„Nije čovek ono što misli, već ono što čini.“ (Meša Selimović)
Mi zaslužujemo ovo što nam se dešava. Mi smo kukavice. Mi trpimo ponižavanje. Mi ćutimo. U svakoj ozbiljnoj državi i narodu na svetu odavno bi ustala kuka i motika. I treba da nas gaze kad nemamo hrabrosti da mi njih srušimo. Kakvi izbori, kakvi bakrači!
Tako nekako je, ovih dana, zavapio jedini živući, od strane Najvišeg verifikatora i poligrafiste potvrđeni, fašista u Srbiji, elem Fašista prezimenom Obradović, ponukan, valjda, činjenicom da je „naša Crkva“ odlikovala čak i Malog dr-a sa jav.os. (presudom Naučno-nastavnog veća FON-a: doktor sa javnom osudom), ni manje-ni više već, Bože im oprosti, Ordenom Velikomučenika kragujevačkih. Sve uz sasluženje i sapojanje „Aksios“ (Dostojan!) prisutnog sveštenstva! I to, baš u danu kada je onaj, u vreme mog studiranja, „objekat preko puta FPN-a“, sa 80 odsto glasova svojih nastavnika, priznao da je taj dr sa jav.os. ljuti prepisivač! Kao što je, pre toga, ona Tuzlanka đevojka iz Ge-17, pardon iz stranke novovidelista (doktorka na „Džon Nezbitu“, ako se to još tako zove), za seču hrasta zapisa na autoputu Ljig – Preljina zaslužila – crkveni Orden svetog Simeona Mirotočivog!?
I, šta je bilo? Tresla se gora, rodio se miš! Nikome ništa…
Ako se, isuviše tihi romor javnosti povodom dodele najvišeg crkvenog ordena, onog sa imenom Svetoga Save i to baš na 800-godišnjicu autokefalnosti Srpske crkve, i može, barem kilavo, pravdati kao prevencija da „ovčica koja ne zanese svoje runo u grm pokraj puta“, tj. kao preventivna udica Vrhovniku da i ne pomisli da odustane od Kosova i Metohije – zašto danas ćuti tzv. nacionalna inteligencija? Da li to, primera radi, može da znači da je srpska opozicija „digla ruke“ od Crkve i odustala od borbe za zaštitu Srpske crkve od njenih unutrašnjih uzurpatora?
No, vratimo se svetovnoj Srbiji s kraja 2019. godine.
Naš Vrhovnik, naša Katica za sve, divno se zabavlja za sve (naše) pare. Slušam i gledam, a ne mogu da verujem: Vrhovnik, u istom danu, na memorandumu predsednika Republike Srbije, otpisuje nekom devojčetu iz Slovenije na privremenom radu u Briselu, Kocijančič se, valjda, vika, a onda on, predsednik Republike Srbije, k’o roda najrođenijeg, kao sebi ravnog, prima onog Šiška Menčetića, naravno, ne onog našeg pojca koji je, na starodubrovačkom, zvučao kao „Blaženi čas i hip najprvo kad sam ja vidili tvoj obraz lip od koga slava sja…“, već ovog, s titulom zamenika pomoćnikovog pomoćnika američkog državnog sekretara! I to, samo dan nakon što je, moglo bi se reći s pravom, naprednu Srbiju bio baš naoštrio protiv Srpskog zeta koji je, iz sedišta američke okupacione zone na Kosovu i Metohiji, poručio Srbima da „bez priznanja Kosova nema ulaska u EU“, ali i najavio mogućnost da nam Ju-es-ej, zbog „pancira“ i „S-400“ – uvedu sankcije!
A onda, prvi preobraćenik Srbije, samo 24 sata docnije, manji od makova zrna, dve oktave nižim tonom, u prisustvu Šiška Palmera, blagoglagoljivo srpskome građanstvu poručuje kako „mora kuče (tj. Srbin) da se provuče kroz tarabu“, kako nam je „mali (ne dr sa jav.os. Mali) manevarski prostor“, kako, eto, on razume Amerikance, jer i oni imaju svoje interese, a i mi imamo, a interesi su nam, jelte, jednako legitimni, jer Amerika, po svom Ustavu, brani pravo Amerike i svakog svog građanina na bilo kom delu planete, makar to zvali i okupiranom teritorijom neke tamo Srbije… te, kako „mi u sukobe sa Amerikom nećemo, jer Srbija da misli da može da pobedi Ameriku, pokazala bi svoju naivnost i glupost“… I tome slična kvislinška i kolaboracionistička laprdanja.
