I da, da i to raščistimo, ne držimo mi ničiju stranu. Ne podržavamo, niti protežiramo nikoga na političkoj sceni. Mi jednostavno verujemo da je od sistema baziranog na vladavini jednog čoveka, koji troši tolike resurse na održavanje slike o svojim rezultatima, daleko efikasniji sistem usmeren na konkretne politike, odgovornu vladavinu i realne rezultate.
Kada je Zoran Đinđić preuzeo vlast, sačekali su ga nagomilani državni dugovi, potpuno ispražnjena državna kasa i ojađen narod. Sačekala ga je i pojedena „stara devizna štednja“, kao i Jezdini i Dafinini klijenti. Za takvo stanje novi predsednik Vlade nije bio odgovoran ni na koji način. Sve su mu to u amanet ostavili prethodnici, ljudi za čiju politiku nije imao ni jednu dobru reč, čiji je ogorčeni politički protivnik bio.
I šta su Đinđić i njegova Vlada uradili? Doneli su sistemski zakon kojim je ovo pitanje trajno rešeno. Građani su obeštećeni, pravni poredak je uspostavljen. Običnim ljudima bilo je nešto bolje. Tako se gradi država.
Danas imamo drugačijeg predsednika Vlade, miljenika naroda, takođe ogorčenog protivnika prethodnih režima. Imamo i slučaj tzv. „zaštićenih radnika“ propalih državnih firmi, kojih ima na desetine hiljada u Srbiji, od kojih većina pravosnažnim sudskim presudama godinama potražuje obeštećenje od države za zaostale, zarađene i zakonom garantovane, a neisplaćene zarade. Ovim ljudima, na ivici egzistencije, koji su sada mahom u godinama za penziju, a ostali su bez igde ičega kada su njihove firme otišle u stečaj – država duguje novac za neisplaćene zarade. I neće da ih isplati.
U okviru jedne od svojih populističkih propagandnih akcija – kada je otvorio premijerske dveri za ojađene građane i obećao da će od sad pa nadalje stalno tako stalno sa svojim narodom – Vučić se sa celom Vladom obreo u Nišu. Tamo je među ostalim obećanjima palo i obećanje ovim očajnim ljudima da će njihov problem početi trajno da se rešava, eto, tu oko Nove godine. U to vreme je nekako i ministar Vujović neveselo promrljao po neku o pretvaranju ovog duga države u javni dug, što bi bila pretpostavka da se pitanje potraživanja radnika trajno reši.
Izgleda da je neko u Vladi u međuvremenu seo i napravio računicu koja je pokazala da isplata tog duga i nije tek tako, za do Nove godine. A onda počinje tipična vučićevska igranka. Umesto trajnog rešenja radnicima se nudi jednokratna isplata minimalca, što je tek kap u moru njihovih problema i suštinski ih ne rešava, kao što ne rešava ni problem duga države, ni problem nepostojanja pravne države – ne rešava apsolutno ništa, nego samo i jedino služi premijeru i njegovima da udare na sva zvona i javno se pohvale još jednim ispunjenim obećanjem, još jednim uspehom!?
A kada se par novinara usudi da pita premijera – što izlagaste ove jadne ljude (na način mnogo pristojniji od ovoga ovde) – onda su prinuđeni da slušaju tirade o tome čije interese brane i u čije ime nastupaju, prazne političke fraze koje služe samo tome da svakog ko bi imao još neko pitanje odvrati od te namere. Odvrati i zastraši.
A istina je jednostavna – laži ne rešavaju problem. Laži služe samo da jedna vlast opstane što duže. Ništa ovoj zemlji neće biti bolje od toga što imamo premijera koji lažnim obećanjima devalvira funkciju koju obavlja, kao što ništa neće biti bolje ni tim radnicima koje su prevarile tolike Vlade do sada, pa i ova. Ništa neće biti bolje ni demokratskom poretku u Srbiji što Vučić medije koje ga uhvate u laži proglašava izdajnicima ili opozicionim slugama.
Razlika između Đinđića i Vučića kao političara i reformatora je očigledna i neporeciva. Iako su obojica nasledili probleme od prethodnih vlasti, Đinđić ih je rešavao. A Vučić pet godina od kako je na vlasti i dalje traži krivce i izgovore u greškama prethodnih vlasti.
Ništa se suštinski na taj način neće promeniti na bolje u ovoj zemlji. Umesto da gradimo politički sistem koji efikasno rešava probleme, mi prisustvujemo građenju kulta vođe i metastazi predimenzioniranog propagandnog državno-partijskog sistema, koji treba da “pegla” sve ono što je politika propustila da učini. Pobrkali smo prioritete i sve dok se ima više volje i sredstava za tabloidnu propagandu, skupe spotove i bilborde, serijska istraživanja javnog mnjenja, strane savetnike za PR i medijsku manipulaciju, za orkestrirane i plaćene skupove masovne podrške vođi, za šestomesečne novogodišnje rasvete, za režirane predstave masovnog slušanja narodne muke (od čega se u međuvremenu i ćutke odustalo), a nema se za ove ljude čiji su životi upropašćeni nemaštinom i nepravdom – na pogrešnom smo putu.
Jer, kada se konačno jednom bude poskidala ta novogodišnja rasveta – ostaće kao i pre toga – jednostavno, mrak.
Zato premijeru, ne bacajte nove pare da bi vas zapamtili kao ktitora Đinđićevom spomeniku, nećete tako postati njegov naslednik, nego na ovom primeru (a i tolikim drugim) primenite njegov metod: imaš problem, reši ga, po mogućstvu trajno. I što pre.
I da, da i to raščistimo, ne držimo mi ničiju stranu. Ne podržavamo, niti protežiramo nikoga na političkoj sceni. Mi jednostavno verujemo da je od sistema baziranog na vladavini jednog čoveka, koji troši tolike resurse na održavanje slike o svojim rezultatima, daleko efikasniji sistem usmeren na konkretne politike, odgovornu vladavinu i realne rezultate. I za to se zalažemo.
Aleksandar Gavrilović
Urednik www.istinomer.rs
