Ima li života posle GPT-a?

Odavno se vodi polemika oko toga koliko je zaista korisna veštačka inteligencija (u daljem tekstu VI) i koliki je njen kreativni potencijal, a mnogi su se brinuli i za onu drugu stranu koja se tiče toga koliko će miliona ljudi izgubiti posao pod naletom ChatGPT-a (u daljem tekstu GPT). Svi su imali svoje pretpostavke dok se u meni nakon jednog skandala u Americi kada je poništen literarni konkurs, jer je od preko 70.000 pristiglih rukopisa potvrđeno da je preko 68.500 bilo sačinjeno uz pomoć VI, rodilo pitanje do kada će određeni softveri moći da utvrde šta je kreirano od strane VI, a šta ne.

Međutim, još od pojave Gugla, a kasnije i pametnih telefona, čovečanstvo je nešto što je trebalo da koristi kao štaku, pomoćno sredstvo koje će mu olakšati život, unapredilo u invalidska kolica bez kojih život više nije moguć. I sam internet, oduvek je razmišljao pisac ovih redova, napravljen je da zbuni čoveka, pored toga što će od njega napraviti manje pokretno biće, samom neaktivnošću sklono raznim oboljenjima i deformitetima (od čega bi profitirale razne grane od farmacije pa nadalje), a zbuniće ga tako što mu nudi preko milion ili milijardu potvrda za svaku glupost koju ukuca poput ravne Zemlje, nepostojanja dinosaurusa, informacija o pojedinim ljudima i tome slično

Elem, kada imate pametni telefon, ne samo da ne znate više brojeve telefona napamet, već se korišćenje mozga smanjuje za neverovatnih 2‒3% što rezultira ne samo manjkom memorije, već se smanjenom moždanom aktivnošću, tvrde naučnici, smanjuje svaka sposobnost koja zavisi od mozga ‒ od motorike do spremnosti imunog sistema na odbranu od spoljašnjih opasnosti u vidu virusa i bakterija.

Ali sve je ovo nešto što smo uopšteno mogli da pretpostavimo, s tim što smo se sve vreme pitali pogrešno pitanje, a to je ono o radnim mestima i potencijalu VI da obavlja ljudske poslove. Ono što se nismo pitali, a ovih dana se to pitao glasoviti MIT (Massachusetts Institute of Technology), jeste uticaj VI, tačnije GPT-a, na ljudski mozak. Rezultati su i više nego zastrašujući.

Nakon četvoromesečnog ispitivanja korisnika GPT-a skeniranjem mozga, zaključak je da VI, naravno čini ljude produktivnijima, ali tiho uništava naše kognitivne sposobnosti. Jedan od najbanalnijih primera jeste i taj da 83% korisnika GPT-a prilikom testiranja nisu mogli da se sete šta su napisali samo nekoliko minuta nakon ispisivanja nekoliko redova rukom.

Skeniranje mozga korisnika GPT-a i ostalih alata veštačke inteligencije pokazalo je da su neuronske veze spale sa 79 na samo 42, a to pokazuje gubitak moždane povezanosti za zastrašujućih 47%. Da u rezervoar vašeg automobila odjednom staje samo polovina, a lampica signalizira da je pun, vi biste se obratili automehaničaru, ali kada se ovo dogodi vašem mozgu, vi to ne registrujete, a ako nešto i primetite, onda to ignorišete, jer nema potrebe da se „opterećujete“.

Kada su naučnici koji su sproveli ovo istraživanje zamolili korisnike GPT-a da nešto napišu bez pomoći veštačke inteligencije, njihovo pisanje je bilo daleko lošije, čak i gramatički problematičnije, od svih ostalih uporednih subjekata koji nikada nisu koristili VI. Dakle, korisnici GPT-a nisu samo lenji i zavisni od VI, već je na delu jako precizna ilustracija kognitivne atrofije. Nešto poput atrofiranog mišića koji je zaboravio svoju ulogu.

MIT je uradio EEG skeniranje mozga na 54 učesnika prateći alfa-talase za kreativnost, beta-talase za aktivno razmišljanje i ukupnu neuronsku povezanost. Zaključak je da je kod korisnika GPT-a na delu merljivo oštećenje mozga direktno povezano sa preteranom upotrebom VI i da ovo nije nikakva teorija ili mišljenje, već naučno dokazana stvar. Skeneri mozga pokazali su užasavajući pad alfa i beta-talasa.

Na delu je paradoks produktivnosti, već dugo proganjana kovanica o kojoj se ne govori, a ona u suštini znači da GPT zaista pomaže da se zadaci obave 60% brže, ali smanjuju kognitivno opterećenje za 32%. Drugim rečima, dugoročna moždana snaga menja se za brzinu.

MIT je naučno utvrdio da svaki put kada neko koristi veštačku inteligenciju kao prečicu, ta osoba nagomilava kamatu u obliku izgubljenih misaonih veština, i baš kao kod finansijskog duga, trošak se vremenom akumulira. Istraživači sa MIT-a ovo nazivaju „kognitivnim dugom“.

Sve u svemu, izgleda da smo ponovo žrtve tehnološke prevare, i to ne ni prvi ni poslednji put, ali ono što zabrinjava je što smo ponovo to isto svojom voljom.

U Srbiji praktično, osim nekoliko ljudi koji nas konstantno upozoravaju na sve i promišljaju o stvarima, i ne postoji nikakva druga inteligencija do veštačka. Višedecenijski naučni rad i društvenu odgovornost su srpski intelektualci zamenili za brzu selebritizaciju, a njihovi gledaoci više i ne razlikuju naučnika ili stvaraoca od čoveka koji ima samo reči i veću minutažu kod Marića. Postalo je mnogo prestižnije izdati nauku i državu za minut pred kamerama ili 200 evra za kolumne u čitanom mediju. Kako veštačka, tako i srpska pseudointeligencija profitira dok narod, korisnik ideja svojih onlajn idola, čeka na njen sledeći potez sa iluzijom da će taj potez doneti nekakav boljitak ili barem veću produktivnost.

Milan Ružić