Znano je da su neki od najpoznatijih kvislinga iz Drugog svetskog, prethodno, iz Velikog (Prvog svetskog) rata izašli kao nacionalni ratni heroji. Najbolji su primer naš armijski đeneral Milan Nedić ili maršal Anri Filip Benoni Omer Žozef Peten; pa, čak je i sam Vidkun Abraham Lauric Jonson Kvisling, već kao osamnaestogodišnjak, započeo svoju vojnu karijeru, a Vojnu vazduhopolovnu školu, 1908, završio kao najbolji u klasi!
Kriptoargumenti za odbranu kolaboracije nekada, a i danas, na žalost, kreću se u dijapazonu između „morao je“ do onoga „da nije on, to bi radio neko drugi, još gori od njega“.
Tako slugeranjska propaganda u Srbiji pokušava da brani i poziciju politike čoveka koji se, iz cokula „velikog Srbina“, ratnog huškača i verbalne „junačine“ („100 za jednoga“), preobratio u „lovca na nacoše“ među nenaprednim Srbima.
Kakva je to odbrana? Pa, jesi li, pre nego što si uzuprirao sve najviše državne i paradržavne funkcije, pročitao šta o KiM piše u Ustavu Srbije? Ili, makar, jesi li to učinio pre nego što si se zakleo na Miroslavljevom jevanđelju i Ustavu da je teritorija Srbije jedinstvena i nedeljiva?
Pa, ako si već znao da Kosovo „odavno nije deo Srbije“, kao što sve češće tvrdiš, zašto si se, kao radikalni Srbin, laćao ćorava posla? Jer, oni koji su glasali za tebe, birali su te upravo zato što su verovali da ćeš braniti i odbraniti to Kosovo u Srbiji, jače, bolje, snažnije, odlučnije nego „žuti ološ“ i „kilavi Košunica“ kojima, već osam godina, imputiraš sve i svašta, tražeći kvaziopravdanja za svoje očite promašaje, tipa „Briselski sporazum“?
A što nisi odbio da ti budeš taj? Vojvoda Petar Bojović je, na primer, 1941. odbio ono što je general Milan Nedić, potom, prihvatio…
Najprostije određenje intelektualca jeste da je to umni radnik, „čovek koji o svemu, pa i javnim stvarima, razmišlja i rasuđuje. Pošto ih, pre toga, te javne stvari mislim, razume (lat. intellegere).
Zašto onda inteligencija u Srbiji, mahom, ćuti dok nam svima nama, pa i toj inteligenciji, neko iz Najvišeg vrha, bukvalno, iz dana u dan, „vređa inteligenciju“?
Tzv. nacionalna inteligencija sebično ćuti zbog svojih pozicija i sinekura, obrazlažući to lažnim samoobmanjivanjem da Vučić „zna šta radi“, a to što On „radi“, podrazumeva se da je „dobro, najbolje što se, u ovom trenutku, može izvući za Srbiju i srpski narod, za nacionalnu i državnu stvar“.
Tzv. građanisti, pogotovo NATOljubi, ćute i saučestvuju jer veruju da je Vrhovnik samo na korak do ostvarenja upravo njihovog cilja – da odustane od Kosova i time se potpuno okrene ka Severnoatlantskoj alijansi.
Tako mu Vrhovnik dođe nešto kao nekakva „Mažino linija“ za oba pola tzv. misleće Srbije.
Pravo je Crkve da, na primer, legitimiše indulgenciju, da (pro)daje oprostnice i trguje opraštanjem grehova u zamenu za materijalno iskupljenije, tj. novac.
To može da bude politika crkvene vlade, to može da se pravda raznim izgovorima, od neuvođenja poreza do izgradnje hramova, ali time Crkva ulazi u rizik da sve manje bude ono što se trudila da ostane svih ovih osam vekova samoopstojanja – jedan od važnijih činilaca državnog i nacionalnog identiteta.
