Prava dece naročito su ugrožena u situacijama nakon prekida bračnih i vanbračnih veza. Majke vrše zloupotrebu dece, i prava dece ,u cilju zadovoljavanja svojih psihičkih i pravnih potreba. Sudovi, Centri za socijalni rad, tužilaštva, u svom radu podstiču, i pomažu majkama u izvršenju raznih krivičnih dela na štetu dece.
Novosadskoj grupi građana „PRAVDA ZA TATE-i tata je roditelj“ obratio se gospodin dr Vojislav Simonović sa molbom da objavimo njegovu životnu borbu za sopstveno dete.
Prenosimo ovu životnu priču u celosti. Nadamo se da će rezultat ovog životno važnog pitanja biti ono što je najbolje za dete, deca su ipak najvažnija u svemu (bar bi tako trebalo biti, čak i u ličnom odnosu, zakonskim i pravnim aktima i postupcima, državnih i ostalih službenih lica – da se radi U KORIST DECE…). Nadamo se da će nadležna Ministarstva reagovati, pre nego što se uništi još jedan život deteta i oca.
Apelujemo na MUP Srbije, Tužilaštvo za organizovani kriminal da reaguju, preispitaju sve slučajeve i preduzmu sve mere,u skladu sa zakonom i datim ovlašćenjima, jer ovo nije usamljen slučaj.
Pročitajte…
„Ratovao sam protiv NATO-a u ratu koji nisam izazvao 99-te. Da sam poginuo, ne bih ostavio porod… Nisam ni ovaj rat za sopstveno dete izazvao, ali ću rađe poginuti u njemu i za njega, Sina, nego za Kurtu da bi nakon rata Otadžbinu uzjašio Murta! Štrajk glađu, do smrti, za mog sina i moju bolju i pravedniju otadžbinu u kojoj su se KADIJE i JANIČARI ponovo nakotili. Pojedine sudije = kadije, pojedina službena lica unutar CSR = janičari!!!
Dana 1.11.2017. u 18:00 započeo sam štrajk glađu protiv prvostepene presude propraćene privremenom merom kojom mi Sud u Kovačici uz svesrdnu asistenciju CSR „Kovačica“ otimaju jedinog dvoipogodišnjeg sina nakon bezmalo dvoipogodišnjeg zajedničkog staranja o njemu po modelu 7-7 dana.
Trenutno zbog odluke suda oličenog u troje porotnika starosne dobi 60-70 godina, moj maloletni sin je opozvan iz najbolje pretškolske ustanove u Beogradu nakon potpune adaptacije, iz vrtića gde je 13 meseci izlazio nasmejan, srećan, sit i naučen mnogo čemu; odveden je u etnički čistu slovačku sredinu gde niko ne govori srpski jezik (!); odveden je kod preko 11 godina nezaposlene majke koja je takođe i sama delom izdržavana; odveden je kod majke koja nikada za dve i po godine nije dozvolila ocu deteta da dete vidi ali nije ni sama izražavala želju da vidi dete kada je kod oca 7 dana; itd…
Nedela CSR „Kovačica“ su preopširna da bi ih nabrajao, pomenuću samo krivičnu prijavu protiv službenih lica Centra koju sam podneo 15.9.2017. godine nakon što su Pokrajinski sekretar, Zaštitnik građan i Komora socijalnig radnika bivali suzdržani ili tek skretničari…
Sudu i Centru podneo sam preko 60 podnesaka u vidu zahteva, prugovora, objašnjenja i izjava objašnjavajući svaki i najmanji detalj slučaj…
Štrajkovali su ljudi da bi se domogli predsedničke fotelje (T. Nikolić), štrajkovali radi isplata zarada i povećanja istih, pa da li je to veći i racionalniji razlog od štrajka zarad interesa deteta i roditeljske, etničke i kulturološke ravnopravnosti. Živi bili pa videli, te potom mom detetu o tome pričali ako časno u borbi izginem?!?! Ni lud ni hrabar, već bez izbora i bez časne alternative.
Postoje ljudi za koje vredi i život dati,tim pre što im to dugujemo, što oni toga vrede i što život bez njih gubi smisao.
Postoje borbe protiv nepravde za koje treba dati život
da se ne bi nikada više i nikome desile ponovo.
