- Sve što u BiH ima privid jedinstvenog – nametnuto je odlukama međunarodne zajednice, a posebno visokih predstavnika koji su sami sebi dodelili ulogu okupacionih guvernera. Republika Srpska i Federacija BiH udaljene su jedna od druge više nego ikad
- Vatikan ne prihvata da pravoslavni Srbi bilo gde dominiraju nad rimokatolicima. Stoga ne treba da čudi što je Vatikan 2005. bio za ukidanje Republike Srpske
- Srpska je za Srbe isto ono što i Izrael za Jevreje – garancija da nikada više neće biti genocida nad Srbima zapadno od Drine
- Razdruživanje BiH po češkoslovačkom modelu bilo bi za sva tri naroda (Srbe, Bošnjake i Hrvate)… Treba se nadati da će u bližoj budućnosti narasti demokratski potencijal bošnjačkih lidera i samospoznaja ćorsokaka u koji su sami sebe doveli, pritom zavedeni neprijateljskim darovima njihovih međunarodnih sponzora koji ih samo koriste za destabilizaciju postjugoslovenskog prostora
- Ukoliko pak do toga ne dođe, Republika Srpska treba da iskoristi pogodan momenat da sama izabere put izlaska iz bosanskohercegovačkog protektorata u kom se nikom ne piše dobro. Pravično rešenje bilo bi da Republika Srbija, Republika Srpska i Crna Gora stvore zajedničku državu. Takvo rešenje bilo bi garancija miru, stabilnosti i progresu na postjugoslovenskom prostoru, a i šire
Aleksandar RAKOVIĆ, istoričar
I POSLE 25 godina od uvođenja protektorata u Bosni i Hercegovini, i pored još dužeg vojnog i političkog intervencionizma, u toj otcepljenoj jugoslovenskoj republici nije stvoreno ništa jedinstveno.
Sve što ima privid jedinstvenog nametnuto je odlukama međunarodne zajednice, a posebno visokih predstavnika koji su sami sebi dodelili ulogu okupacionih guvernera. Republika Srpska i Federacija BiH udaljene su jedna od druge više nego ikad.
S tim u vezi je i poslednja odluka visokog predstavnika Valentina Incka da preko svog nametnutog rešenja od 23. jula 2021. u Republici Srpskoj i Federaciji BiH[2] uvede orvelovsku kontrolu misli, reči i dela tako što se građanima zabranjuje da slobodno govore o najspornijim temama kakve su ratni događaji u Srebrenici (1992–1995) i presude Haškog tribunala.
Aleksandar RAKOVIĆ Na primeru generala Milomira Savčića – kome je zbog javnih izjava Tužilaštvo BiH u Sarajevu 9. avgusta 2021. odredilo pritvor – vidimo da se Inckova orvelovska odluka već sprovodi, samo upakovana u drugačije obrazloženje. [3]
Pitanje je trenutka kada će ostali građani Republike Srpske koji su se oglušili o Inckove totalitarne mere biti izloženi pozivima tužilaštva sarajevskog režima, a ako se ne odazovu – takođe je pitanje kraćeg vremenskog roka kada ćemo prisustvovati prvim privođenjima Srba.
Kao što Srbima iz Republike Srpske na taj način može biti uskraćena i fizička sloboda, tako i Srbima iz Republike Srbije može biti i uskraćena sloboda kretanja i ulaska u BiH ukoliko se budu kritičkim stavom odupirali Inckovim odlukama.
Incko, pritom, kaže da je oktroisanu odluku doneo kako bi doprineo da se Bosna i Hercegovina postavi na „zdrave temelje“.[4] U pravu je ukoliko misli da je to u potpunosti u skladu sa Orvelovom „Misaonom policijom“ koja građane hapsi zbog slobodno iskazanog mišljenja, a i Orvelovim „Ministarstvom ljubavi“ koje psihički i fizički muči ljude.[5]
I taj Orvelov futuristički svet modelovan je tako da bude na „zdravim temeljima“, ali „zdravim temeljima“ totalitarizma.
