Iskustvo poraza i srpsko nacionalno pitanje danas

„Srpsko nacionalno pitanje danas“. To je tema koja nas je okupila, i to je zaista važno pitanje i važna tema. Istovremeno, čim se to pitanje postavlja, znači da ono nije rešeno, ili da nije rešeno na adekvatan način.

Kada ste zdravi, ne razmišljate o bolesti, a mladi ne razmišljaju o starosti. Dakle, kada stvari funkcionišu, ili kada su rešene, bilo u ličnom životu ili životu nacije i naroda, onda se takva pitanja ne postavljaju i posebno ne tematizuju. Kad se postavljaju znači da očigledno nešto u vezi sa njima nije u redu. I naravno da nije u redu. Zapravo, mnogo toga nije u redu i najblaže rečeno – srpsko nacionalno pitanje nije ni izbliza rešeno!

Pokušaji da se predstavi ili da se proglasi za rešeno, zapravo su pokušaji potpunog potiranja i anihilacije i srpskog nacionalnog pitanja i srpskog nacionalnog interesa uopšte. Na kraju krajeva, srpsko nacionalno pitanje je uvek neka vrsta artikulacije nacionalnog interesa. U ovoj Srbiji, današnjoj Srbiji, i ne samo današnjoj nego poslednjih decenija, ni za jedno ni za drugo kao da nema mesta. I to ne slučajno.

Pošto pamtim malo duže, znam da je krajem osamdesetih i početkom devedesetih bilo sličnih skupova Bili su reprezentativni, možda su bili i reprezentativniji od ovog našeg. Bilo je dobrih, vatrenih i pametnih diskusija – nažalost, skoro ništa od toga nije urodilo plodom i nije imalo nikakvog efekta. Nadam se da će ova naša debata, koju ja shvatam samo kao prvu i inicijalnu u nizu sličnih na ovu temu koje treba da uslede, biti bolje sreće.

***

Zašto je srpsko nacionalno pitanje loše tretirano i loše rešavano devedesetih godina prošlog i prvih decenija ovog veka? Neću ići daleko u prošlost i pokušaću da se držim zadatih vremenskih okvira, ali moram da konstatujem da postoje najmanje dva glavna razloga – spoljni i unutrašnji, odnosno, egzogeni i endogeni.

Zašto je to važno podsetiti, iako ćemo se svi složiti da je teško poreći činjenicu da smo devedesetih godina imali i eksterne i interne razloge neuspešnog rešavanja srpskog nacionalnog pitanja. No, ma koliko to, rekao bih, bilo jednostavno, pa i očigledno, postoje neki razlozi, a verovatno i neki interesi koji dovode do toga da se to prenebregava i da se najčešće stavlja akcenat samo na jedan, ili samo na drugi aspekt.

Drugim rečima, postoje dve „škole mišljenja“ koje onda ili apsolutizuju samo ove spoljašnje faktore – međunarodne okolnosti, pojednostavljeno rečeno, pad Berlinskog zida i tektonske geopolitičke promene koje su se dogodile nakon toga, kao i druga škola koja fokus stavlja samo na unutrašnji, interni i, takoreći, subjektivni aspekt problema i ovog, zašto ne reći, gotovo nacionalnog sloma koji smo doživeli u prethodnih nekoliko decenija.

Pad Berlinskog zida je očigledno događaj čije posledice nisu išle na ruku rešavanju srpskog nacionalnog pitanja. Zašto je to tako zahtevalo bi neki drugi skup i d(r)ugu diskusiju. Dakle, ukratko, imali smo realno krajnje nepovoljne međunarodne okolnosti. Ali, neki to konstatuju – i tačka. To je to, nismo imali sreće, pao je Berlinski zid, mi smo se našli na pogrešnoj strani zida itd. Onda se obično okrivi tadašnje rukovodstvo Srbije na čelu sa Slobodanom Miloševićem da je previdelo dalekosežni značaj tog epohalnog događaja – i gotovo! Ali to je samo jedan deo priče.

