Kragujevac je najpre postao sinonim za vojnu industriju, pa tek onda za automobilsku. Pred takozvani Veliki rat Kragujevac je imao 16.990 stanovnika i sedam industrijskih preduzeća: Vojnotehnički zavod, tri parna mlina, jednu fabrika za preradu voća, povrća i mesa i dve fabrike kože. Samo je u Topolivnici pred Prvi svetski rat radilo 3.770 radnika
Koreni vojne industrije vezuju se za ime kneza Miloša Obrenovića i njegove napore da Srbija započne sopstvenu proizvodnju vatrenog oružja. Prema njegovim upustvima 1833. godine osnovana je prva livnica pod nazivom „Amidžina topolivnica”. Za njeno osnivanje pored kneza, najzaslužniji je bio Sima Milosavljević-Paštrmac, koji je podneo čitav teret. U livnici su na jako primitivan način, pomoću jedne furune, nekoliko kalupa i sprava liveni topovi. Topljenje gvožđa je trajalo dugo što je prilično usporavalo proces proizvodnje. Prema nekim procenama u ovoj Topolivnici izliveno je, do abdikacije kneza Miloša 1839. godine, 18 topova. U istorijskim beleškama stoji da je najbolji topolivac bio majstor Vasa Jovanović.
Od 1836. započeo je rad i Arsenal – za popravku ručnog oružja, i na tim poslovima bilo je angažovano 20 majstora. Za potrebe Arsenala, 1841. godine podignute su dve nove zgrade – kovačnica i bravarska radionica, pored puškarnice.
Prekretnica za grad na Lepenici je bila odluka najvišeg Državnog saveta da se Topolivnica podignuta 1848. na Vračaru preseli u Kragujevac, iako u tom trenutku nije ispunjavao ni jedan uslov. Po svemu sudeći, tome su doprineli tradicija i dovoljna udaljenost od važnih komunikacija, kao i postojanje Arsenala za popravku ručnog oružja. Od 20. novemba 1850. praktično počinje industrijska era za ovaj grad.
Za lokaciju Topolivnice odabran je prostor na desnoj strani Lepenice, udaljen oko 300 metara od reke, između Gospodarevog i Metinog brda, na mestu gde se nekada prostirao Arsenal. Građevinski radovi si počeli 1851. i trajali naredne dve godine. Gradili su je vešti nemački zidari. Autentična zgrada Topolivnice nije sačuvana, ali mnogi elementi ugrađeni su u novu zgradu, čiji je projektant bio Todor Selesković.Ta zgrada i danas postoji i u nju je smešten muzej „Zavoda crvena Zastava”, kaže istoričar Boriša Radovanović, dodajući da je Državni savet odobrio za to kredit u visini od 150.000 groša, a Načelstvo okruga Kragujevačkog obezbedilo je 36.751 groš za podizanje neophonih zgrada za Topolivnicu.
On dalje objašnjava da kragujevačka oružarnica, kako se po istorijskim izvorima prvobitno nazivala Topolivnica, nije mogla početi s redovnom proizvodnjom zbog nedostatka kvalifikovane radne snage. Oužarnicom je prvo upravljao belgijski fabrikant Lišos, ali samo šest nedelja jer ga je smrt pretekla. Iza toga dolazi Šarl Lubri iz francuske fabrike topova „Dous”. Njegov pomoćnik je bio naš školovani artiljerac Petar Protić-Dragačevac koji je preuzeo Lubrijev posao nakon njegovog povratka za Francusku. On se založio i za izgradnju artiljerijskog strelišta podno Gospodarevog brda.
Da bi bio zaokružen proces livenja, pored Topolivnice podignuta je radionica za proizvodnju lafeta – vojnih kola. Počiela je s radom 1854., kada i Pirotehnika – laboratorija za proizvodnju topovske i puščane municije. Do kraja te godine izliveno je ukupno 46 komada vojnog oruđa. Budžet vojne fabrike naredne godine narastao je na 253.549 groša, ali je i dalje ostao kamen spoticanja neadekvatna radna snaga.
Na predlog Šarla Lubrija otvara se zanatlijska škola. Istovremeno počinje osiguranje radnika i njihovo materijalno obebeđenje u slučaju bolesti i smrti. Formira se bolesnička kasa i radnički fond.
Vremenom kapaciteti fabrike su se širili, ali nije uvek postojao kontinuitet u radu zbog nedostatka sirovina, spoljnih uticaja, personalnih promenakao i oprečnog mišljenja vrha po pitanju daljeg razvoja ovog industrijskog preduzeća, tvrdi istoričar Radovanović u svojoj knjizi „Istorija Kragujevca”.
Od 1855. do 1860. nastupila je kriza u razvoju Vojne fabrike. Za prvog fabričkog inženjera 1855. postavljen je Antonije Petrović koji je bio zadužen da pravi predračune za sve metalne proizvode izrađene u fabrici, a mehaničar Delurs konstruisao je novu parnu mašinu od šest konjskih snaga.
Godine 1860. donete su dve značajne uredbe kojima je regulisan pravni položaj vojne industrije u Kragujevcu. Prva je Uredba o državnoj oružarnici i druga Uredba o državnom glavnom Arsenalu, kojima su ovi vojni objekti stavljeni u rang okružnih načelstava i neposredno pod Glavnu vojnu upravu. Ovim pravnim aktom kragujevačka vojna fabrika dobila je naziv Oružarnica, objašnjava Boriša Radovanović.
U Kragujevcu 1859. izlivena su prva crkvena zvona, organizovan prvi vatromet u Srbiji i napravljena su prva laka kola za kneza Miloša Obrenovića.
Vojna fabrika je 1863. zapošljavala 620 radnika. Prerađivali su 1.000 stranih pušaka i proizvodili 50 topova sa celokupnim priborom. Odeljenje Artiljerijske uprave u Kragujevcu 1871. činilo je sedam celina sa detaljnom podelom rada: Topolivnica, Lafetnica, Puškarnica, Čaurnica, Laboratorija – fišegdžinica za pravljenje fišeka za puške, Arsenal, Stragaritska barutana.
U međuvremenu, preorjentisali su se i za izradu municije, programom za proizvodnju alatki za obradu drveta i kože, raznih vojnih vozila, zatim amova za zaprege, oficirska, konjička i tobdžijska sedla, samara za brdsku artiljeriju… Oformili su i četkarske radionice, koje su godišnje isporučivale 25.000 različitih vrsta četaka, kao i užarsku radionicu za fina užad i brodske konopce.
Od 1925. do 1928. godine zida se kod stare Miloševe crkve, upravna zgrada Vojnotehničkog zavoda, gde se i danas nalazi. Ova zgrada će gradu dati pečat industrijskog grada. Izgrađena je kao klasicistička palata, koja ispod centralnog kubeta ima sat ukrašen ljudskim figurama.
Godine 1928. kapacitet Vojnotehničkog zavoda je bio 200 pušaka za osam časova, zahvaljujući modernizaciji proizvodnje. Zavod je bio u stanju da izrađuje, prepravlja i popravlja sve vrste pešadijskog naoružanja, svih vrsta topova i bacača, izrađuje automobilske delove za sve vrste kola, zatim sav oružani, jahaći, tovarni i zapržni pribor.
Za vreme Drugog svetskog rata proizvodnja iz zavoda je dobrim delom iseljena zbog okupacije. Radila je bez predaha jedino radionica za popravku vojnih vozila – do oslobođenja Kragujevca 1944. i njom je rukovodio kapetan dr Kap. Prema nepotpunim podacima iz 1942. iz Zavoda je otpremljeno 568 vagona mašina i drugog materijala, a hale su porušili Nemca i demontirali električnu centralu i srušili dva fabrička dimnjaka.
Posle Drugog svetskog rata došlo je do obnove industrijskih i privrednih preduzeća i društva, zabelešen opšti privreni polet koji je išao linijom progresivnog uspona, konstatuje istoričar Radovanović.
Vojna fabrika od nastajanja do danas snažno je uticala urbanitički razvoj Kragujevca i strukruru stanovništva i na razvoj drugih industrijskih grana. Kragujevac je postao i centar radničkog pokreta, u kome su organizovane i prve radničke demonstracije u Srbiji 15. februara 1876. poznate kao „Crveni barjak”.
