Svakako da broj stranica jednog ekspozea ili bilo kakve slične programske sheme nema nikakvog značaja na suštinu posla kojim se bavi predsednik jedne vlade. Otuda postaje veoma indikativno da je srpski premijer imao potrebu da se hvali i dokazuje svoje zalaganje, marljivost i posvećenost poslu brojanjem napisanih stranica, za koje je, uzgred rečeno, imao tri puna meseca na raspolaganju.
Ovde nam se nameće pitanje, da li je srpski premijer u duši još uvek detinjast ili namerno mesecima „licitira“ brojem napisanih stranica (i to „svojom rukom na karo papiru“, kao i njegov bivši šef nekada u Haškom kazamatu), jer veruje da je narod kojem se obraća negde na nivou „zabavištanaca“?
Izgleda da i Aleksandar Vučić oseća užasnu inferiornost u prisustvu Vojislava Šešelja, te mora na neki način da dokazuje da mu je ravan. Ako ničim drugim, onda pisanjem penkalom, svojom rukom, na karo papiru.
Sve to bi bilo komično da se ne radi o „najmoćnijem“ čoveku u srpskoj državi. Postavlja se pitanje, kakvi su ostali u srpskoj vlasti, ako imaju „najjačeg među njima“ koji se dokazuje brojem stranica i pisanjem svojom rukom i koji bi i jednim i drugim – i ekspozeom od preko 400 stranica i svojerukopisanijem – hteo da nadmaši onoga zbog kojeg se i danas oseća kao đak prvak pred učiteljem.
Slično je bilo i sa predsednikom države. Podsetimo se, Tomislav Nikolić je u silnoj želji da nadmaši svog „idola“ Šešelja, pre koju godinu odlučio da štrajkuje i glađu i žeđu. A zašto i žeđu? Pa samo zato da bi dokazao da je bolji i spremniji na žrtvu od čoveka zbog kojeg se oseća malim i beznačajnim.
D.G.
Od 400, 500, 600 strana „rukom, junačkom pisanih“ gluposti, mnogo više bi nam značila samo jedna rečenica: Dragi moji Srbi, priznajem da sam lopov, demagog, populista, šizofren, kompulsivno-egocentričan idiot, ucenjen i da iz tih razloga podnosim neopozivu ostavku na sve svoje zvanične i nezvanične funkcije i povlačim se iz javnog života, a svo svoje pokradeno blago i imovinu poklanjam narodu Srbije. (Onda bi mogao, reda radi, da doda još jednu rečenicu) Nadam se i želim da mi oprostite i da me nećete kazniti duže od 20 godina teške robije!
Dopada mi se kako razmišljate. Dodala bih samo, u ime naroda, da mu nećemo suditi u Srbiji već ćemo ga deportovati njegovim prijateljima. Mislim, kao olakšavajuća okolnost što odlazi sam, kad već nismo bili sposobni da ga najurimo.
A, ne! Ništa tamo. Ovde i kod nas! Nije on ništa njima nažao uradio. Naprotiv. Ali nama jeste i još to čini….dakle, bukagije i na njivu, sa pelenama, pa 14 sati rmbačenja. Svaki dan. Jer tu je sudbinu nama namenio!
U pravu ste, još ako bi mu pridružili i saradnike, poljoprivreda bi nam procvetala.