čak odbija da zna, šta se sve piše”.
Pupinov nedobronameran stav prema dobrovoljcima u Velikom ratu lako je uočio i potpukovnik Pribićević, koji se 5. februara 1918. godine, uglavnom zbog toga, povukao sa mesta šefa srbske misije za prikupljanje dobrovoljaca u Americi:
“Najveća smetnja u radu misije dolazi od profesora Pupina i njegove okoline sa ‘Srpskim Dnevnikom’ sa kojim su njegove veze najočiglednije dokazane. Pored svih mojih obaveštenja o šteti, koju Pupin i okolina nanose našoj narodnoj politici, napadajući najinfamnije ne samo mene lično nego i sve one, koji sa mnom rade u korist misije… gleda se sa strane vlade jednako na Pupina i okolinu kao i na nas, oduševljene i požrtvovane pristaše Srbijine politike, kojoj predano služi misija zbog čega ju je narod i primio na svoja ramena. Ostavlja se Pupin da sa položaja konsula Srbije najbesomučnije napada rad važnih narodnih i državnih misija ovde, a nama ne samo da se ne daje od strane vlade nikakva zaštita nego nam se čak vežu ruke u odbrani”.
Pa se tako, u uslovima kad su sukobljene srbske strane u Americi krenule u izmirenje a dobrovoljački pokret počeo da se postepeno obnavlja, moglo desiti da se Mihailo Pupin povuče s mesta predsednika Srbske narodne odbrane. O tome, 15. juna 1918, major Srdan Gajić piše u poverljivom izveštaju srbskom Ministarstvu vojnom koje ga sa povelikim zakašnjenjem, tek 1. oktobra iste godine, pod pov. FBO brojem 13047, prosleđuje Ministarstvu inostranih poslova:
“Od jedared g. Pupin daje ostavku na predsednički položaj u Narodnoj odbrani, a njegovi listovi počeše iz daleka negodovanje prema g. Pribićeviću… Narod se zbunio i kao stado pribio uz svoje vođe, ne ume i neće da se opredeli, sluša vođe i zapitkuje da li to želi naša Srbija ili ne, a oni odgovaraju: pa da to ne želi Srbija valjda bi on bio konzul Srbije… a na drugoj strani se opet odgovara, pa zato je Srbija poslala svoga najboljeg i najpametnijeg oficira da nam otvori oči te da onoga izdajnika zbacimo, jer Srbija ne može sama da ma šta preduzme pošto je on (Pupin) američki građanin i ona neće zbog toga da se zameri Americi. I sve se radi u ime srpske vlade i u ime majke Srbije, pa ma to bilo nepošteno i štetno – a na ovo su prinuđeni jer narod zna samo toliko da je za njega sveto i nepogrešivo ono što iz Srbije i srpske vlade dođe i on tome slepo i bez razmišljanja veruje. Savezi se pretvoriše u neprijateljske logore… izgubiše se opšti interesi, nastade obmanjivanje… a sve u ime patriotizma i izmučene i napaćene Srbije”.
Vlja ovde ponoviti da je Pupin na početku rata objavio jedan proglas u kojem je “dao na javnost” da “Srbiji ne treba vojnika već novaca. U proglasu je namerno ili ne, sporedna je stvar, stajalo da srpska vojska ide bosa i gola”. Pupin je tada bio izuzetno uvažavana ličnost i konzul Srbije “kome se mora vjerovati ako se vjeruje Srbiji”. Na taj način zaustavljen je dobrovoljački pokret, a sva pažnja Pupinove organizacije okrenuta je pružanju novčane pomoći Srbiji i Crnoj Gori. “Sve se slalo na g. Pupina a ovaj je slao i neslao u Srbiju sve pod svojim imenom”. Čak i kad je Amerika izišla iz neutralnosti, i kad je Srbska narodna odbrana mogla slobodno agitovati za dobrovoljce, profesor Pupin ne menja svoj stav prema dobrovoljačkom pokretu, on podnosi ostavku na mesto predsednika te nacionalne organizacije.