S druge strane, postoji druga škola mišljenja koja nekako nije dovoljno glasna, jer se tiče nas samih i naše sa-odgovornosti, i to je taj unutrašnji, interni aspekt ovog problema i ovog nacionalnog neuspeha. A reč je o očiglednom neuspehu – ne bi se mi danas, ponavljam to i naglašavam, bavili tim pitanjem da je ono uspešno tretirano i rešeno. Dakle, po mom mišljenju, pored onih evidentno nepovoljnih spoljnih okolnosti, ima dosta i naše sopstvene krivice i odgovornosti za ovaj nepovoljan ishod. Kada kažem „naše“, mislim na srpsku državu i naciju, pa onda i na elite, tj. razne vrste nacionalnih elita koje su se u tim ključnim godinama raspleta loše snašle i postavile. I tu ne mislim samo na Miloševića i politički vrh, nego mislim i na intelektualnu elitu i sve druge koji su se u tom periodu više ili manje pitali.

Dakle, ne možemo razumeti i ne možemo barem pokušati da tu stvar bolje rešimo danas, ako ne shvatimo gde smo i šta je bila greška juče, odnosno devedesetih godina, kada je to srpsko nacionalno pitanje iznova postavljeno na dnevni red. Pri tome nikako ne mislim da pričam samo o domaćoj odgovornosti, a da amnestiram spoljni faktor. Daleko od toga. Ali ne možemo ni fokusirajući se samo na te međunarodne okolnosti da amnestiramo ono što je bilo do nas, odnosno do onih koji su učestvovali i sa-učestvovali u događajima devedesetih godina, bilo kao politička elita i politički rukovodioci, bilo kao intelektualci ili opozicioni kritičari tadašnjeg političkog vrha.

Kada je reč o međunarodnim okonostima potpuno je jasno. Sovjetski savez se raspao i kao politička i kao državna, ideološka i geopolitička činjenica. Srpsko rukovodstvo to nije shvatilo do kraja, pokušalo je da se ponaša kao da se ništa bitno nije desilo. I tu ima nesumnjive odgovornosti tadašnjeg vrha, tj. Slobodana Miloševića i njegovog okruženja, ali daleko od toga da se čitava priča može samo na to svesti i završiti sa time.

A jedan deo srpske elite je upravo tako pojednostavljeno i redukovano shvatio te događaje, i onda su isto tako pojednostaveno zaključili da ako se skine i kada se skloni sa vrha Slobodan Milošević i njegovo okruženje, onda će svi nesporazumi sa svetom, pa i srpsko nacionalno pitanje biti rešeni na idealan, ili barem zadovoavajući način. To se naravno nije dogodilo. I tu sada dolazimo na deo odgovornosti ove elite – političke, intelektualne, medijske i akademske – koja je došla posle 2000. godine.

Pogrešno smo dijagnostikovali problem svodeći ga samo na nesposobnost i nesnalaženje tadašnje Miloševićevske vlasti i njegove elite. I naravno da smo onda pošli pogrešnim putem, računajući da samo treba da radimo sve suprotno od Miloševića kada je reč o državnim, spoljnopolitičkim i nacionalnim pitanjima – i onda će biti sve u redu, nesporazumi sa svetom (čitaj, Zapadom)će se rešiti i naši vitalni interesi će biti uvaženi. I to je bila nova, takoreći, fatalna greška, naivnost i zabluda. (Mada ne poričem ni uticaj nekih drugih motiva, od golih materijalnih interesa do ideoloških iluzija i slično.)

Drugim rečima, srpska elita i srpsko političko vođstvo su srljali iz greške u grešku i iz krajnosti u krajnost. Najpre su se – devedesetih – apartno i gotovo autistično u odnosu na svetske tokove držali mita o sopstvenoj snazi i dominaciji (barem regionalnoj, a i šire). Da bi se to u narednoj deceniji preokrenulo u mazohističku pogruženost i poniznost pred „stranim faktorom“, kao i neku vrstu „autokolonijalizma“ i samookupacije.