O mom štrajku glađu obavešteni su PU Kovačica, Osnovni Sud u Kovačici i CSR „Kovačica“…
Ja sam savršeno miran i spreman da istrajem, većina prijatelja je upoznata da sam odavno spreman na ovakav razvoj događaja, jer se nadležne državne instance oglušuju o moje vapaje tokom procesa koji nisam inicirao niti započeo niti ikada poverovao da iko treći može odlučivati o sudbini deteta umesto samih roditelja ravnopravno…
POENTA je da se suprotstavim nasilnom sudskom procesu vođenom u Kovačici a dirigovanom od Centra u Kovačici tokom koga smo moje dete i ja kao njegov ravnopravni roditelj tretirani kao tričavo džakče krompira a ne kao osobe o čijoj sudbini odlučuju ti potpuni stranci. Odlučuju tako što 100% ignorišu 60 podnesaka oca deteta, detaljne na 500 strana ukupno i analitične, sve pravovremene i DOKAZIMA potkrepljene, te ignorišu SVAKO PITANjE i sve pritužbe koje podnesem tim istim ljudima – strancima koji odlučuju o MOJEM detetu. Znači – zid.
Oni su deo institucije i može im se šta hoće i kako hoće, pa i da ne odgovaraju za svoje postupke. Ovo je jedini način, na žalost, da se isti NATERAJU, ako je ikako moguće da ODGOVORE na pitanja i objasne svoje delovanje, pre svih pojedina službena lica Centra i članovi sudskog veća, umesto da se skrivaju jedni iza drugih ili iza imena institucija. I da objasne JAVNO. Neka javno kažu da nisam u pravu, mada se svakako ne radi o pravu već o stopiranju instuticionalizovanog otimanja i otuđenja dece od očeva i poziva na nasilje nad porodicom.
Meni niko nije držao sveću kada sam stvarao dete, pa mi neće dete ni otimati, pogotovo ne BEZ OBJAŠNjENjA. A ta objašnjenja ticaće se kompletnog sistema dodele starateljstva nad decom tj. sistema za sistematsko otuđenje dece od očeva i nasilje nad porodicom. Ne smem iznositi KONKRETNE detalje, bar ne za sada, jer je krivična prijava protiv Centra predata OJT u Pančevu nakon što su se o moje prijave oglušili, bili šturi ili ih ignorisali nadležni Pokrajinski sekretar tj. inspektorka koja dela u njegovo ime, Zaštitnik građana i Komora socijalnih radnika.
Dakle, Vojislav Simonović je pre stupanja u štrajk glađu vapio za pomoć u svim nadležnim i relevantnim institucijama. A na kraju o početku i suštini, nisam nasilnik, nisam ženomrzac i nisam želeo ništa više od toga da se staram o svojem detetu, rastem i uživam sa njim, PODJEDNAKO kao i njegova majka to jest žena sa kojom sam dete stvorio svesno i strasno, a potom starao o detetu krajnje odgovorno. Tako je bilo od Dušanovog rođenja. Umesto toga, Dušanu je od najbitnijeg u ovom trenutku i na ovom starosnom uzrastu uskraćena ljubav i uticaj oca, uskraćena mu je najbolja predškolska ustanova u Beogradu i uskraćena mu je mogućnost da priča srpski jezik u zemlji Srbiji. Za sada. Vremenom, postaće mu uskraćeno još štošta.
Meni lično, uskraćeno je privremenom sudskom merom sve, jer svaki drugi vikend u mesecu od subote u 10:00 do nedelje u 18:00 tj. jedno noćenje mesečno ne može biti mera detetove potrebe za ocem i svega onoga što je Dušan imao kraj oca od samog rođenja niti dovoljni vremenski interval u kome otac može preliti svoje potencijale u detetovu sreću i napredak.
Upamti, Dušane, sine, upamti, nije važno kolika nas sila napada,
već koliku svetinju branimo!
Nekoć, nejaku Srbiju oružjem branih s najvećim junacima srpskim od najmoćnijih 17 sila sveta, kako sine, danas, da tata tebe ne brani nejaka i nesvesna a ipak heroja neviđena, tebe sine – najveću svetinju moju nemerljivu da branim od dušmanki i bandita potplaćenih od soroša i raznih drugih ološa koji nam u miru porodicu i otadžbinu još grđe rasturaju!…
Braniće tebe tata jer te najviše volim, Dušane sine, rukama golim, rečima umesto mača, smehom umesto plača, životom, čašću i glađu dok imam snage ili me mrtvog na zemlji ne nađu!“
facebookreporter.org / IZVOR: pravdazatate.blogspot.rs
