autor.Milan Ružić
Priča o intelektualcu bi trebalo da podrazumeva i priču o intelektualnom dostojanstvu. Niko ne traži etiku i moral, jer su takva vremena, pa hajde da ih izbacimo iz računice.
Međutim, da se samo osvrnemo na intelektualca i to ko ne može biti isti. Čak ako je neko to i bio, prestao je bivati istim onog trenutka kada bi u potpunosti prihvatio tuđu ideologiju, dok je to za mišljenje ili samo ideju moguće. Zašto? Zato što pravi intelektualac može da se složi samo sa fragmentima, ili ponekad, vrlo retko, većim delom ideologije koja nije njegova. Jednostavno, usled previše promišljanja i visokih kriterijuma koje treba zadovoljiti, potuno slaganje nikad nije moguće. Čim vidite da se neko u potpunosti slaže sa tuđom ideologijom, znajte da je ili nešto dobio, dogovorio ili mu je priprećeno. Ako imate ljude koji na profilne slike stavljaju zaokružene brojeve izbornih lista, ili one koji se pojavljuju na emisijama na svima nam dobro poznatim medijima pod potpunom kontrolom vladajućeg režima, oni su onda iznajmljeni intelektualci. Istog trenutka prelaze sa tog uzvišenog statusa na još samo jedan zupčanik u mašineriji vladajuće stranke i njene ideologije. Zašto baš ovi mediji? Ne zato što su popularni (i to kod kakve publike), jer je velika glupost ono da intelektualac prestaje biti to što jeste kad postane „mejnstrim”, nego zato što su ovi mediji uporišta ovlašćivanja agresivne politike drugosrbijanstva skrivene iza paravana srpstva, a razvlašćivanja kulture i nacionalnog identiteta u svom izvornom i pojavnom obliku. Ti mediji su saučesnici u truljenju naroda i menjanju Andrića i Desanke Desingericom i Karleušom.
Ali, pređimo na književnike koji, po prirodi stvari, pretenduju na mesto intelektualaca, ali ono je greše jeste to što misle da se taj status, kao i status književnika, meri nekim parametrima koji njima odgovaraju. Naime, ako imate knjigu koja je postala velika zahvaljujući isključivo temi, vi niste književnik ukoliko toj knjizi fali finog tkanja, iliti takozvanih stilističkih bravura. Tiraži mogu govoriti mnogo, ali i ne moraju značiti puno. Najgori miks na današnjoj književnoj sceni svodi se na tri tipa književnika.
Prvi je onaj koji je potpuno neuspešan (nema publiku, tiraže, zapaženu knjigu), pa se bavi sputavanjem, ogovaranjem i pokušajima osporavanja, na ljudskom i umetničkom nivou, određenih stvaralaca u svakom smislu značajnijih od njega.
Drugi je onaj koji misli da je u potpunosti uspešan, ali nema nikakav dokaz za to osim teme koje se uhvati, pa onda njom postaje tiražan ili pseudotiražni pisac sa hiljadak primeraka. Taj je uspešan u svojoj glavi i za trpezom svoga doma. Odradi silan broj promocija ne naplaćujući, jer niko ne želi da mu plati (iako se vadi da nije hteo da uzme), i pričajući pred 10-15 ljudi uz par mnogoljudnijih promocija gde sakupi publiku moleći prijatelje da dovuku svoje poznanike, pa se pojavi na režimskim televizijama.
Njih ćete lako prepoznati, jer je njihovo razmišljanje (ono javno i naglas) uvek vezano najčešće za patriotizam i tu su dežurni i nadležni iz svih pogrešnih razloga. Treći su oni koji zaista jesu poznati i priznati, ali ih to toliko trese da misle da mogu da smene i Crnjanskog, i Gorana Petrovića, i Popu, i Ršuma, pa na kraju, zašto da ne, i Boga.
Drage kolege, pisca ne čini ništa drugo osim ono malo talenta i mnogo, premnogo, rada. Usavršenost ideje i izraza uklopljenih u temu koja nije pompezna i neće biti deo kalkulacije izlaska knjige o godišnjicama velikih događaja. Začeće vrhunske knjige će se odigrati u samom piscu, ali njeno rođenje mora nastati kao kombinacija mnogo preduslova koji podrazumevaju umeće, a samo stvaranje te knjige bi morala malo da proprati i sreća. Remek-dela, uprkos onome što pisci misle o sebi, ne nastaju svakog dana, svakog puta kad nešto napišemo, niti onda kada ih hvale usta koja su nam draga. Ona nastaju velikom veštinom, nesvakidašnje retkim sledom koincidencija i praćena srećom koja se događa jednom ili dva puta u ljudskom životu. Sve preko toga, uradio je Gospod.
I ne pišem ovo kao neko ko misli da pripada onom najboljem izrečenom, već nekom ko je na putu kojim neumorno korača sa željom da dostigne ono što smatra dostojnim svojih prethodnika i uzora.
A vi, gospodo sebi dovoljni i samoljubni pisci, pretendenti na nagrade, medije i slavu, pa na kraju, sasvim sigurno, i političku karijeru… Najbolji primer vam je onaj Majnkraft-građeni dekica koga sa sve srednjom poljoprivrednom školom i iskustvom pisanja komunističkog manifesta prebacuju na ovu stranu nazivajući ga ocem nacije. Čim je on umro, umrla je i njegova „književnost” koju još samo ponekad probudi neki njegov prijatelj izjavom ili RTS serijom. Može li kod njega biti reči o talentu, može jako malo, ali može i o plagiranju.
Dobrica Ćosić je ime vaše dijagnoze, a ujedno i cilja