Koliko je “američkih” dobrovoljaca bilo
Svaki pokušaj da se do ukupnog broja srbskih dobrovoljaca iz Sjedinjenih Država dođe listanjem pojedinačnih dokumenata i sabiranjem cifara sadržanih u njima, unapred je osuđen na neuspeh. Zbog toga, do njihovog približno konačnog broja (oko 51.000) može se doći samo korišćenjem nekoliko globalnih cifara, kako sledi:
1. Za vreme balkanskih ratova, bilo ih je oko 13.000;
2. U julu 1914. godine, pre početka ratnih operacija, stigla je grupa od 150 dobrovoljaca i odmah se priključila srbskoj vojsci;
3. Svetski rat bio je već sasvim izvestan, kad je brodovima “Zvezda” i “Evropa” krenulo 5.000 dobrovoljaca, delom Crnogoraca a delom Srba iz krajeva pod austrougarskom okupacijom;
4. Od oktobra 1914. do okupacije Srbije koncem 1915. godine Srbi su dali su oko 14.000 dobrovoljaca;
5. Na Badnji dan 1916, lađom “Brindizi” doplovilo je do Medove oko 545 dobrovoljca (još jedanaestorica iskrcana su u putu zbog bolesti, a imena 37 dobrovoljaca namerno su 1939. godine brisana iz spiskova, iako je lako moguće da se i ona nalaze među preživelima ili utopljenicima) od kojih je eksploziju i potapanje lađe preživelo oko 150 lica;
6. Nedugo posle transporta iz tačke 5, krenula su još dva transporta od 2.000 Crnogoraca, Hercegovaca, Bokelja i Ličana. Oni su iskrcani u Solunu i uključeni u srbske jedinice;
7. “Treći kontigenat od 2.000 ljudi, koji je imao da krene za Crnu Goru, zadržao se zbog pada Crne Gore, koji je tada nastupio, u Sjedinjenim Državama i Kanadi, očekujući poziv za dalje kretanje… Pošto se, zbog političkih i diplomatskih motiva, nije došlo do ostvarenja logora u Frežisu (u Francuskoj, za potrebe crnogorske vojske – IP), ovaj treći kontigenat… srpskih dobrovoljaca, angažovao se u savezničkim vojskama”;
8. Krajem 1916. godine američka vlada odobrila je da se na teritoriji Sjedinjenih Država prikupljaju dobrovoljci za srpsku vojsku, s tim da se iz tranzitnog logora u Sen Luju savezničkim brodovima prebacuju u Evropu. Prema nepotpunim podacima, kroz prihvatni centar u Bizerti (Tunis) prošlo je oko 9.000 dobrovoljaca;
12. Početkom septembra 1918. godine u malom depou u Tulonu našlo se 763 dobrovoljca “koji su ovih dana pristigli… Veliki deo ovih služio je vojsku i mole uputiti ih direktno u Solun”. Podatak je hitno saopšten ministru vojnom i dobrovoljci su odmah upućeni na front;
13. Ratne operacije bile su završene kad je u Solun stigla grupa od 2.000 dobrovoljaca, “pa su upućeni većinom” u Boku Kotorsku.
O srbskim dobrovoljcima, tim svetim srbskim ratnicima, pisalo se u raznim prilikama i za različite potrebe, ali se mora reći, bez obzira na brojnost, obim i sadržinu takvih priloga i dobronamernost njihovih autora, da se čitava tema i dalje zasniva na predrasudama, izvrgnuta sumnjama, potcenjivanju i, čak, preziru. Kao tužan primer takvog odnosa prema srbskim dobrovoljcima može poslužiti ono što je “otkrila” Vesna Š. Đikanović, u doktorskom radu pod naslovom “Iseljenici u Severnoj Americi i jugoslovenska država 1918-1945”, odbranjenom 2016. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu: “Angažovanje dobrovoljaca iz Amerike, iako bez realnog značaja za uspeh vojnih napora (istakao IP) Srbije i Crne Gore, postaje važno u političkom, moralnom i simboličkom smislu… (a) na kraju broj dobrovoljaca nije premašio 10.000″. To “otkriće” utoliko je tragičnije što su ga “potvrdili” i vajni “doktorski komisionari” zaduženi da pomenutoj Vesni dodele naučni stepen doktora istorijskih nauka.
IZVOR: Borba za istinu
