Šta Zapad traži i očekuje od Vučića
Odlazeći diktator pokušao je da sludi Srbiju stalnim uveravanjem da je „pod pritiskom“ stranih država, stranih službi i stranih likvidatora, koji ga „teraju“ da prizna Kosovo i promeni Ustav. Ništa od ovoga nije tačno. Zapad od njega traži „uređenje odnosa sa Albancima“. A, to je već nešto drugo. Samoproglašeno Kosovo nije priznalo čak pet zemalja članica Evropske unije, neke od prekomorskih država povlače to priznanje. Vučića niko ne nagoni da menja Ustav i formalno pristupa priznavanju lažne države. Tačno je samo to da je ovaj bolesni autokrata svu svoju manipulativnu energiju upotrebio kako bi sačuvao vlast. Ali, to nije bilo dovoljno. Jer, on je svu vlast podredio sebi, nije je delio sa drugima, uništio je institucije i ostao je sam. Njegov pad, sada je „stvar tehnike“ i isteka roka koji mu je dat da položi račune za kriminalne poslove svoje vladarske klike i svojih najbližih srodnika
U poslednjih sto godina Srbija je bila eksperiment-država, jedna od retkih koju je Nemačka komadala u dva svetska rata bez ikakvog realnog razloga, a bila je (i ostala) optužena za izazivanje Prvog svetskog rata, pa na kraju dvadesetog veka, optužena i za razaranje Jugoslavije i na nju se, zbog te optužbe, sručio bes takozvanog civilizovanog Zapada. Tako je Srbija postala jedina evropska država na koju je bačeno hiljade tona bombi u znak odmazde za neposlušnost jednog nesrećnog, oktroisanog diktatora, koji je ubijao Srbiju iznutra.
Odmah nakon poslednjeg rata koji je vođen na ovom delu Balkana, Srbija je, kao eksperiment – država, još jednom stavljena na najteža iskušenja, pa je u znak odmazde što je preživela i što još uvek postoji, pretvorena u zverinjak, u kome haraju najgore vucibatine i lopovi, a na njeno čelo, na pozicije predsednika vlade i predsednika, smenjivali su se samoljubivi diletanti, poslušni špijuni stranih službi, najgori prostaci i klovnovi.
Dolazak Aleksandra Vučića na vodeću poziciju u ovoj eksperiment – državi označio je ulazak u deveti krug pakla koji su gospoda u Briselu, Londonu, Vašingtonu, Berlinu i Parizu namenila Srbiji.
Danas, nakon samo pet godina njegove diktature, može se slobodno reći da je Srbija razorena, bolje i temeljnije nego što su to uradile bombe NATO pakta. Ukratko, zahvaljujući Vučiću i njegovom veleizdajničkom poslu, ova država više nema ni svoju privredu, ni svoju ekonomiju, nema ni diplomatiju ni vojsku, prosvetu, zdravstvo…a svi nacionalni resursi (uključujući i poljoprivredno zemljište) već su stavljeni u službu najprljavijeg multinacionalnog kapitala i kriminalnih korporacija na čijem čelu se mafijaši sa debelim dosijeima, još iz vremena poslednje Jugoslavije. Nekim čudom još jedino nije reciklirano kulturno nasleđe, ali i ono je u dobroj meri ugroženo. No, reciklira nam se istorija, a Vučićeva mafija pokušava da vrši i versko preobraćanje Srba.
Ima li, nakon svega što se desilo u poslednjih sto godina, nade za ovu eksperiment – državu i opstanak srpske nacije u okviru koje, sasvim dobro žive i mnoge druge nacije i ljudi različitih vera? Sve govori da ne treba biti veliki optimista i da je Srbija razorena i spolja i iznutra na vrlo dugi rok.
Neizvesna je budućnost dolazećih generacija, a pod kakvim nebom i u kakvoj državi će živeti nečiji praunuci, teško je i zamisliti. Sadašnjost Srbije je takva da od nje niko više ne očekuje nikakve spektakularne uloge.
Balkan je podeljen, a u toj podeli Srbiju je zapalo da bude kontinentalna rupa, kontejner prljavih tehnologija, loše hrane, sumnjivih tranzita i političkog kriminala. Ako je to jasno, onda nije problem razumeti da se mali diktator, Aleksandar Vučić, koristi lažima i propagandom kako bi prikrio svoju mizeriju. Naime, on bezočno laže kad tvrdi da „trpi pritiske“ i da mora da menja Ustav, priznaje samoproglašeno Kosovo, rasprodaje državna preduzeća (jer ga, navodno, Evropska unije nagovara na to), te da je prinuđen da pregovara sa srpskim neprijateljima, za dobro Srbije i njene sutrašnjice.