I zato je važno imati na umu te dve paralelne zablude, dopuštam, možda čak i iskrene (mada, kao što rekoh, verujem da je tu na delu bilo i drugih, lukrativnih, pa i koruptivnih elemenata) koje su nas, doduše, na različite načine, ali u zbiru podjednako skupo koštale.

A gde smo sada?

Danas su se okolnosti promenile, ili se upravo menjaju pred našim očima. I to ove spoljnopolitičke, pre svega. No, daleko od toga da tvrdim kako se sada sve „totalno obrnulo“, da se raspao unipolarni poredak i da Rusija i Kina definitivno stupaju na svetsku pozornicu. Naravno da ima dosta elemenata tog navedenog, ali će još dosta vode proteći Dunavom, ili Dnjeprom, i nekim drugim rekama, dok to o čemu govorimo ne bude i gotova činjenica. U ovom trenutku, to je proces, možda i izgledna tendencija, ali daleko od toga da je to gotova i svršena stvar.

Ipak, stvari se nesumnjivo menjaju i ja sam siguran da je Milošević, odnosno da je Srbija dočekala makar samo do 11. septembra, već ne bi bilo bombardovanja, tj. ne bi bilo NATO agresije ne bi bilo onakvog raspleta i ovakvog komadanja srpskog nacionalnog prostora. Čak sve drugo da je ostalo isto, ona i onakva NATO agresija posle 11. septembra 2001. ne bi bila moguća. A pogotovo tako nešto nije moguće 2012. ili 2023. kao što nas neprestano plaše, tražeći da u potpunosti odustanemo od svog nacionalnog interesa i da bukvalno sve damo i predamo, uključujući i ono što 1999. pod bombama nismo dali i predali.

Rekoh, stvari se menjaju. Ali ne baš intenzitetom i tempom koji to priželjkuju i snevaju balkanski gubitnici poslednjeg deljenja geopolitičkih karata u dvadesetom veku. U politici, kao i u životu, treba stisnuti zube i priznati da se neke šanse ne ponavljaju i neke prilike ne vraćaju. No, neprestani lament nad tim samo još dodatno pogoršava stvar.

Poraz ne mora nužno da znači kolaps i kraj. Iskustvo poraza katkad može biti i okrepljujuće i lekovito. Ali zahteva trezvenu orijentaciju, snažan osećaj za realnost i neprepuštanje depresiji i melanholiji zbog propuštenih prilika i izgubljene veličine.

***

I tako dolazimo do našeg aktuelnog političkog zapleta. Naime, gotovo sve što smo ovde pri kraju rekli govore svakodnevno i kvazipatrotski ideolozi, apologete i lobisti aktuelnog režima. I da treba biti realan, mudar, jačati i sabirati snage. I da treba preživeti i sačekati bolje okolnosti.

Poluistina je često gora i opasnija od laži. A aktuelni režim i njegova personalna inkarnacija u liku Aleksandra Vučića su bukvalno eksperti i „doktori“ tog propagandnog žanra. Opet, neki možda iz uverenja (mada su ti, ako ih je na početku i bilo, u međuvremenu progledali), ali većina iz interesa – da ne bude nesporazuma, govorim o SNS „aparatu“ i rukovodstvu, ne o običnim glasačima – ova garnitura već duže od decenije radi jedan nacionalno izuzetno štetan i maligan posao. I pri tome se debelo naslanjaju na retoričku matricu svojih „drugosrbijanskih“ protivnika iz prethodnog perioda.

Zapravo, ova vladajuća naprednjačka „ideologija“ u osnovi baštini skoro sve kapitulantske i kvislinške aspekte DOS-ovskog perioda, samo što tom „liberaškom“ i mondijalističkom svetonazoru dodaje nešto „narodnjačkog“ i kvazinacionalnog šmeka. I obrnuto. Kvaziliberalno drugosrbijanstvo je ovom starom rajetinskom sindromu oličenom u SNS („pognutu glavu sablja ne seče“, „veži konja gde ti gazda kaže“ itd) dalo jednu „moderniju“ aromu i malo evropske boje.