Zar nisu Benjamin Kalaj, Oskar Poćorek, Stjepan Sarkotić i Ante Pavelić takođe želeli da postave Bosnu i Hercegovinu na, po njihovom mišljenju, „zdrave temelje“ bošnjaštva i hrvatstva, rimokatoličkog klerikalizma i apsolutnog antisrpstva? Da, jesu.
Naravno, pod tim „zdravim temeljima“ krije se namera da Srba zapadno od Drine više ne bude. Stoga je jasno zbog čega Vladimir Ćorović piše da je austrougarska uprava u Bosni i Hercegovini bila pravo „duhovno satiranje“.[6]
Kad je shvatio da njegova ideja „bosanske nacije“ nema prohodnost, austrougarski okupacioni guverner u Bosni i Hercegovini Benjamin Kalaj je 1902. napisao da bi se velikohrvatska hegemonija nad južnoslovenskim prostorom mogla uspostaviti pod Austro-Ugarskom, te da bi ta Velika Hrvatska, pored Bosne i Hercegovine, mogla da obuhvati Srbiju, Crnu Goru i Staru Srbiju.[7]
Kalajeve namere da se stvori „Velika Hrvatska“ i slični planovi hrvatskih pravaško-frankovačkih ideologa kulminirali su u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj genocidom nad Srbima, Jevrejima i Romima (1941–1945).
To i jeste suština svih takvih tipova intervencionizma, tvrdih ili mekih, da Republike Srpske i Srba u Bosni i Hercegovini više ne bude, da se u najradikalnijoj varijanti nekad u budućnosti ponovi scenario etničkih čišćenja i/ili odlaska Srba po uzoru na scenario Tuđmanove Hrvatske.
Dakle, nije reč o tome da se od protektorata Bosne i Hercegovine napravi nekakva balkanska Belgija ili Švajcarska, što su bili uvredljivi izgovori zapadnih planera u vidu politike „štapa i šargarepe“.
Ričard Holbruk se javno kajao zbog toga što je uopšte i priznato da Republika Srpska postoji pod svojim izvornim srpskim imenom.[8]
Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu Pedi Ešdaun je 18. decembra 2004. izjavio da je „moguće ukidanje Republike Srpske“,[9] a bivši visoki predstavnik Vofgang Petrič je 2014. objavio kako je vreme za ukidanje entiteta i uspostavljanje regija.[10]
Za ukidanje Republike Srpske zalagala se i Biskupska konferencija Bosne i Hercegovine (Crkva u Hrvata).[11]
Naime, nakon redovnog zasedanja Biskupske konferencije Bosne i Hercegovine u Sarajevu (27–29. oktobar 2005), rimokatolički biskupi su 29. oktobra 2005. uputili predlog pod naslovom „Bosna i Hercegovina – izvor nestabilnosti i prijetnja miru, ili buduća članica Europske unije“.[12]
Kardinal Vinko Puljić, vrhbosanski nadbiskup, upoznao je javnost da je Biskupska konferencija Bosne i Hercegovine za ovaj predlog dobila podršku Vatikana.[13]
Ovim dokumentom je traženo društveno-pravno preuređenje Bosne i Hercegovine, predloženo je ukidanje oba entiteta: Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine.[14]
Ovaj predlog – koji je bio neprihvatljiv i za političke predstavnike Hrvata u Bosni i Hercegovini – nije ni razmatran kao opcija za preuređenje ovog protektorata. Kardinal Puljić je kasnije priznao da je inspiraciju za unutrašnju prekompoziciju Bosne i Hercegovine imao u austrougarskoj administrativnoj podeli te okupirane pokrajine.
Bio je i 2014. razočaran što je predlog Biskupske konferencije Bosne i Hercegovine iz oktobra 2005. propao jer ga niko nije prihvatio.[15]
Dakle, austrougarski faktor prisutan je i sto godina od raspada Austro-Ugarske i najuže je povezan s današnjom nemačkom, austrijskom, velikohrvatskom i vatikanskom politikom.