Da je to tako, tom pritisku bi do sada podlegle i one evropske zemlje koje nisu i neće priznati albansko Kosovo, poput Španije, Grčke, Rumunije, na primer. No, onde je reč o tome da je Vučić spreman da ponudi sve, pa i ono što mu niko ne traži, samo ne i vlast koju je prigrabio i koju, izgleda, neće ispustiti dok odluka iz svetskih centara moći ne padne. Tačnije, ona se već desila i Vučić jeste izolovan, ali je njegov stvarni pad sada samo stvar „tehnike“. Jer, od njega i njegove mafijaške birokratije, niko ni sa Zapada ni sa Istoka ništa nije na silu tražio (mada on svakodnevno teroriše građane svojim jadikovkama kako je „pod pritiskom“). Posebno mu niko ne traži da prizna samoproglašeno Kosovo, za koje je već sada sigurno da će se loše provesti, jer Evropa odlično zna sa kim ima posla. Albanci sa ovog dela Balkana su decenijama ranije, i u vreme postojanja Jugoslavije, stvarali svoje kriminalne mreže u skoro svakoj evropskoj državi, i svaka od njih je dobro upoznala albansku mafiju.
Vlada SAD-a, tačnije administracija Donalda Trampa, već je spremila čitav niz mera za stavljanje Albanaca na Balkanu u svojevrsni paradržavni rezervat, koji će kontrolisati američke obaveštajne službe, američka armija i američke diplomatske službe. Na tu „zabavu“ Vučić može da bude pozvan samo kao okrivljeni saučesnik u kriminalnim radnjama, što mu je, izgleda, nedavno i saopštio bivši „pomoćnikov pomoćnik“, a sada ambasador Sjedinjenih Američkih Država u makedoniji, Hojt Ji. Na sceni je dugoročni proces čišćenja balkanskih država od kriminalno političkih zadruga, koje decenijama ostvaruju profit od tranzita droge, šverca oružja (i njegove nekontrolisane proizvodnje), prostitucije, belog roblja, tranzita islamskih migranata…
Službe SAD razapele su mrežu od severa Grčke, preko Makedonije, Albanije, Kosova, Crne Gore, Srbije, Bosne i Hercegovine, pa čak i juga Italije u saradnji sa italijanskom vladom, o čemu svedoče desetine tekstova u zapadnoj štampi i izveštaji najgledanijih televizijskih mreža. Reč je o akciji sprečavanja dalje kriminalizacije i islamizacije evropskog kontinenta, koji je ugrožen upravo iz ovih pravaca.
Nakon pet godina Vučićeve vladavine, i njega je sustigla duga ruka „savezničke pravde“, pa je rok koji je dobio posredstvom novog američkog ambasadora u Skoplju, već određen: do kraja marta meseca 2018. godine, moraće da položi račune za sve svoje prljave poslove, kao i poslove svoga brata, kumova, najbližih saradnika, da promeni kompletan sastav u desetak diplomatsko konzularnih predstavništava Srbije u pojedinim državama sveta koji su učestvovali u tim poslovima, da hitno raskine više od dve trećine svih ugovora o izvozu naoružanja i opreme iz takozvanih fabrika „namenske proizvodnje“, da obustavi sve poslove sa onim arapskim državama koje su finansirale takozvanu Islamsku državu i da položi račune za ugovore sa kineskim kompanijama koje su suprotne međudržavnim dogovorima SAD-a i Kine.
Na sebi svojstven način, i jedan poslanik opozicije u Skupštini Srbije, ovako je komentarisao šta je Vučiću dato u zadatak: „…Zapad sada jasno kaže: ‘Drugar šta smo se dogovorili pre šest godina?’ Imaš tri meseca do marta, ako to ne ispuniš do marta ne znam šta će biti, da li leti glava kao Zoranu Đinđiću, ili pada vlast kao Tadiću…“
Sudeći prema pisanju Vašington Tajmsa, Amerika je saglasna da se na prostorima takozvanog Zapadnog Balkana stvori i neka vrsta međudržavne koordinacije, svojevrsni političko – ekonomski pakt sastavljen od pet država i nepriznatog Kosova (Makedonija, Srbija, Albanija, Crna Gora, BiH i Kosovo), gde bi Albanci bili stavljeni u takav položaj koji bi im, pod patronatom SAD, „skratio krila“ i onemogućio bilo kakvu velikoalbansku akciju. O realizaciji ovog plana, iza zatvorenih vrata, razgovaralo se i 8. decembra 2017. godine u Beogradu, kad su se sa Vučićem sastali premijeri Rumunije, Bugarske i Grčke, dakle, iz zemalja članica NATO pakta, a suština razgovora ticala se američkih zahteva za uspostavljanjem reda i mira na jugu Balkana, te progona kriminala na prostoru gde žive Albanci. Vučiću se nimalo ne dopadaju ovi planovi, a, reklo bi se, da je Nemačka kojom još upravlja Angela Merkel, nikako ne želi da SAD pod Trampovim rukovodstvom, izvedu ovu ideju do kraja.