Kožarska industrija
Razvojom vojne industrije nastala je veća potreba i za kožarskim proizvodima. Počeci prerade kože u Kragujevcu datiraju još iz prve polovine 19. veka. Posle hatišerifa 1830. godine mlada Kneževina je podsticala industrijski razvoj u kojoj je prednjačilo kožarstvozbog potrebe snabdevanja vojske kvalitetnom obućom. Tako je otvorena prva tabakana – radionica za preradu sirove kože pokraj Lepenice. Početkom 1835. godine knez Miloš je angažovao dobrog majstora mađarskog porekla Jozefa Kormana, iz Beča, u cilju unapređenja proizvodnje i obuke mladića za ovaj zanat. Mala plata je presudila da napusti Srbiju posle godinu dana, zbog čega dolazi do zastoja u proizvodnji štavljene kože.
Iza toga, po preporuci kožarskog esnafa, na period od četiri godine dolazi Johan Rajmold, poreklom Nemac bogatog iskustva, za platu od 400 talira. Pod njegovim upravom kožara doživljava svoj procvat, uz sve poteškoće koje su pratile poput nedostataka sirovina i alata, buradi i boja… Zbog sukoba sa sa Popečiteljstvom finansija, koje je tražilo njegov otpust, jer je stalno nastojao da se poboljša prerada kože što je iziskivalo i velike troškove, juna 1839. napušta Kragujevac. Fabrika je, u tom trenutku, zapošljavala 13 radnika.
Posle njega, na poziv srpskih vlasti, 1875. iz Češke u Srbiju je došao Fridrih Fijala. Na mestu današnje kotlarnice Kliničkog centra 1893. nikla je fabrika. Najveći kupac njegovih proizvoda bila je Topolivnica, ali i opančari i ćurčije. Kriza je nastupila posle smrti vlasnika, ali su je prebrodili njegovi sinovi. Kožara je radila i posle kapitulacije Jugoslavije.
Od 1935. nije proizvodila više nikakve proizvode za državne potrebe, odnosno VTZ. Nemci su 1941. postavili komesara koji je kontrolisao odvijanje proizvodnog procesa i distribuciju gotovih proizvoda. Ova fabrika je posle oslobođenja 1945. konfiskovana zbog saradnje vlasnika s okupatorom.
Druga fabrika te vrste postala je od opančarske radionice Mihaila Savića. Prerasla je 1906. u fabriku „Mihailo Savić i sinovi” i imala je pogon kod železničke stanice. Prerađivali su deset vagona sirovih goveđih koža ili 5.000 komada. Sirovinu su nabavljali u gradskoj klanici i po okolnim selima. Svoj maksimum su postigli 1911. upetostručivši proizvodnju zbog povećanih potreba vojske pred izbijanje Balkanskih ratova. Uglavnom su proizvodili bičevi i oputu za šivenje mašinskih kaiševa. Ova fabrika je za vreme Prvog svetskog rata bila i skroz demolirana, pa je bilo potrebno i vreme i kapital za obnovu. Razvijala se od 1920. do 1930. godine.
U periodu između dva rata došlo do ekspanzije kožarske industrije zahvaljujući ovim dvema fabrikama i pogodnim uslovima za razvoj stočarstva. Njihovim podizanju kapaciteta doprinelo je obnavljanjeVTZ , ali 1935. dolazi i do krize zbog prezasićenoti tržišta i problema sa redovnom nabavkom sirovina.
Prehrambena industrija i proizvodnja piva
Jedna od nosećih grana tog doba bila je prehrambrena proizvodnja, to jest mlinska industrija. Početak se vezuje za vodenicu potočaru na rečici Sušica, koja je vremenom prerasla u prvi parni mlin u Kragujevcu. Bilo je to u prvoj polovini 19. veka. Vodenicu su kupila braća Pavlović-Bojadžić i otpočeli preradu pšenice, udarivši tako temelj mlinskoj industriji. Iz jednog dokumenta iz tog perioda vidi se da je zadruga braće Pavlović- Bojadžić osnovala istoimenu firmu, koja je protokolisana 1856. godine. Reč je o zadruzi koja je obnovila rad posle Prvog svetskog rata ne čekajući naplatu ratne odštete.
Ukupna proizvodnja mlina 1900. godine bila je 1.750.000 kilograma brašna. Naredne godine vlasnici kupuju jaču parnu mašinu od sto konjskih snaga, što je povećalo kapacitet na 2,5 vagona brašna i isto toliko seljačke meljave. Obnava mlina posle oslobođenja 1918. značila je mnogo za snabdevanje grada, ali i vlasnicima za nadoknadu izgubljenog profita. Izgradili su i novi mlin, a od starog su napravili magacin za smeštaj brašna. Vlasnici mlina otvaraju i sopstvenu livnicu za izradu rezervnih delova i održavanje mlinskih postrojenja, zatim valjaonicu sukna, autogaražu, ciglanu i crepanu čiji je glavni kupac bio Vojnotehnički zavod zbog obnove i izgradnje. „Dimitrije i braća Pavlović-Bojadžić” otvaraju 1905. Šumadijsku banku sa većinskim kapitalom od 500.000 dinara u zlatu.
Prema rečima istoričara Radovanovića pored ovog mlina radila su još dva. Jedan je Ilije P. Radovića iz 1895. koji je bio i najmoderniji u to doba, na šest spratova. Uništen je posle požara 1907. Na njegovom mestu kasnijeje podignut Akcionarski parni mlin. Teći parni mlin Arizović –Bunjak, nasato je udruživanjem dva manjeg kapaciteta – vlasnika Vojislava Bunjaka iz 1899. i Arizovića i pokretala ga je lokomotiva od 30 KS i prerađivao je 60 vagona brašna godišnje.Od značaja su bili još mlin Milna Jovanovića Smederevca, Milana Nikolić kao i mlin fabrike Stefanović.
Kragujevac je imao i proizvodnju piva. Naime, 1838. knez Miloš Obrenović je predlagao Nemacu Johanu Vajhanpelu da na mestu, gde je bila turska džamija, otvori pivaru, ali nije došlo do realizacije sve do 1868. Pivaru otvara Nikola Mesarović iz Rume. Kupio je deset hektara zemlje, na brdu s desne strane Lepenice, za gajenje ječma i izgradnju pratećih objekata, a opremu u vidu dva kazana i jedne parne mašine nabavio je u Beču i angažovao stručnjaka iz Češke. Kapacitet ove pivare bio je 500 litara dnevno, što je bilo sasvim dovoljno za podmirenje dnevnih potreba Kragujevca s okolinom. Pivo je okvalifikovano kao vrlo kvalitetno. Sirovinu za pravljenje piva uglavnom je sam proizvodio na svojem imanju.
Godine 1880. daje pivaru pod zakup Avgustu Klaperu i Milovanu Veroviću koji unapređuju kvalitet piva ne povećavajući količine, da bi posle decenijskog rada pivara bila trajno zatvorena, a oprema prodata. Zgrada pivare postala je zastupništvo Jagodinske pivare, a1927. služila je za smeštaj instalacije fabrike leda i soda-vode.
Uz sam put koji vodi iz Gruže nikla je Fabrika konzervi Stefanović 1897. Ilija Licekas otvorio je fabriku pekmeza, buradi i bombona iz koje je izrasla najveća kragujevačka trgovina za izvoz pekmeza i suvih šljiva „David Brakfeld i Kancer”. Fabrika se bavila najvećim delom proizvodnjom konzumnog mesa,a u manjoj meri voća i povrća. U periodu između dva rata postala je jedna od najmodernijih preduzeća u zemlji. Kapacitet preduzeća je bio 235.000 raznih konzervi, 40 vagona pekmeza od šljiva i 30.000 buradi. Međutim, Ilija Lucikas je usled prezaduženosti prodao svoj deo fabrike 1909. godine Svetozaru Stefanoviću. Tada i menja naziv u Prva srpska povlašćena fabrika. Glavni kupac proizvoda bila je vojska. Važan momenat za ovu fabriku bilo je osnivanje fabrike bombona 1929. godine. Vlasnik 1934. nabavlja modernu opremu iz Nemačke i znatno uvećava ukupnu proizvodnju. Ova fabrika snabdevala je prostor čitave Jugoslavije, a pekmez od šljiva stizao je na trpeze nemačkih, austrijskih i mađarskih domova.
Za razliku od prethodnika ova fabrika za vreme rata nije prekidala rad. Snabdevali su kako lokalno stanovništvo tako i okupatora. Čak su i proširi proizvodne kapacitete. Vlasnik je kupio novu klanicu, povećao hladnjaču i izgradio centralnu kuhinju, nabavljena je i nova litografija i mašine za uljaru od koštica od šljiva. Zbog privredne saradnje vlasnika sa okupatorom 1945. Preduzeće je konfiskovano i preneto u vlasništvo države.
Manje značajno mesto u ukupnoj strukturi industrijske proizvodnje Kragujevca imala je i tekstilna industrija kao i proizvodnja hartije. Naime, 1936. osnovana je mehanička tkačnica Dušana M. Stojanovića sa dva razboja sa motorima. Radio je za potrebe Vojnotehničkog zavoda i celokupna proizvodnja, po ugovoru, išla je za potrebe vojne industrije. Ovo preduzeće proizvodilo je samo pantljike i gurtne.
A preduzeće Milana Golobovića za proizvodnju kesa, u posleratnim godinama kupilo je opremu za pravljenje i štampanje kesa, kao i presu za pakovanje istih. Bilo je to 1923. da bi 1939. uvezlo još jednu mašinu. Dnevni kapacitet je bio 1.000 kilograma kesa različitih dimenzija. Preduzeće se snabdevalo sirovinom najpre iz Nemačke, a tridesetih godina iz fabrike hartije iz Čačka i Zagreba. Njieni proizvodi su plasirani po svim krajevima Srbije.
Automobilska industrija
Posle oslobođenja, 1944. godine, grad se obnavalja i postaje poznat po kompaniji „Zastava” i proizvodnji sportskog i lovačkog oružja i četiri miliona putničkih i teretnih automobila. Ubrzani razvoj kragujevačke industrije i samog grada počinje šezdesetih godina, izgradnjom fabrike (1962) i početkom masovne proizvodnje putničkih automobila. Kragujevačka industrija ušla je time u svetsku privredu i međunarodnu podelu rada, sa najvećom fabrikom automobila u jugoistočnoj i srednjoj Evropi. Tempo razvoja grada u naredne dve decenije dobio je ogromno ubrzanje. Stanovništvo je naraslo sa 50.000 na preko 100.000 tokom sedamdesetih godina 20. veka, čime je Kragujevac izašao iz kategorije srednjih gradova.
Devedesetih godina prošlog veka automobilska industrija polako počela da se gasi kao i uopšte privredna aktivnost zbog uvođenja sankcija Srbiji i embarga. Posle 2000. godine kreće ponovo uzlazna putanja i oživljavanje procesa proizvodnje. Kragujevac postaje nosilac industrijskog razvoja regiona Šumadije i Pomoravlja ne samo zbog giganta „Zastava”, koji je zapošljavao više desetina hiljada radnika, nego i zbog niza velikih fabrika metalske i tekstilne industrije koje su uživale veliki ugled u svetu, poput „Filipa Kljaića”, „21. oktobra”, „22. decembra”…
Danas taj posao obavlja italijanski „Fijat” sa mnogo manje radnika. Ostalo je samo sećanje na „Zastavine” modele – „fiću” koji je sada modifkovan, „juga”,„zastavu 101”, „jugo-floridu”, koji se još uvek voze po Srbiji.
Kada je reč o uticaju automobilske industrije na razvoj privrede, Zavod „Crvena zastava” je najbolji primer koliko je ta industrija uticala na preobražaj grada i promenu načina života njegovih stanovnika i okoline.
Foto: Gradska turistička organizacija Kragujevac, Narodni muzej Kragujevac, privatna arhiva
Tekst je objavljen u okviru projekta „Dimitrovgrad – Kragujevac – Pančevo: Kulturno nasleđe i multikulturalnost”, koji partnerski realizuju udruženja „Emblema” iz Dimitrovgrada, „Šumadinka” iz Kragujevca i „Omnibus” iz Pančeva na sajtovima www.far.rs, www.glassumadije.rs i www.pancevo.city. Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.
Elizabeta Jovanović
www.pancevo.city
