Ishrana u doba Svetog Save i šta znači ”ne jesti krv”?

3
466
Foto: printscreen

Čitajući Zakonopravilo na par mesta sam naišao na izraze da ne treba jesti ”krvavo meso” i da jeretici ”jedu krv”. Jesu li ljudi tada ”jeli krv” kao neki vampiri?

Mnogo vremena mi je trebalo da shvatim o čemu se radi i na šta se tačno misli. Problem je u tome što treba imati osećaj za duh toga vremena da bi čovek iz današnje vizure mogao da razume o čemu se stvarno radi.

Da bi smo ovo objasnili moramo videti kako je izgledala ishrana u srednjem veku kod nas. Čovek srednjeg veka je bio u stanju da svu hranu za sebe i porodicu proizvede sam ali su ljudi jeli meso dosta ređe od nas danas.

Osnov ishrane su činile žitarice i hleb. Zato se u molitvi ”Oče naš” koja je najstarija molitva na našem jeziku pominje ”hleb naš nasušni”. Zatim jeli su povrće i voće iz svoje bašte ali su se sakupljale i razne koštunice i trave u šumama i na poljima.

U srednjem veku meso se drugačije koristilo

U srednjem veku čovek je čuvao svoje životinje i retko ih je klao za ishranu iz nekoliko razloga. Prvo zato što su mu donosile hranu. Na primer koke su se čuvale jer nose jaja, od koza i krava su na primer davale mleko i sir, a od ovaca su imali vunu.

Drugo, nisu postojali frižideri i struja da bi se meso skladištilo u većoj količini i uvek je bilo bolje da su životinje žive i zdrave. U srednjem veku meso se usoljava i dimi radi konzervacije. So je služila za konzerviranje hrane pa su rudnici soli bili vredni u srednjem veku kao rudnici zlata i srebra. Poznato je da su Nemanjići više puta vodili oružane sukobe sa Dubrovnikom oko vlasništva nad solanama.

Treće, pravoslavna kultura je savetovala da ljudi jedu što manje mesa, a danima posta da ne konzumira ništa od životinjskih proizvoda (meso, mleko, jaja). Na ovaj način se postizalo zdravlje ali i štednja namirnica.

Dva velika pravoslavna posta od po 40 dana (Božićni i Vaskršnji) su pomagala ljudima da sačuvaju svoje zalihe preko zime i ojačaju imunitet u vreme kada virusi vladaju. U vreme posta se ne ide u goste što takođe smanjuje razmenu virusa. U našim običajima ima mnogo više mudrosti nego što nam izgleda na prvi pogled.

I životinje imaju dušu

Četvrto, danas nekako najviše zanemarujemo da su ljudi ranije imali emotivniji odnos sa svojim životinjama i nije im bilo lako klati životinje kao na industrijskoj traci kako je to slučaj danas.

Mi danas nemamo nikakav odnos ka ”mesu”, jer ga kupimo spakovanog u prodavnici. Mi se ne upuštamo misaono u to da je meso nekada bila ljupka životinja. Nije lako da uzmeš nož u ruku i zakolješ životinju koju godinama hraniš. Zato je klanje životinja bilo svega par puta godišnje a običaj je uključivao dosta rakije, pesmu i mobu (zajednički rad sa komšijama).

Meso je danas obična roba

Patrijarh Pavle i pad aviona

Jednom prilikom našao se patrijarh Pavle u avionu i u toku leta avion je imao ozbiljne turbolencije iznad okeana. U jednom trenutku se činilo da će pasti i ljudi su bili u panici. Međuti, smireni Pavle se molio i tiho govorio ”Pravda je Bože. Pravda je…” Ubrzo su prošli turbolentni deo neba i saputnik ga je upitao zašto je to govorio? On odgovori ”Toliko sam riba pojeo za života, pa je pravedno da one sada pojedu mene.”

Ovu priču sam ispričao kako bi ilustrovao koliko pravoslavna kultura uvažava život životinja. Ipak, čovek srednjeg veka nije bio vegan i meso je korišteno u ishrani.

Roštilj i kobasice su nam došle sa zapada

Većina danas smatra da je roštilj nekako najsrpskija stvar koja postoji. I ja sam tako mislio, međutim nije baš tako.  Evo par primera.

Da Vas podsetimo:  Rade S. N. Rajić : lička kapa – oličenje srpskog kosovskog zaveta

Sveti Sava 1220. godine kaže u Zakonopravilu recimo:

Neki međutim, radi ugađanja stomaku, od krvi bilo koje životinje spravljaju, na neki vešt način, hranu koju zovu krvavice, te tako jedu krv. Takvima dakle zaprećujemo kako dolikuje.

Ako ko prema tome krene da jede životinjsku krv na bilo koji način – ukoliko je sveštenik da se izvrgne, a ako je mirjanin (vernik običan) da se odluči. ”

zakonopravilo-ko-jede-krv-zverovinu

Zakonopravilo Svetog Save o izbegavanju mesa van posta.

Iz ovih članova je jasno da se ne može jesti živo meso, krvavo meso, kao ni leševi životinja koje su udavljene ili su ih zveri jele. Ovo je stari zakon Rimskog carstva koji je uveden radi sprečavanja trovanja i epidemija od konzumiranja lešina ili mesa koje nije dobro pečeno.

Sa druge strane imamo kazivanje Konstantina Filozofa (1410. godina) koji je bio učitelj despota Stefana Lazarevića a koji u delu ”Kazivanje o pismenima” piše despotu i žali se kako je Beograd pun rimokatolika, Nemaca, Ugara, Jevreja i kako šire svoje zabranjene običaje na domaći pravoslavni narod. Kaže da rimokatolici ”jedu krv” i kako ovo pismo piše jer ne želi da se ova bolest proširi po celoj Srbiji.

Kaže da svačega ima, recimo ima onih koji poste sredom i petkom ali ipak drugim danima ”jedu krv”, kaže da na taj način oni ”cede komarca, a progutaju vola”. Drugim rečima poste, a onda sve pogreše. Pominje da neki ljudi ne jedu krvavo meso ali da daju svojoj deci da jedu.

Pominje takođe kako je beogradski mitropolit odsutan pa se zbog toga što nema ko da nadgleda dešavaju ovakve stvari i šire se jeretički običaji po Beogradu. Kada je podigao glas protiv toga što se radi, neki su mu rekli ”Ovo nije Carigrad, idi brzo i propovedaj u Carigradu”.

ne-jedi-krvTrebalo mi je mnogo vremena da bih shvatio na šta Konstantin Filozof misli kada kaže ”jedu krv”? Danas mi je jasno da se ovde misli prosto na konzumaciju crvenog mesa tj. svežeg mesa koje je verovatno pripremljeno na roštilju i ostaje u sredini krvavo. Za nas danas je to potpuno uobičajno, ali u ono vreme to je bio jeretički običaj potpuno drugačiji od načina kako se meso koristilo u Srbiji.

”Krvavo meso” nije zabranjeno samo iz higijenskih razloga već se radilo o ogromnim civilizacijskim razlikama. U Zakonopravilu se pominje kako jeretici jedu razne skaradne stvari, čak i žabe i puževe. Ovo nije čudno jer su Srbi u vreme Svetog Save bili deo Romejskog carstva najveće civilizacije toga doba, a zapad je upravo bio u sred ”mračnog srednjeg veka”.

Da su rimokatolici ”jeli krv” i druge neobične stvari nema nikakve sumnje jer je nama krvavi biftek došao sa zapada, u Engleskoj su jeli mačke za to se zna, krvavica je iz Mađarske, znamo da su Francuzi jeli puževe koji su i dalje tamo delikates, a Italijane nisu džabe zvali žabarima.

Jedna anegdota iz tog vremena sa teritorije Hrvatske koja je tada bila pod Ugarima. Naime tamo su skoro istrebili dabrove na reci Savi i pritokama zato što ih je katolička crkva proglasila dozvoljenim za jelo za vreme posta jer žive u reci pa su prema tome ribe. Kada se u Zakonopravilu pominje da se ”davljenina” ne sme jesti onda se verovatno misli na sirote dabrove.

Roštilj je u to vreme bio novina za naš narod. Mi smo meso spremali kao pečenje, kuvano u peki ili dimljeno i usoljeno. Roštilj je pre svega vezan je za gradsku sredinu jer treba više ljudi da bi se pojelo sveže zaklana životinja. Interesantno ni danas većina našeg naroda ne voli krvavo meso, niti recimo suši (nekuvano riblje meso) već te inovacije ostaju popularne samo za gradsku sredinu. Iako smo skloni da ovo protumačimo kao ”zatucanost” vidimo da se ustvari radi o običajima koji su proistekli iz rimskih pravoslavnih zakonika.

Da Vas podsetimo:  Sveti Sava nije spaljen – naučna rasprava Mirka Dragovića 1930. godina

Možemo reći da je konzumacija mesa na roštilju i kobasice kod nas dolazi preko Beograda i Vojvodine negde u vreme despota Stefana Lazarevića. Tada je despot pravljenjem saveza sa rimokatolicima protiv Turaka učinio da dođe do mešanja pravoslavnog i rimokatoličkog stanovništva što je odmah uticalo na mnoge dotadašnje običaje, uključujući i ishranu.

Da li veganstvo jača duh?

Pravoslavna crkva je propisivala da se ne jede previše mesa ali crkva nije bila fanatična kao što neki misle i nije zabranjivala da se meso jede. Baš naprotiv postoje na primer u Zakonopravilu Svetog Save odredbe koje zabranjuju recimo da monasi izbegavaju da jedu meso ili da budu vegani.

Zakonopravilo kaže: ”Ako koji episkop, prezviter ili đakon u dane Gospodnjih praznika ne okuša mesa ili vina, gnušajući se i mrskim tvoreći to, a ne radi uzdržanja – da se izvrgne…”.

A na drugom mestu kaže: ”Svaki sveštenik, i mirjanin, koji se gnuša vina ili mesa ili braka, sem ako nije radi uzdržanja, ne ispravi li se, odbačen da bude.”

A zašto je to tako? Zašto Sveti Sava i zakoni svetih otaca insistiraju da se određenim danima jede meso, a određenim ne ali pri tom zabranjuje veganstvo? Razlog je duhovne prirode.

Post se pre svega koristi kao duhovna vežba za jačanje volje, to je borba sa svojim strastima i željama. Cilj je biti čovek sa svim svojim slabostima ali biti u stanju da kontrolišeš svoje slabosti. Ako neko nije u stanju da se kontroliše, nego ode u krajnost tako da sebi potpuno uskrati iskušenje time što prestane da konzumira meso, taj jednostavno to čini iz slabosti i nije dostojan da bude pravi hrišćanin.

Vladika Nikolaj kaže kako pravoslavlje nije za savršene i bezgrešne ljude. Baš naprotiv, kaže da Bogu ništa nije milije nego grešan čovek koji se ispravlja i uzdiže. U tom smislu u Savinom Zakonopravilu se zabranjuje da ljudi budu vegani koji ne greše i nemaju nikakav izazov u pogledu hrane. Baš suprotvno, čovek treba da se ponaša normalno ali i da pokaže kontrolu i da se uzdrži od nečega što voli. U tom smislu je i zamišljen kalendar postova koji vernici gledaju i trude se da ispoštuju tokom cele godine.

Drugo je asketstvo kod monaha i to ne treba mešati sa običnim vernicima. Monasi i manastiri imaju posebnu posnu ishranu jer je bilo zamišljeno da oni budu jedna vrsta duhovne elite crkve – ljudi čelične volje. Zato oni žive u podvigu u neprestanoj molitvi i postu. Recimo Karejski tipik Svetog Save i pravila manastira Hilandar u prošlosti su imali samo jedan obrok dnevno i nikada se nije jelo meso.

Sveti Sava je u Zakonopravilu uputio kritiku Bogumilima koji preterano poste toliko da su im tela slaba. Iz svega gore pomenutog možemo zaključiti da je pravoslavlje, kao vera i način života, osmišljeno da ojača telo i duh običnog čoveka na blagi način, a ne da ga baci u nekakav fanatizam.

Korišćenje posta kao vežbe za jačanje volje nije ništa novo i predstavlja tekovinu Rimskog carstva jer je još u I veku filosof Seneka rimskom caru Marku Aureliju savetovao da pojedinim danima jede prostiju hranu i gladuje kako bi dokazao sebi da nije razmažen i jačao volju.

Kalendar ishrane kao metod jačanja imuniteta stanovništva

Kao što vidimo pravoslavlje nije neka nedostižna asketska vera, već je kalendar postova napravljen tako da stanovnici Romejskog carstva (Vizantije) budu zdravi. Srbija je svakako bila vrlo važan deo tog romejskog sveta.

U srednjem veku nije postojala moderna medicina kao danas pa su mudraci onog vremana poznajući benefite gladovanja i veganske ishrane osmislili kalendar gde se tokom godine smenjuju periodi posta i normalne ishrane.

Da Vas podsetimo:  Maska

Kada se pogleda pravoslavni kalendar više od pola godine je post (180-200 dana). Ovo je svakako jako zdravo za organizam.

Interesantno je da je riba dozvoljena tokom posta određenim danima. Iako u srednjem veku sigurno nisu znali za d3 vitamin i jod na neki način su bili svesni da je konzumiranje ribe bitno za zdravlje.

Treba reći i da post nije jednoličan jer ima dana kada se kuva na ulju, zatim ima dana kada se kuva samo na vodi ali ima i dana kada se ceo dan ne jede. Jasna je namera ovde da se glad koristi kao način detoksikacije i obnove organizma kroz proces autofagije o kome sam već pisao.

Ipak ovde treba naglasiti da mrsni dani kada se jelo meso nisu izgledali kao kod nas danas jer se meso češće koristilo kao začin u ishrani, a ređe kao glavna namirnica u obroku. Najčešće  je korišteno dimljeno i usoljeno meso koje bi se malo dodavalo u jelo kako bi ono bilo ukusnije. Takođe uglavnom su se koristila jaja, sir i mast za pojačavanje jela sa povrćem ili žitaricama.

Sećam se moja baba je govorila ”idem da kupim malo suvih rebara da zamiriše pasulj”. Eto na taj način je korišćeno meso ili bi se naseckalo malo suvog mesa sa strane. Ljudi u srednjem veku jednostavno nisu mogli da jedu šniclu jer nije bilo frižidera a naša poslovica kaže ”nećeš klati kravu zbog jedne šnicle”.

Obično se misli da je pečenje ili peka bilo često kod Srba, međutim u srednjem veku narod je životinje klao uobičajno dva puta u toku godine. Obično krajem godine posle Mitrovdana, dakle pre početka zime kada se porodica priremala za zimski period. Tako nam je ostao 29. novembar kao datum svinjokolja. I početkom proleća oko Đurđevdana, kada bi se klali jaganjci da bi se ljudi okrepili nakon zimskog perioda koji je bio period dva velika posta, štednje hrane i nerodnog dela godine.

Klanje životinja je bilo aktivnost zajednice. Pio se alkohol da smanji tenziju, pevala se pesma da umanji krivicu koju čovek svakako oseća jer uzima život životinje. ”Moba” (zajednički rad) je bila potrebna jer je meso jako kvarljivo a ima ga u većoj količini, a ima delova tela koji brzo propadaju i mogu se samo tada konzumirati.

Moba je takođe bila i način da cela zajednica uzme na sebe deo greha kako ne bi sve palo na domaćina. Domaćin uzima život svojoj životinji, dobija mnogo više nego što mu treba ali zato deli sa komšijama i porodicom i pripremaju zalihe za zimu.

Van tog perioda ljudi bi klali životinje ali one sitnije pernate kao kokoške, patke i slično kada je neko bolestan ili kada bi neka stara koka prestala da daje jaja završila bi u čorbi.

Do II Svetskog rata i dolaska partizana, u Srbiji 90% stanovnika je živelo na selu i taj narod sa sela je redovno postio i išao u crkvu. Ideja ovog teksta je bila da vam malo skrenem pažnju na način ishrane koji je kod nas postojao od doba Svetog Save do danas. Možda vam pomogne da uvidite da roštilj nije baš tako ”srpski” koliko mislite, a možda vam pomogne i da shvatite da pravoslavlje nije samo ”religija” već i način života.

P.S. Mislim da su pisanja svetih otaca o tome kako na zapadu rimokatolici ”jedu krv”, uvredile jezutsko masonske glave sa zapada i onda su nam vratili istom merom ali preko moderne kulture. Tako je kroz popularne romane o Drakuli pravoslavni vitez reda zmaja (drakul – zmaj) proglašen krvožednim psihopatom, a popularisali su i  pričama o vampirima u Srbiji. Time su prebacili loptu u naše dvorište i narugali se nama što smo ih optuživali da su varvari i da ”jedu krv”.

Miloš Stanić
Izvor: milos.io

3 KOMENTARA

  1. Текст је препун произвољног и накарадног тумачења.

    „Obično se misli da je pečenje ili peka bilo često kod Srba, međutim u srednjem veku narod je životinje klao uobičajno dva puta u toku godine. Obično krajem godine posle Mitrovdana, dakle pre početka zime kada se porodica priremala za zimski period. Tako nam je ostao 29. novembar kao datum svinjokolja. I početkom proleća oko Đurđevdana, kada bi se klali jaganjci da bi se ljudi okrepili nakon zimskog perioda koji je bio period dva velika posta, štednje hrane i nerodnog dela godine.“

    Испаде да је свињокољ за 29. новембар српска традиција из средњег века. Божићни пост почиње 28. новембра тако да свињокољ баш на почетку поста сигурно није део традиције истинског православног народа. „Традиција“ свињокоља за 29. новембар је настала кад је број сељака који живе у становима по градовима прешао број становника у селима а 29. новембар је био згодан јер су тад имали 4-5 слободних дана да оду у село из ког су дошли и опељеше родитеље који су остали на селу.

    Генерално текстови овог Милоша Станића везани за веру и традицију су најобичније лупетање.

  2. Да ли бисте били љубазни да нам објасните, да ли је међу Немањићима било гихта? Ко је био наш први дијабетичар? Зашто ми Срби једемо гуду, а пише да не сме? “ И свиња…нечиста да вам је“ (Трећа Мојсијева 11.7) Ми смо толико опчињени печеном гудом да се слободно може рећи: она нас је одржала, њојзи хвала. Прича се да чак и у време поста попа отпева „гуди,гуди риба буди“, па навали. Добронамерно објасните, молићу.

  3. Korišćenje posta kao vežbe za jačanje volje nije ništa novo i predstavlja tekovinu Rimskog carstva jer je još u I veku filosof Seneka rimskom caru Marku Aureliju savetovao da pojedinim danima jede prostiju hranu i gladuje kako bi dokazao sebi da nije razmažen i jačao volju.

    I opet pogresno tumacenje kanona i bozjih zapovedi.
    Post uopste nije tekovina Rimskog carstva. Post je zapoved od Boga jos iz Nojevog vremena.

    8. Kraj Potopa. Nojeve žrtve iz zahvalnosti. Gospodnje obećanje.

    1. A Bog se opomenu Noja i svijeh zvijeri i sve stoke što bjehu s njim u kovčegu; i posla Bog vjetar na zemlju da uzbije vodu.
    2. I zatvoriše se *izvori bezdanu i ustave nebeske, i dažd s neba prestade. [*1 Moj 7,11.]
    3. I stade voda opadati na zemlji, i jednako opadaše poslije sto i pedeset dana;
    4. Te se ustavi kovčeg sedmoga mjeseca dana sedamnaestoga na planini Araratu.
    5. I voda opadaše sve većma do desetoga mjeseca; i prvoga dana desetoga mjeseca pokazaše se vrhovi od brda.
    6. A poslije četrdeset dana otvori Noje prozor na kovčegu, koji bješe načinio;
    7. I ispusti gavrana, koji jednako odlijetaše i dolijetaše dokle ne presahnu voda na zemlji.
    8. Pa pusti i golubicu da bi vidio je li opala voda sa zemlje.
    9. A golubica ne našavši gdje bi stala nogom svojom, vrati se k njemu u kovčeg, jer još bješe voda po svoj zemlji; i Noje pruživši ruku, uhvati je i uze k sebi u kovčeg.
    10. I počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu iz kovčega.
    11. I pred veče vrati se k njemu golubica i, gle, u kljunu joj list maslinov, koji bješe otkinula; tako pozna Noje da je opala voda sa zemlje.
    12. Ali počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu, a ona mu se više ne vrati.
    13. Šest stotina prve godine vijeka Nojeva prvi dan prvoga mjeseca usahnu voda na zemlji; i Noje otkri krov na kovčegu, i ugleda zemlju suhu.
    14. A drugoga mjeseca dvadeset sedmoga dana bješe sva zemlja suha.
    15. Tada reče Bog Noju govoreći:
    16. Izidi iz kovčega, ti i žena tvoja i sinovi tvoji i žene sinova tvojih s tobom;
    17. Sve zvijeri što su s tobom od svakoga tijela, ptice i stoku i što god gamiže po zemlji, izvedi sa sobom, neka se raziđu po zemlji, i neka se *plode i množe na zemlji. [*1 Moj 1, 22.]
    18. I izide Noje i sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovijeh s njim.
    19. Sve zvijeri, sve sitne životinje, sve ptice i sve što se miče po zemlji po svojim vrstama izidoše iz kovčega.
    20. I načini Noje žrtvenik Gospodu i uze od svake čiste stoke i od svijeh ptica čistijeh i prinese na žrtveniku žrtve paljenice.
    21. I Gospod omirisa miris ugodni i reče u srcu svojem: Neću više kleti zemlje s ljudi, što je *misao srca čovječjega zla od malena; niti ću više ubijati svega što živi, kao što učinih. [*1 Moj 6, 5; Jov 14. 4; Mt 15, 19; Rim 3, 23.]
    22. Otsele dokle bude zemlje, neće *nestajati sjetve ni žetve, studeni ni vrućine, ljeta ni zime, dana ni noći. [*Is 54, 9.]