Sveta stolica je takođe ostala dosledna politici rušenja srpske i jugoslovenske državnosti. Vatikan je s nelagodom gledao na teritorijalno proširenje Kraljevine Srbije u Balkanskim ratovima (1912–1913), radio je na tome da Austrougarska zbriše Kraljevinu Srbiju (1914–1918), delovao je da spreči jugoslovensko ujedinjenje posle Prvog svetskog rata (1918),[16] zalagao se za razbijanje Kraljevine Jugoslavije (1941),[17] prednjačio je u razgradnji socijalističke Jugoslavije i vojnom kažnjavanju Srba (1991– 1995),[18] podržao je secesiju Crne Gore iz zajedničke države sa Srbijom (2006).[19]
Vatikan ne prihvata da pravoslavni Srbi bilo gde dominiraju nad rimokatolicima.[20] Stoga ne treba da čudi što je Vatikan 2005. bio za ukidanje Republike Srpske.
Istovetne ili slične stavove imaju su bošnjački lideri. Član predsedništva Bosne i Hercegovine Sulejman Tihić je u novembru 2005. pred Ustavnim sudom Bosne i Hercegovine pokrenuo postupak za ukidanje imena Republika Srpska. Potom je 2006. povukao ovu inicijativu jer na „ukidanje RS i njeno razvlašćenje treba ići postepeno“.[21] Haris Silajdžić je kao član Predsedništva Bosne i Hercegovine ponovio stav (2007): „Cilj mi je ukinuti Republiku Srpsku“.[22] On se 2010. i u svojstvu predsednika Predsedništva Bosne i Hercegovine zalagao za ukidanje entiteta. [23]Bakir Izetbegović je i 2019. pretio da bi Stranka demokratske akcije pred Ustavnim sudom BiH mogla tražiti da se preispita ime Republika Srpska.[24]
Očita je konstanta u kojoj se vide neprestane pretnje, crni scenariji, razbijačka rešenja, rušilačke tendencije, a sva ta destrukcija usmerena je protiv Republike Srpske i srpskog naroda.
Nasuprot tome, Republika Srpska je oaza mira, faktor stabilnosti u Bosni i Hercegovini. Republika Srpska je za Srbe isto ono što i Izrael za Jevreje – garancija da nikada više neće biti genocida nad Srbima zapadno od Drine. Republika Srpska nudi razumna rešenja, potpuno drugačiji diskurs.
S tim u vezi, Republika Srpska već deceniju i više predlaže povratak izvornim dejtonskim principima kako bi Bosna i Hercegovina kako-tako opstala. To se, nažalost, neće dogoditi.
Samim tim što se Republici Srpskoj neće vratiti ingerencije koje su joj oduzete, nema povratka ni izvornim dejtonskim principima. Stoga će između Republike Srpske i Federacije BiH opstati trajna tenzija, a u Federaciji BiH takva tenzija neće prestati između Hrvata i Bošnjaka.
Inckova poslednja odluka samo je potvrda da je Bosna i Hercegovina tamnica naroda, koju je on sam na kraju mandata pretvorio u mentalni koncentracioni logor.
U istorijskom smislu ništa novo. Tako je od Kalaja do Incka, osim u vreme jugoslovenske države.
Da bi se narod oslobodio tih Inckovih okova, najsrećnije rešenje bi bilo da se Bosna i Hercegovina razdruži po češkoslovačkom modelu. To, čini se, i jeste viđenje državnog rukovodstva Republike Srpske ukoliko ne dođe do povratka dejtonskim principima.
Dakle, Republika Srpska bi svojom progresivnom politikom mogla pomoći svim građanima Bosne i Hercegovine da se razreše teskoba koje sa sobom nosi bosanskohercegovačka tamnička kugla, svezana oko noge svim građanima.
Razdruživanje Bosne i Hercegovine po češkoslovačkom modelu bilo bi za sva tri naroda (Srbe, Bošnjake i Hrvate) oslobođenje, demokratsko zbacivanje okova zvanog protektorat Bosna i Hercegovina, konačno razrešenje s „duhovnim satiranjem“ koje predugo traje.