Ali, u sekularnoj državi kakva Srbija jeste, obaveza je onih koji vode tu državu da brane suverenitet, granice, imovinu i imetak svih onih koji čine tu državu. Dakle, i imovinu Srpske pravoslavne crkve, ali i drugih verskih zajednica, na KiM i tu svoju obavezu vlast nikakvim dodatnim uslovljavanjima ili ucenama ne sme da dovodi u pitanje.
Zato je pitanje svih pitanja: zašto ova vlast na čelu sa apsolutnim gospodarem svega i svečega u Srbiji, već osam godina, briselskim birokratama i prištinskim separatistima ne sme da ispostavi kao uslov svih uslova za nastavak dijaloga o Kosovu – definisanje, zaštitu i povratak uzurpirane srpske imovine na KiM?
Šta tu može da učini tzv. prava opozicija u Srbiji? Podsetiću, prava opozicija je onaj deo formalne opozicije koji sme i hoće da se suprostavi protivustavnom delovanju Vrhovnika koji je, shodno Ustavu, samo predsednik Republike sa osam ceremonijalnih nadležnosti.
Idu izbori. Jasno je kao dan da bi, uz sasluženje „prijatelja“ iz OEBS-a i ostalih zapadnih zagovornika priznanja nezavisnosti Kosova, Vrhovnik opoziciji mogao da ispuni sve zahteve. Sve, sem dva: on im Ružičanstvene i Medijsku javnu kuću neće dati – to je njegova poslednja linija odbrane!
Evidentno je, takođe, da Vrhovnik, samo jednim manevrom, može da vrati poljuljano poverenje u svom biračkom telu. To je, prošle nedelje, demonstrirao u samo jednom danu: organizovanjem modne revije najuspešnijih ruskih „dizajnera“ vojnog naoružanja, na jednoj strani, te paralelnim odašiljanjem Tajnice na noge Medvedevu i Evroazijskoj ekonomskoj uniji, na drugoj, čime je povratio apsolutno poverenje svojih rusofilskih glasača (a takvih je tri četvrtine među njegovima!).
Kada jednom čovek postane preverenik, preobraćenik, ništa lakše nego i sledeći put, obrnuti ćurak naopako. I nije važno šta su bili Vrhovnikovi motivi za prvi konvertitski čin – pretnja nekom imaginarnom haškom optužnicom, vizija prosvetljenja, patološka politička ambicija ili nešto četvrto? On sada u tome „sportu“ pliva kao riba u vodi i nije mu problem da ponovi sličan zaokret.
U ovom trenutku, zato je kompromis između vlasti i opozicije, i spas, i izlaz, i rešenje i za jedne i za druge: da svi sačuvaju obraz pred svojima, da nikome ne padne kruna s glave, da ne bude apsolutnih pobednika i apsolutnih gubitnika.
Šta mi se čini razumnim: dakle, „primirje“ na unutrašnjopolitičkoj sceni koje podrazumeva odlaganje redovnih parlamentarnih izbora nekim „leks specijalisom“, uz saglasnost svih relevantnih činilaca vlasti i opozicije, za šest do devet meseci, s tim da bi se taj period iskoristio za, ili formiranje prelazne tehničke vlade ili, makar, za prihvatanje najvažnijih opozicionih zahteva radi obezbeđivanja, bar podnošljivo fer, izbornih uslova.
Zauzvrat, opozicija bi izašla na lokalne izbore koji bi bili održani, u redovnom terminu, na proleće, uz uslov da se, već do ove Nove godine, bar delimično poboljšaju izborni uslovi, podrazumevajući, pre svega, hitno zaustavljanje uzajamnog dikvalifikovanja i diskriminisanja političkih proivnika. Time bi Srbija prestala da bude jedna od retkih „mračnih rupa“ u Evropi, u kojima parlamentarni izbori, u istom danu kada i lokalni, natkriljuju i obesmišljavaju ove druge.
Kao u onoj brzalici, na tviter profilu Glumca što je pokušao da posvađa dva oka u glavi, Vrhovnika i Doglavnika mu, „okolo dođoh, vođo, potokom topovskom rovu“ – u suprotnom bi, dalje ukopavanje u partijske rovove, moglo da prouzrokuje samo nasilje, a to nije želja niti jednog normalnog građanina, bila da simpatiše vlast ili opoziciju.
