Prošli su izbori u Srbiji i niko od dežurnih komentatora i ljudi koji imaju prostor u medijima nije pogodio skoro ništa. Tako se odvija i ova specijalna vojna intervencija u Ukrajini, a portiri našeg medijskog neba, oni koji uvek dežuraju na ulazu u televiziju čekajući da nešto kažu, imali su na hiljade teorija od kojih bi retko koja mogla biti smatrana u potpunosti tačnom.
Od jutros se rvem sa tom mišlju da svi mi, imali jači ili tiši glas u medijima, a uvek sebi dozvoljavamo da nešto kažemo o stvarima za koje nas niko ništa nije ni pitao, možda obmanjujemo narod koji nas smatra daleko pronicljivijim od običnog čoveka. Šta ako ti ljudi koji čitaju naše tekstove beskrajno veruju u ono što kažemo? Šta ako smatraju da naše reči imaju neku daleko veću težinu od njihove? I na kraju, šta ako mi kao ljudi koji pišemo kolumne, ne budemo u pravu? Da li smo onda zaveli narod koji nam veruje? Da li smo obmanuli svoju državu, a samim tim i porekli inteligenciju, kompetenciju i poverenje koje nam se, ako je zaključiti po broju čitalaca, velikodušno pruža i po automatizmu nam se pripisuje?
Čovek koji čita i veruje nam, na našu konstataciju da neće biti rata, reaguje tako što se oseća smireno i bezbrižnije nego u trenucima pre čitanja naše procene (ovo mi je mnogo čitalaca priznalo). Ljudi čitajući kolumne zaboravljaju da su neki od nas pisci, drugi pesnici, treći istoričari književnosti, četvrti sociolozi, peti novinari, itd. Dakle, ne možemo mi svi znati sve o svemu.
I sam pratim mnoge nacionalno opredeljene intelektualce upijajući svaku reč, ali u poslednje vreme daleko više cenim one koji govore suštinu od onih koji daju procene.
Nije ista stvar kada neko od ljudi čije mišljenje uvažavamo pred nas istresa gomilu informacija, pa neka su i činjenice, a u cilju pravdanja svoje prognoze, želeći da nešto pogodi i bude u pravu, i ona kada neko dođe u emisiju ili napiše tekst dajući nam rešenje. Dakle, naš cilj bi pre trebalo da bude nuđenje rešenja ili barem objašnjenje iz kog se može doći do rešenja, nego prognoziranje kom smo svi skloni.
Upravo ta želja da neko bude u pravu, umesto da bude neko ko kanališe komplikovane geopolitičke, umetničke ili bilo koje druge procese tako da se oni lakše objasne, da se bolje uliju u svest naroda, dovela nas je do pojeftinjenja svačijeg mišljenja.
Stoga, ne mora svako ko ima neku vrstu javne reči u Srbiji da ispadne pametan, jer je pod tim opterećenjem u opasnosti da sa puta sklizne u provaliju egomanije, ali mora, zbog budućnosti svog naroda i odgovornosti koju bi trebalo prema istom da oseća, da bude koristan. Našem narodu, osim nekoj minimalnoj skupini, ni za šta ne koristi saznanje o kalibrima, vrsti tenkova, helikoptera, raketa i sofisticiranosti ruskog, ukrajinskog ili nečijeg trećeg naoružanja, ali nam koristi borba za istinu i priča o tome koliko je svet zagazio u fašizam i rusofobiju i na koji način to utiče na naš narod i kulturu, jednom rečju, na opstanak. Tim vojnim, ili tehnološkim, bilo kojim, detaljima treba da se bave ljudi koji su za to stručni, a ne profesionalni nagađači.
Svakako, ovo nije apel, kritika niti uputstvo kako treba ili ne treba pisati i govoriti, već tekst, pre molba, nekoga ko smatra da nije bilo perioda kada je neko ko javno misli svojom glavom više bio u obavezi da se bavi suštinom umesto prognozama.
Intelektualac je status koji se nekada dobijao tako što delo tog čoveka bude recept za rešavanje ili ublažavanje nevolja naroda kom pripada, a danas je ovo titula kojom se, neretko samostalno, ovenčaju oni koji se najviše puta pojave na televiziji, a čije se delo, ili ono što on time naziva, najčešće svodi na mešavinu vesti, kafanskih priča i težnje da ispadne pametniji i medijski prisutniji od onoga ko mu se ne dopada i od koga nema neke posebne koristi.
Da se razumemo, ako meteorolog pogreši sa prognozom, pa pokisnete, hoćete li verovati istom tom meteorologu? Ja neću.
autor:Milan Ružić
