Ipak, hvala Trampu i njegovom zetu!

Zašto mi Sebi uvek umivamo lice zlikovaca i najvećih srpskih neprijatelja koji su nam pobili, ako sve saberemo, najmanje za ceo današnji jedan srpski narod (u Srbiji 7.000.000 i izvan Srbije po svetu nešto manje od te cifre) u genocidima samo od vremena Nemanje do vremena Slobodana Miloševića?

Nikad mojoj sirotoj malenkosti u razumevanju nekih pojava i postupaka nije bilo jasno zašto se mi uvek trudimo da sve, baš sve poluporušeno u tolikim bombardovanjima Srba i Srbije bez jednog jedinog opravdanog razloga – žurimo da sve, baš sve, što brže popravimo. (Isto kao što mi nikada neće biti jasno zašto samo mi Srbi danas ne prestanemo da – hiljadu godina zabranjivano nam od neprijatelja – ćiriličko pismo, sada samozatirući svoje, u svetu ocenjeno kao najsavršenije, pismo i, tako, najzad pomažemo neprijatelju tako što neustavnim zakonima i pravopisom uvodimo tuđe, hrvatsko nacionalno pismo, umesto svog hiljadugodišnjeg pisma. Kao da smo se sažalili na neprijatelja srpskog pisma, koji još nije uspeo za hiljadu godina rata protiv ćirilice da nam zameni ovaj današnji njen ostatak u Srbiji i izvan Srbije od oko bednih desetak procenata u celoj srpskoj javnosti. Nije mi nikad jasno bilo kako su, prilično lako, naši najveći i najuspešniji neprijatelji ćirilice – komunisti uspeli da za pedesetak godina većinu Srba uključe u svoje redove vojnika za ubijanje naše ćirilice, a neki od nas, kao Milomir Marić, u svojim emisijama „Marićeva ćirilica“ s onom njegovom saradnicom glumicom lepoticom i muškim voditeljem na TV Prva Srpska, kao što to beše 18. decembra 2025. oko 10 sati, posprdnuše i ismejaše, ženski slatko na kraju tog dela emisije o sirotoj srpskoj ćirilici, nije dopuštao pozvanom gostu Nemanji Vidiću Drugom (ili Mlađem) da normalno dovrši makar jednu rečenicu iz njegovog lepo započetog, pametnog i realnog, ozbiljnog kazivanja o ovoj stvarnoj tragediji za srpsko jako i ključno nacionalno identitetsko za Srbe ćiriličko pismo, po kome su se Srbi najlakše i najbrže prepoznavali kao retko malobrojni, a suštinski duhom, kulturom i hrabrošću veliki narod mnogo puta u njegovoj teškoj istoriji). I danas u dugom rušenju svog pisma sada najviše samoučestvujemo i u postjugoslovenskoj Srbiji.

Mi Srbi kao da smo plaćeni za to da, tako detaljno i dobro, (o)peremo grozno lice nasilnika, zlotvora, okupatora, otimača tuđih teritorija, kao srpskog KiM-a, i pljačkaša. Ovoga puta je ovaj „moderan“ neprijatelj (NATO ili oni koji podržavaju NATO) hteo sâm da plati dorušavanje poslednjeg zlikovački polusrušenog objekta u Srbiji da bi nam tako i on svojim paricama pomogao da zajedno operemo njihovo zlikovačko lice, gradeći baš tu hotel za uživanje turista, a zamislite, tu pored tog hotela za uživanja, stajao bi neki spomeničić, valjda u vidu neke table, ili u nekom deliću hotela ili gde već, na kojoj bi sitnim srpskim i engleskim slovima pisalo da je to uživanje sada na mestu srpskog Generalštaba. Istina, simbola i Titove vladavine, ali zgrada je bila velelepno izvedena i nije ona kriva što smo je gradili u antisrpsko jugoslovensko-komunističko vreme. I ne može ta zgrada biti kriva što je u zlo vreme postala srpski simbol NATO-ovog bombardovanja.

Hvala Bogu što je NATO (ili onaj što podržava NATO) sada sâm odustao da malo opere lice zlikovaca i hvala, posebno Trampovom zetu, što je imao morala da odustane da učestvuje u umivanju lica, za Srbe 1999. zlikovačkog, NATO-a. Trampov zet nam je, odustajanjem, pomogao da se opametimo (ako ćemo se moći u tome opametiti) kako bismo počeli da bolje pamtimo i dobro i zlo. Bez tog pamćenja uvek će nam se, lakše i brže, zlo ponavljati

Ipak je Tramp, izgleda, najmoralniji predsednik od svih njihovih dosadašnjih predsednika. On nam jedini, bar za sada, ne preti sa Zapada novim rušenjima i ubijanjima. A Trampov zet nam je svojim odustajanjem od podizanja svog hotela na mestu Generalštaba pružio šansu da, najzad, nama Srbima dođe iz d. u glavu pa da ovaj jedini još nepopravljeni polusrušeni objekat (Generalštab) samo lepo konzerviramo i da na njemu, konzerviranom, ispišemo velikim ćiriličkim slovima na preostaloj fasadi i na preostalom krovu: „Lice NATO-a i polutrulog Zapada“. I da onda sve nove predstavnike vlasti u zvaničnoj nam poseti najpre odvedemo da vide lice njihovih prethodnika a da potom s njima prijateljski razgovaramo i da ih, kao – goste , odvedemo na ručak, kao što uvek činimo kao retko gostoljubiv narod u svetu, koji više ceni gosta nego sebe.

A pare koje smo „izgubili“ zbog toga što nećemo, ovog jedinog puta, oprati lice zlikovaca nad nama? Jebeš pare, njih inače – posle tolikog i čestog bombardovanja Srbije – uglavnom nemamo, pa šta? Zaradićemo nekako za goli život taj novac, ako nas ponovo ne poruše, ne daj Veliki Bože! Valjda je rušenja Srbije i ubijanja Srba bolo dovoljno u poslednjih hiljadu godina.

Autor: Dragoljub Zbiljić