    9. Zakoni za novi svijet. Zavjet i duga. Nojevo prokletstvo i blagoslov njegove djece.

    1. I Bog blagoslovi Noja i sinove njegove, i reče im: *Rađajte se i množite se, i napunite zemlju; [*1 Moj 1, 28.]
    2. I sve zvijeri zemaljske i sve ptice nebeske i sve što ide po zemlji i sve ribe morske neka vas se boje i straše; sve je predano u vaše ruke.
    3. Što se god miče i živi, neka vam bude za jelo, sve vam *to dadoh kao zelenu travu. [*Kol 2, 16.]
    4. Ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv.
    5. Jer ću i vašu krv, duše vaše, iskati; od svake ću je zvijeri iskati; iz ruke samoga čovjeka, iz ruke svakoga brata njegova iskaću dušu čovječiju.
    6. Ko prolije krv čovječiju, njegovu će krv proliti *čovjek; jer je Bog po svojemu † obličju stvorio čovjeka. [*3 Moj 24, 17; Mt 26, 52; Otk 13, 10; † 1 Moj 1, 27.]
    7. Rađajte se, dakle, i množite se; narodite se veoma na zemlji i namnožite se na njoj.
    8. I reče Bog Noju i sinovima njegovijem s njim, govoreći:
    9. A *ja, evo, postavljam zavjet svoj s vama i s vašim sjemenom nakon vas, [*1 Moj 6, 18.]
    10. I sa svijem životinjama što su s vama od ptica, od stoke i od svega zvijerja zemaljskoga što je s vama, sa svačim što je izašlo iz kovčega, i sa svijem zvijerjem zemaljskim.
    11. Postavljam zavjet svoj s vama, te otsele neće nijedno tijelo poginuti od potopa, niti će više biti potopa da zatre zemlju.
    12. I reče Bog: Evo znak zavjeta koji postavljam između sebe i vas i svake žive tvari, koja je s vama do vijeka:
    13. Metnuo sam dugu svoju u oblake, da bude znak zavjeta između mene i zemlje.
    14. Pa kad oblake navučem na zemlju, vidjeće se duga u oblacima,
    15. I opomenuću se zavjeta svojega koji je između mene i vas i svake duše žive u svakom tijelu, i neće više biti od vode potopa da zatre svako tijelo.
    16. Duga će biti u oblacima, pa ću je pogledati, i opomenuću se vječnoga zavjeta između Boga i svake duše žive u svakom tijelu koje je na zemlji.
    17. I reče Bog Noju: To je znak zavjeta koji sam učinio između sebe i svakoga tijela na zemlji.

    – Znaci, post je zapovest od Boga a Isus Hrist je post utemeljio i ucvrstio, kao temelj hriscanske vrline i zaveta, saveza sa Bogom.
    Isus je govorio, ,,Samo postom i molitvom pobedjuje se necastivi!,,.
    Tako su Hrist i Apostoli postom i molitvom isceljivali bolesne i izgonili demone iz ljudi.
    Pravoslavlje je ustvari zivot po zakonu i zapovesti Boga zivog, postujuci svako zivo bice kako je i zapovest
    bozja ,,Ne jedi nista sto ima krv jer je krv dusa njih!,,.
    Tacno je da se pola godine posti a pola godine mrsi, post je uz uzdrzanje od hrane zivotinjskog porekla prevashodno molitveno pravilo suzdrzanje od telesnih strasti, odricanje od poroka, dobrocinstvo i covekoljublje.
    Zato cesto stari ljudi kazu, u postu je dobro darivati siromasne, ciniti dobra dela, pomoci bolesnog, nahraniti gladnog.
    Molitva i post zajedno krepe covekovo telo i duh. Jedno bez drgog su samo navika.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime