Patriotska opozicija ne čini ništa da postane vidljiva, stoga su njeni izgledi veoma rđavi
Ako bi parlamentarni izbori bili održani danas, za Srpsku naprednu stranku glasalo bi 51.1 odsto birača, za socijaliste 10.8, a za demokrate 6.6 odsto birača, pokazalo je istraživanje agencije Faktor plus.
Svi ostali bili bi ispod cenzusa. Radikali imaju 4.6 odsto podrške. Stranka Borisa Tadića SDS dobila bi 4.5 odsto, SDPS 3.6 odsto, stranke manjina četiri, a neke druge stranke ukupno 10.9 odsto glasova.
*****
Redovni posetioci patriotskih foruma posle objavljivanja ovakvih rezultata reaguju prepoznatljivo. Priznajem, zabavljaju me njihovi komentari, jer ih je lako predvideti. Rezultati su namešteni, vele oni. Takve primedbe se ponavljaju, neumorno, od istraživanja do istraživanja.
Na kraju dođu i izbori, a njihovi rezultati se manje-više poklope s istraživanjima. Reakcija naših junaka i tada je slična: i izbori su, je l’ da, namešteni. Pa ni izlaznost nije neka! A onda Jovo nanovo…
Zagnjurenost u patriotske forume dovodi do svojevrsne odvojenosti od realnosti. U pitanju je sindrom Zaglupitis patrioticus. Pošalje se komentar, pročita još nekoliko istih ili veoma sličnih i brzopleto se zaključi da to mora biti i „mišljenje naroda“.
Ništa pogrešnije od toga.
Tiha većina koja odlučuje izbore ne visi na patriotskim forumima. Mnogi ne koriste internet, niti bi to umeli da čine. Mnogi su polupismeni. Ne treba imati nikakve iluzije: to su ljudi koji se obaveštavaju skoro isključivo putem televizije.
Istraživanja javnog mnjenja nam zapravo svaki put daju jednu prilično realnu sliku stanja. Primera radi, gornji rezultati savršeno podupiru meni blisku teoriju po kojoj je harizma najvažniji uslov za osvajanje vlasti u Srbiji. Prema istom istraživanju, čak 80 odsto birača SNS ne bi glasalo za naprednjake kad ih ne bi vodio Vučić. Sapienti sat.
Pomenuta teorija niti je originalna, niti je vezana isključivo za Srbiju: i u drugim zemljama situacija je slična. Ali, umesto da nam je ta jednostavna istina stalno pred očima, zaboravljamo na nju, a zanosimo se šarenim lažama kakve su programi, ideje, saopštenja, peticije, spletke, tračevi…
Glavni strateški problem patriotske opozicije je njena nevidljivost. Ona postoji iz dva razloga. Prvi razlog je nezapamćeni medijski mrak Vučićevog kvislinškog režima. Drugi, kome sam posvetio ove redove, je vrišteći nedostatak harizme u redovima same opozicije. Scena za buduće izborne poraze opozicije tako je već nameštena.
Da se razumemo, ne ljuti mene to što neko nije harizmatičan. To je osobina od Boga data. U hrišćanstvu je harizma dar svetog duha, blagodat. Sumnjam u teoriju po kojoj se harizma može naučiti. Ili je imaš, ili je nemaš.
Ali, veoma me ljuti što opozicija svojom ne-strategijom zapravo pristaje na nevidljivost. Veoma me ljuti što nema ni pokušaja. Tom pokušaju moraju prethoditi jednostavan uvid koji ovde nudim i odbacivanje moralističkih rasprava o tome da li je dobro ako se narodu svesno nudi harizma.
Ne znam čemu se ti ljudi uopšte nadaju. Ako ne uspeju da pronađu i u prvi plan izbace jakog, harizmatičnog lidera, nikada ništa neće uraditi, na bilo kojim narednim izborima.
Za Srbiju nema poštenijeg programa od onog čiju osnovu čine napuštanje tzv. EUropskog puta i okretanje Rusiji. Međutim, izmučena nacija od deset miliona duša već godinama nije u stanju da u prve redove izbaci jednog jedinog jakog čoveka koji bi bezrezervno promovisao taj program.
Bez takvog čoveka, priča o stvarnom narodnom raspoloženju, proruskom i antiEUropskom, ostaće samo legenda o kojoj će se pripovedati uz logorske vatre.
