Ima li pravde za Srbina na Kosovu?

0
661

kfor-sever-kosova-barikade-1328585176-108954U kratkim letnjim noćima oko Ilindana, kad dugo ne mogu da zaspim, sanjam barikade. Sedimo na Jagnjenici, ili tamo preko, na Zupču, i gledamo sunce kako zalazi u krvavu zastavu… Ispod, iz Ibra, kulja pomrčina, crna i lepljiva, dole, od sela Čabra, vijaju putem pramenovi magle, vrani ko najcrnje vranilo, sukljaju u nebesa, zaklanjaju sunce, mrak pada po nama… Sedimo na Zupču, ili tamo preko, na Jagnjenici, kukamo iz glasa, puštam krik iz grla dok iz crne magle na nas nasrću vrani gavranovi, nem sam, i ja kao i oni mučenici oko mene… Guta nas ona magla, zalazi sunce u krvavu zastavu, nestaje… Daleko, tamo od Drenice, čuju je jauci… Kriknuo bih do neba ali sam nem…

saponjaIsti san sanjam noćima… Progone me u mračnoj postelji lica ljudi sa Zupča i sa Jagnjenice… Dane i noći presedeli smo na barikadama… Oni mi pričali o svojim njivama i livadama o deci i slobodi, o snovima i Srbiji, ja zapisivao, pamtio, zaboravljao, prećutkivao, objavljivao po novinama, ljudi čitali i plakali…. I, ništa…

Prošao sam skoro preko Zupča i Jagnjenice. Nema više srpskih barikada. Na Jagnjenici, onde gde je stajao žuti FAP i iza njega Kolašinci, gajeći u sebi nadu da će ih taj kamion zaštiti od tenkova i bornih kola, od kosovskih zakona i prištinske pravde, da će njime odbraniti svoje njive i livade, da, dok je tog kamiona, neće biti granice između njihovih kuća i Srbije, nema više žutog FAP-a. Umesto njega tvrđava, ista kao švapski bunker iz 1941. godine, iza naoružani vojnici, tenkovi i borna kola… Da nikad više na tom mestu ne bude srpska barikada.

Tamo dalje, iza Zubinog Potoka i Veljeg Brega, ka Ribarićima – granica koju zovu „administrativni prelaz“. Na granici carinici i granični policajci i rampa, i treba pasoš ili lična karta ako hoćeš na Kosovo, i da prijaviš imaš li šta za carinu…

Da Vas podsetimo:  Toma Šaletić i u sedmoj deceniji prkosi visinama

Dan je bio kad sam prešao Zupče i Jagnjenicu, a na mene iz mraka nasrtali crni gavranovi… I lica onih sa kojima sam danima i nedeljama sedeo na barikadi, i slušao ih kako sanjaju Srbiju, da su bili, da jesu i da će biti Srbija, i da će im onaj žuti kamion na Jagnjenici pomoći da taj san dosanjaju…

Bio sam i u Zubinom Potoku. Ćute ponosni Kolašinci i osluškuju vesti iz Beograda i Brisela… Škripe zubima… Ni reč da procede kroz zube…

Dole u Mitrovici, u zatvoru trune Oliver Ivanović. 500 i kusur dana.

U kratkim noćima oko Ilindana, kad dugo ne mogu da zaspim, sanjam groblje na Jarinju, opkoljeno bodiljikavom žicom… Bauljam po groblju dok odozdo, iz Ibra, kulja pomrčina… Sanjam, prolamaju se grobovi, prazni, iz njih izleću crni gavranovi. Do neba bih kriknuo ali sam nem… DŽaba, ne čuje se moj krik… Boli me tužno srpsko Kosovo.

Lutao sam skoro Mitrovicom. Novi svetski poredak u punom sjaju na Kosovu i Metohiji. Dole na jugu, preko mosta, američke zastave i slike Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja i dreničkih koljača,onih što su se slikali sa odsečenim srpskim glavama. Slavi Kosovo, slavi svet, slavi Evropa svoje nove heroje. Na ovoj strani, trune u zatvoru Oliver Ivanović.

Godinama ga poznajem, i znam, ruku bih u vatru, da nije učinio ono što mu stavljaju na teret. Znam ga u dušu, znam da ne bi zbog onog deteta što mu samo raste bez njega, ako ne zbog čega drugog… Znam da ne bi zbog svog obraza i imena… Znam, ali šta vredi što znam. Šta vredi što su u sudu saslušali 40 i kusur svedoka i što ni jedan ni reč nije rekao na Olivera… Za njega zakon ne važi. Zaista, ima li zakona za Srbe na Kosovu?

Da Vas podsetimo:  Profesor među jagodama

Novi svetski poredak na Kosovu. Ne vidi se od mraka, od vrane magle koja kulja na sve strane, ali se u tmuši naslućuje…

Oliver danima gladuje u ćeliji! Ćuti Srbija. Strah je uhvatio šta će reći emisari ako ko pomene Olivera. A Oliver sam u ćeliji mitrovačkog zatvora. Gladuje… Hoće li ko dići glas iz Srbije? Neće! Naljutiće se emisari evropski, oni što nam prodaju maglu. Koga briga što je Oliver uhapšen ne zato što je kriv, nego da bude primer svim Srbima na Kosovu šta ih čeka ako se jave. Ćuti Srbija a trebalo bi da digne glas, ako ni zbog čega drugog, onda, Boga radi, hrišćanski je stati na stranu onog koji strada pravde radi.

U kratkim letnjim noćima oko Ilindana, kad dugo ne mogu da zaspim, sanjam razoreno srpsko groblje u južnoj Mitrovici… Popala magla po groblju, crna ko najcrnje vranilo, traže starci grobove svojih predaka, sapliću se o polomljene spomenike, upadaju u otvorene rake, kulja vranilo… Na razorenim spomenicima što leže po trnjaku okolo, oči pokojnika… Ja tražim grob poslednje Srpkinje iz Mitrovice čije kosti još čame u razorenom groblju, nema ga… Kriknuo bih do nebesa, ali ne mogu, nemam glasa… Ne čujem se no do onog trnjaka a kamoli do nebesa…

Oj Kosovo pusto…

Zoran Šaponjić

Fejsbukreporter (FBR)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime