autor:Dušan Proroković
Krajem januara, na predlog narodnog poslanika Uglješe Mrdića, parlamentarna većina usvojila je u Narodnoj skupštini izmene Zakona o javnom tužilaštvu, Visokom savetu tužilaštva, o organizaciji i nadležnosti državnih organa u borbi protiv visokotehnološkog kriminala, o sudijama i o sedištima i teritorijalnoj nadležnosti sudova i javnih tužilaštava.
Izmene su usledile posle svega četiri godine primene rešenja indukovanih promenom dela Ustava koji se tiče uređenja pravosudne grane vlasti. Ustavne promene bile su rđave i nefunkcionalne, veliki broj pojedinaca još je te 2022. godine upozoravao šta će se u praksi dešavati.
Međutim, tada se parlamentarna većina jednostavno oglušila na sve kritike, izglasala promene skoro pa bez ikakve smislene javne rasprave, a usput još i izmenila pravila o održavanju referenduma.
Kako je sam referendum bio sproveden, od uslova za vođenje kampanje do brojanja glasova, izlišno je i govoriti. Ipak, za čuvenu Venecijansku komisiju ništa od toga nije bilo sporno. Nije ništa bilo sporno ni za EU, Brisel je ekspresno pozdravio navedene promene. To je sasvim logično, jer je upravo EU insistirala na promenama, a Venecijanska komisija u tome je poslužila samo kao prigodan instrument.
Politički cilj EU tiče se desuverenizacije država preko reorganizovanja pravosudnog sistema, a u drugom koraku i uspostavljanja sudokratije kao oblika ostvarivanja strateških interesa. Sudokratija se pokazala kao efikasan sistem u latinoameričkim državama, samo su tamošnje zemlje desuverenizovale SAD, a ne EU.
U tom kontekstu, sada već čuveni „Mrdićevi zakoni“ jesu načelni pokušaj resuverenizacije. Svakako, može se polemisati o detaljima sadržaja, koliko se uspešno ili neuspešno nešto formulisalo, no inicijalno – politička namera predlagača prilično je jasna.
I zato se javio problem sa EU, koja sada ima primedbe na stvari koje su isključivo u nadležnosti države. Opet, kako bi se celokupan proces legitimizovao, angažovana je Venecijanska komisija.
U stručnom mišljenju navodi se: „Venecijanska komisija smatra da su takve promene, koje su od velikog značaja za društvo, zahtevale smislenu javnu debatu, konsultacije sa zainteresovanim stranama i temeljnu procenu. Komisija sa žaljenjem primećuje da nijedan od ovih elemenata nije bio prisutan u ovom slučaju. Stoga preporučuje da se u budućnosti principi transparentnosti, inkluzivnosti i demokratske debate dosledno i rigorozno primenjuju tokom celog zakonodavnog procesa“.
Dakle, sa proceduralnog stanovišta, prema Venecijanskoj komisiji, a na šta će se ubuduće pozivati EU – bilo je problema. Nezgoda sa ovakvim mišljenjem nalazi se u tome što su, sa proceduralnog stanovišta, ove promene bile daleko manje problematične nego one iz 2022. godine. Tada se jedna brljotina nadovezivala na drugu, ali ni Venecijanska komisija, ni EU, to nisu želele da primete. Štaviše, rezultat su prihvatile kao izraz legalne procedure i legitimnog procesa.
Zagovornici evrointegracija često navode kako je to dobra stvar zbog osiguravanja vladavine prava. Vladavina prava jeste neophodna, bez primene ovog koncepta i obezbeđivanja principa zakonitosti pojavljuju se najpre politički problemi, zatim anomalije u ekonomskom sistemu i naposletku društvena destabilizacija.
Politički cilj EU tiče se desuverenizacije država preko reorganizovanja pravosudnog sistema, a u drugom koraku i uspostavljanja sudokratije
Vlasti to često i ne shvataju, ali posledice zaobilaženja zakona i zatiranja prava ostaju dugoročne i često dramatične (od toga zavisi poverenje građana u institucije, a na tom poverenju temelji se stabilnost ne samo političkog sistema, nego i društva u celini). No, kada se govori o konceptu vladavine prava i funkciji EU, onda je neophodno postaviti dva dodatna pitanja. Čije vladavine? Kog prava?
Prosto, onaj koji tvori pravo određuje i oblik vladavine i sadržaj legislative. Praksa je takva, uprkos idealizaciji koncepta vladavine prava i teoretisanju na tu temu. U praksi EU, kada se govori o obliku vladavine uočavaju se dva međusobno isprepletana trenda. Manjim državama nameću se pravila ponašanja u cilju njihove desuverenizacije i zbog geopolitičkih interesa najvažnijih članica EU (Nemačke i Francuske, pre svega) i zbog poslovnih interesa zapadnih korporacija.
Isprepletanost geopolitike i poslovnih interesa uzrokuje stvaranje korporatokratije kao oblika vladavine, stabilokratija je u tom smislu samo usputna stanica. Sa druge strane, zakoni koji se prevode i usvajaju moraju biti usaglašeni sa direktivama, preporukama i mišljenjima raznih organa EU, tako da se i suštinski sadržaj akata definiše u Briselu.
Vladavina korporacija odigrava se preko pravnih okvira koji se definišu po raznim briselskim kancelarijama, bez ikakvog realnog uvida stručne javnosti, a kamoli smislenih javnih rasprava. Zbog toga je sam koncept vladavine prava dezavuisan, njegova primena u EU praksi pretvorila se u suštu suprotnost onoga što je u teoriji trebalo da predstavlja.
Ako se želi vladavina prava, do nje se ne stiže prihvatanjem mišljenja Venecijanske komisije i ponavljanjem potrošenih fraza koje stižu iz Brisela, već organizovanjem sopstvenog sistema, resuverenizacijom i zaštitom svojih interesa shodno dugoročnim potrebama i istorijskim iskustvima. Ostalo je zamagljivanje suštine i kontinualno stvaranje unutrašnjih tenzija koje će pre ili kasnije rezultirati posledicama.
standard.rs
Nema.Nikada nije ni imala.Kroz vekove je u statusu uništavanja od satanista „plave krvi“ koji vode svet,i svetskih sila.Srbija nema oslonac niti u jednoj zemlji u susedstvu i velikoj sili.Ona ima status južno američke narko kartel banana kolonije.Prezadužena,pod upravom stranih agentura,i domaće mafijaško-kartelsko-kriminalne družine,a prodatim izvorima prirodnih bogatstava-rude,voda,šume,zlato,olovo,srebro,litijum,nacionalni parkovi,itd.Mladi,i sredovečan svet odlazi iz Srbije,van Evrope koja tone u veliku ekonomsku krizu i verski rat,trajno destabilizovana milionima migranata iz zemalja Azije,Afrike,koji će trajno po Kalergijevom planu,izmeniti lice čoveka Evrope.
I previše prosto i jdnostavno pitanje kao naslov članka. Naravno da Srbija NIKADA -od dobijanja državnosti po Berlinskom kongresu 13.7.1878.g. pa do Aleksandra Vučića danas, ona nije imala pravosudni suverenitet -po svim pitanjima vođenja sporova. Isto važi i za tužilaštva. Čak je, verovatno, i u vreme Miloša Obrenovića sudstvo bilo bar malo nezavisnije od vlasti nego što kompletna tzv. „pravda“ danas zavisi samo od volje, raspoloženja i naredbi JEDNOG ČOVEKA- a svi mi znamo ko je „kum“ srpske mafije koja je odavno preuzela vladu u Srbiji. Kako reče nedavno na TV N1 jedan pametan čovek:“u vreme Slobe Miloševića država je imala svoju mafiju. Danas, tačnije već 12, 13 godina, mafija ima svoju državu“! Na glasačima leži, kao i uvek do sada, ako se opet mnogi ne prodaju za kilo, dva brašna, litar ulja, 200 g. kafe i sl. -ili za 1000 dinara, dokle će trajati ova nakaradna država koju poseduje, kontroliše, pljačka i izrabljuje i ljude i resurse mafija!