Treba se nadati da će u bližoj budućnosti narasti demokratski potencijal bošnjačkih lidera i samospoznaja ćorsokaka u koji su sami sebe doveli, pritom zavedeni neprijateljskim darovima njihovih međunarodnih sponzora koji ih samo koriste za destabilizaciju postjugoslovenskog prostora. Ukoliko pak do toga ne dođe, Republika Srpska treba da iskoristi pogodan momenat da sama izabere put izlaska iz bosanskohercegovačkog protektorata u kom se nikom ne piše dobro.
Pravično rešenje bilo bi da Republika Srbija, Republika Srpska i Crna Gora stvore zajedničku državu. Takvo rešenje bilo bi garancija miru, stabilnosti i progresu na postjugoslovenskom prostoru, a i šire.
[2]Odluka visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu kojom se donosi Zakon o dopuni Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine, Službeni list BiH, 46/21, 27. jul 2021.
[3]Milomiru Savčiću određen pritvor, Radio-televizija Republike Srpske, 9. avgust 2021.
[4]Inzko u emotivnoj poruci: „BiH je nešto posebno, ona ima sve samo nema svijest o tome“, Večernji list, 30. srpnja 2021.
[5]Videti o tome: Džordž Orvel, 1984, Beograd: Čigoja štampa, 1999.
[6]Vladimir Ćorović, Bosna i Hercegovina, Beograd: Srpska književna zadruga, 1925, 81
[7]Tomislav Kraljačić, Kalajev režim u Bosni i Hercegovini 1882–1903, Beograd: Katena mundi, 2017, 309–310.
[8]Hoolbroke o nazivu Republike Srpske: „Za Izetbegovića bio neprihvatljiv“, N1 BiH, 24. januar 2019.
[9]Moguće ukidanje Republike Srpske, Nezavisne novine, 18. decembar 2004.
[10]Wolfgang Petritsch: U BiH je vrijeme za ukidanje entiteta i formiranje regija, Oslobođenje, 11. mart 2014.
[11]Aleksandar Raković, Srbi i religijski intervencionizam 1991–2015: Politički aspekti verskih izazova srpskoj državi i crkvi posle raspada Jugoslavije, Beograd: Hrišćanski kulturni centar, 2015, 111–124.
[12]BiH – izvor nestabilnosti i prijetnja miru, ili buduća članica EU-a, Katolička tiskovna agencija Biskupske konferencije Bosne i Hercegovine, 29. listopada 2005.
[13]Vatikan podržao naš prijedlog – BiH s četiri regije, Večernjilist, 23. studenog 2005.
[14]BiH – izvor nestabilnosti i prijetnja miru, ili buduća članica EU-a, Katolička tiskovna agencija Biskupske konferencije Bosne i Hercegovine, 29. listopada 2005.
[15]Vinko Puljić: Ponudili smo rješenje koje bi BiH donijelo napredak, ali niko na to nije reagovao, Oslobođenje, 3. maj 2014.
[16]Dragoljub R. Živojinović, Vatikan, Srbija i stvaranje jugoslovenske države 1914–1920, Beograd: Službeni list SRJ, 1995, 267-269.
[17]Ani Lakroa Riz, Vatikan, Evropa i Rajh od Prvog svetskog rata do Hladnog rata, Beograd: Službeni glasnik, 2006, 432-433.
[18]Thomas Patrick Melady, Veleposlanikova priča: Sjedinjene Američke Države i Vatikan usvjetskoj politici, Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada – Hrvatski institut za povijest, 1997, 158-170.
[19]Katolički biskupi poručili da će se ovog Uskrsa moliti na poseban način, PCNEN, 16. april 2006.
[20]Nikola Žutić, Vatikan, Srbija i Jugoslavija, Beograd: Srpska radikalna stranka, 2008, 491.
[21]Srušiti Dejton, Večernje novosti, 3. avgust 2006.
[22]Silajdžić: Cilj mi je ukinuti Republiku Srpsku, Jutarnji list, 16. ožujka 2007.
[23]Silajdžić lobira za ukidanje entiteta, Blic, 14. maj 2010.
[24]Izetbegović: Nećemo tražiti promjenu imena RS-a ako Dodik popusti, Al Jazeera, 24. januar 2019.
(održana u organizaciji informativno-političkih portala „Sve o Srpskoj“ i „Fakti“ – uz podršku Predstavništva RS u Srbiji)