Razlozi su jasni: Srbija, kao centralna država Balkana, uvek je i politički i geostrateški, stajala na putu interesima Berlina. Od početka prošlog veka do današnjih dana, nemački „Drang nach osten“, plan širenja prema Istoku, podrazumevao je Albance kao saveznike, tačnije, kao remetilački faktor koji može Srbiju da učini slabijom. I danas je tako, a u Vučiću je pronađen odličan „korisni idiot“ koji je spreman čak i na izgradnju velikoalbanskog auto puta od Niša preko Tirane do Drača na Jadranu. Problem je jedino, što je upravo Nemačka, zajedno sa Sjedinjenim Državama učinila da Albanci sa Kosova danas više nemaju ni građanskih sloboda ni socijalnih prava kakva s imali u nekadašnjoj Jugoslaviji. Okupirani u vreme Klintonove vlade, ostali su bez par najvažnijih stubova svoga društva, pre svega bez čvrstog, tradicionalnog porodičnog jezgra i bez onog morala koji je u međusobnim odnosima vladao. Danas na Kosovu ima oko 150 hiljada narkomana i 50 hiljada prostitutki, srušeno je običajno pravo koje je bilo temelj njihovog osećaja lične odgovornosti, a država koju su sanjali nije njihova nego pripada kriminalnim organizacijama i bivšim vođama OVK, neosuđenim ratnim zločincima, koji se nalaze na čelu svih mafijaških poslova zbog kojih i Evropska unija i SAD imaju velikih problema.
U takvoj atmosferi, Aleksandar Vučić sve čini kako bi se predstavio Zapadu kao saveznik albanskih separatista a ne kao predsednik države kojoj je drsko i protivno međunarodnom pravu oteto 12 odsto teritorije. I tu je pogrešio. Trampova vlada ali i Evropska unija, ne žele nikakvo Kosovo za saveznika, a još manje Srbiju u Evropi koja bi sa sobom vukla „recidiv“ kriminalnih projekata sa Albanijom i Kosovom. Konačno, tu je i pitanje perspektive Evrope (sada bez Velike Britanije, a uskoro možda i bez Holandije čiji je izlazak u najavi). Nemačka kancelarka Angela Merkel je na vrhu koruptivne piramide i upravo pokušava da se sačuva od neizbežnog procesuiranja za prikrivanje računa Julije Timošenko na kojima se nalazilo više desetina milijardi opljačkanih evra iz Ukrajine.
Kakav god da bude epilog (sa velikom koalicijom privremeno ili u maloj ćeliji za stalno), Vučić više nema oslonac u njoj. Naprotiv, i njega čeka ista sudbina, što se prostora u parlamentu i zatvoru tiče.
U martu mesecu ove godine, u naprednjačkom parlamentu vođena je rasprava o 43 tačke dnevnog reda, među kojima je bio i izbor više javnih tužilaca u gradovima Srbije, izboru tužioca za ratne zločine, kao i o izmenama Zakona o sudovima. Zasedanje je obeležila rasprava o ulozi Aleksandra Vučića tokom ratova devedesetih godina. Neko je iz opozicije pitao: „…Zbog čega je Tužilaštvo izgubilo sve predmete za ekstradiciju optuženih za ratne zločine u inostranstvu? Zbog čega nisu u stanju da dovedu te postupke do kraja?“ Odmah je reagovao neko od Vučićevih poslanika, strahujući da neko ne pomene Vođu, pa je optužio govornika iz opozicije da sarađuje sa „jednom ili više ambasada zapadnih zemalja“ i nastavio u tom stilu: „…To je struktura koja je navikla da prima naloge od američkog i ostalih zapadnih ambasadora u Beogradu, to je struktura koja je navikla da svaki čas putuje u inostranstvo da se dogovara sa srpskim neprijateljima kako progoniti Srbe…“
A, realno, nije bilo potrebe da se plaši. Vučića niko ne proganja za ratne zločine niti čak za ratno huškanje (u kome je učestvovao), nego se ponekad diplomate SAD i Nemačke, pitaju ko im je potpalio zgrade ambasada u Beogradu. Tek da se Vođa malo zaledi od straha. Ovih dana, Vučić se malo, kao suncokret, okrenuo ka Moskvi. I on zna da je to potrebno njegovim biračima, a valja i Putinu pred njegovim biračima, jer je najavio još jednu kandidaturu za predsednika Ruske federacije. Dakle, u oba slučaja, ni ruskom ni srpskom narodu nije od koristi taj susret.