Neki od aktera ove dubinske simbioza i braka iz računa između anacionalnih drugosrbijanskih mondijalista i radikalskih kvazinacionalista su međusobno interesno povezani, neki se, pak, iskreno ne podnose i mrze, ali su, recimo, zajednički izveli promenu vlasti 2012. i u svim kritičnim momentima složno, tačnije, sinhronizovano, a uz logistiku i kontrolu zapadnih centara moći, udruženo deluju u cilju sprečavanja pokušaja da se Srbija pridigne i uspravi.

Ali upravo naša nacionalna tradicija, koja, razume se, nikada nije jednoznačna, daje osnova za čitav jedan i dan danas aktuelan, mogući i nužni moralni i politički program. Počev od zakletve majke Marka Kraljevića koja u sebi, takoreći, sadrži čitav Kantov kategorički imperativ („Nemoj sine govoriti krivo, već po pravdi Boga Istinoga“), pa do čitave riznice kondenzovane narodne mudrosti i iskustva: „U se, i u svoje kljuse“. „Tuđa ruka svrab ne češe“. „Pomozi sebi, pa će ti i Bog pomoći“. „Košulja je bliža od kaputa“. Sloboda nema cenu. Ne može ti veći prijatelj biti onaj ko te ugrožava, bombarduje i ubija, od onoga ko ti pomaže i ko je, nezavisno od motiva, na tvojoj strani.

Znam da ovaj pledoaje nekome možda može delovati suviše „obično“ i trijvijalno. Ali u situaciji kakva je naša, nema čarobnih štapića i magičnih formula. Samo stameno i postojano zalaganje za ono što gotovo svi znaju, vide i osećaju – sem onih kojima strah, lični interesi ili samomržnja („autošovinizam“) zamagljuju pogled. Pomalo paradoksalno, ali i veoma poučno, od nas kao predstavnika nekakve nacionalne inteligencije (da ne kažem „nacionalne elite“, sa ili bez navodnika) u ovom trenutku se ne traži nikakva genijalna receptura, već samo da koliko god je to moguće razgrnemo ideološku maglu i dim koje, godinama, pa već i decenijama, proizvode gospodari naše političke, medijske, kulturne i akademske scene – uključujući tu i mnoge naše kolege.

A ta autokolonijalna magla uglavnom se sažima u mantru koju smo čuli već „milion“ puta i koja nam se, hteli ili ne hteli, nesvesno utiskuje u mozak i dušu: „Mi smo mali, slabi i bedni“. Ne možemo da opstanemo ako se ne priklonimo višoj sili i ne postanemo „kao sav normalan svet“. Pri čemu se taj „normalan svet“ kojem se treba prikloniti obično svodi na jedno maleno parče evroazijskog kontinenta (i severni deo američkog), i to, gle čuda, baš ono koje već više od tri decenije, sa različitim obrazloženjima, sistematski radi protiv Srbije, Srba i srpskih vitalnih interesa.

Srpski nacionalni interes danas je nesumnjivo to da se pod hitno i svim sredstvima zaustavi dalje nacionalno, državno, ekonomsko, ekološko, duhovno, demografsko i moralno urušavanje i da se grčevito čuvaju, odnosno uvećavaju ostaci državnog suvereniteta i nacionalnog dostojanstva. To, načelno. A u prevodu, praktično i konkretno, to znači svakodnevnu borbu i staranje oko nacionalnog identiteta i nacionalnih interesa. Što, razume se, pored ostalog, takođe uključuje i pragmatizam, razum, računicu i kalkulaciju. Ali – i to je ta ključna razlika koja čini razliku spram aktuelnih vlasti – ne radi stranačkog i ličnog, već opštedruštvenog i opštenacionalnog cilja.

A Bog će pomoći – ako bude imao kome.

Glavni i odgovorni urednik „Nove srpske političke misli“

autor:Đorđe Vukadinović