Srbija je sve dublje u dugovima i sve dalje od izlaza iz crne rupe u kojoj se nalazi. Energetski ugovori sa Ruskom federacijom mogu da budu dugoročno korisni a i američka doktrina podrivanja svakog interesa Moskve na Balkanu, propala je već odavno. Arapi su sve dalje od Vučića, Merkelova još dalje, a zli šerif iz Vašingtona sa svojim istražiteljiam sve bliže. Ni „zlo proljeće“ nije daleko. Ostalo je jedno drugo sporno pitanje: ko će da počisti politički glib koji je iza sebe ostavio Aleksandar Vučić, ko je spreman da preuzme odgovornost za dalju sudbinu države koju je on pretvorio u svoje kriminalno preduzeće, i konačno, gde se krije nova energija za spas ove opljačkane, prevarene i izdane zemlje?
Prilike govore da je Zapad i proamerička koalicija, pronašla saveznika u rušenju Vučića, baš u redovima Srpske napredne stranke i njenih razočaranih osnivača, koji su se nadali da će rušenjem Tadićevog režima doći do procesuiranja „žute mafije“. Ništa od toga se nije desilo, Vučić ih je sve zaštitio, primio je silne milione evra za „otkup grehova“ i formirao svoju mafiju. Sad će svi oni morati da se suoče sa službenicima FBI i raznih evropskih policija.
Podrškom Vučiću stvaraju mržnju prema sebi
Ugledni britanski magazin „Economist“, u tekstu objavljenom u svom poslednjem junskom broju 2017. godine, detaljno opisuje stanje u regionu Balkana, pa između ostalog, autor pominje i Aleksandra Vučića kao običnog balkanskog diktatora (u tekstu se precizno kaže, „…Lokalni autokrata koga će zapadne države tolerisati sve dok im obećava mir“).
Opisujući Vučićevu primitivnu, podlu i drsku narav, „Economist“ dalje pominje i poslednje predsedničke izbore, na kojima je Vučić pokazao na šta je sve spreman, pa navodi kao primer i njegov odnos prema protivkandidatu za predsednika, Vuku Jeremiću: „…Glavni Vučićev protivnik u predsedničkoj trci bio je Jeremić, i kampanja protiv njega je bila prljava. Mediji naklonjeni Vučiću iznosili su neverovatne optužbe da je Jeremić musliman koga podržava Islamska država, da je umešan u ubistvo, dok je njegova supruga označena kao vođa narko kartela, te nije nikakvo čudo šta se sve dešavalo bivšem ministru spoljnih poslova i predsedniku Generalne skupštine Ujedinjenih nacija…Ali, ono što lokalne vođe na Balkanu sprovode u svom antidemokratskim ponašanju ne nailazi na osudu sa Zapada. Dovoljno je samo da oni održavaju mir, pa da im se to toleriše““
„Economist“ se osvrnuo i na Vučićev odnos prema ostatku regiona, pa je stavio znak jednakosti između njega i političkih vođa u BiH i Crnoj Gori, navodeći da je reč o „istoj školi“ koja je dovela do nesreća u ovom podneblju, a kao jedan od primera naveo je i Bosnu i Hercegovinu, „koja je disfunkcionalna država i dve decenije od završetka rata“.
Dalje, „Economist“ kaže da su „….građani otuđeni od politike i glasaju iz straha“, pa list citira izveštaj Balkanske savetodavne grupe za evropsku politiku koji se obrušio i na politiku Zapada prema Vučiću i ostalim satrapima u regionu: „…Dajući legitimitet ovakvom stanju, Zapad stvara odbojnost prema sebi…“
***
Na Balkanu se sudaraju četiri interesa: interesi SAD, Nemačke, Kine, Rusije (plus Velike Britanije). Te interese je nemoguće uskladiti.
***
Ostalo je jedno drugo sporno pitanje: ko će da počisti politički glib koji je iza sebe ostavio Aleksandar Vučić, ko je spreman da preuzme odgovornost za dalju sudbinu države koju je on pretvorio u svoje kriminalno preduzeće, i konačno, gde se krije nova energija za spas ove opljačkane, prevarene i izdane zemlje
***
Vučić spreman da ponudi sve, pa i ono što mu niko ne traži, samo ne i vlast koju je prigrabio
Nikola Vlahović
magazin-tabloid.com
