Islamizacija Srbije: Odomaćivanje stranaca

Eto, i „građanskom“ dnevnom listu „Danas“ omaklo se da kroz svoj „filter“ propuste jedan „ksenofobični“ članak autora Natalije Dević. Naime, gospođa Dević s pravom je konsternirana slikom Beograda u kome, malo po malo, domaći počinju da se osećaju strancima, a stranci domaćima. Kako je to moguće, upitaće se neko. Pa jednostavno. Na pitanje ko je domaći, a ko stranac, odgovaraju brojevi. To jeste, domaći su oni kojih ima više. Tako je danas na Kosmetu. Taj komad svete srpske zemlje najbolji je primer kako se od stranca postaje domaći.

A šta nas to sada očekuje? Da li je budućnost počela da nas prestiže? Prekriva nas crnim oblacima najgrđe prošlosti, toliko crnim da je malo onih Srba koji ih u ovoj smrtonosnoj duhovnoj tmini mogu nazreti. Natalija je zgrožena onim što svakodnevno gleda u Beogradu. Pred njenim očima srpska prestonica se postepeno pretvara u bliskoistočni bazar. A Srbija u islamski kalifat. Sada shvatamo da (bilo je to pre koju godinicu) šeik al Nahjan nije slučajno vodio srpskog premijera svojoj kući. Šta mu je sve tamo „predlagao“ ne zna se, ali se dobro znaju posledice takvog čina: Bin Zajed je bio samo prethodnica onih muslimanskih džihad-ratnika koji danas osvajaju Evropu i koji su za svoju bazu u takvom pohodu izabrali Srbiju.

Opet, prosečan Srbin, čini se, nije u stanju da ove trenutne (ne)prilike sagleda onakvim kakve one zaista jesu. Stara drolja Evropa (ona sebična i pohlepna) smislila je „genijalan“ plan kako da jednim udarcem odstrani dve „pošasti“. Rešila je da konačno protera „svoje azilante“ (koji su u uglavnom muslimani sa raznih strana sveta, od Kosova do Pakistana), ali tako da im obezbedi pristojne uslove za život na nekom drugom prostoru. A taj drugi prostor, u kome će se „migranti“, „azilanti“ i lažne izbeglice osećati kao kod svoje kuće – pretpostavljate – nalazi se u Srbiji.

Zar neko sumnja u reči generala Momira Stojanovića, predsednika skupštinskog Odbora za odbranu i bezbednost, član SNS-a, koji je pre nedelju dana rekao: „Kako EU nema rešenje za veliki problem sa migrantima, jedna od mogućnosti je da finansiraju izgradnju velikog centra za migrante. Spekuliše se da EU želi takav centar negde na Balkanu, a da su velike šanse da to bude baš Srbija. Takođe se priča da bi lokacija za centar bila negde na jugu Srbije i da bi takav grad za azilante najverovatnije bio montažnog tipa… Nadam se da neće biti pritisaka na nas da pristanemo na izgradnju takvog centra, jer ukoliko bi samo petina tih ljudi ostala u Srbiji, to bi bio veliki ekonomski i bezbednosni problem”.

Naravno, odmah su stigli demanti. Vulin i slični odmah su se potrudili da kažu kako Stojanović priča gluposti, to jeste, da Srbija ne namerava da zida gradove za „izbeglice“. Sa druge strane, iz EU dolaze signali da je ta „mega država“ spremna da u Srbiju uloži dve do tri milijarde evra, samo da džihad-azilanti ostanu van njenih granica. Uostalom, makedonski ministar Cavkov nije mogao da se „načudi“ činjenici da Grci organizovano prevoze lažne azilante do granice s Makedonijom. Zašto bi „migranti“ napuštali EU (Grčka), sa jasnim uputstvom da ostanu u Srbiji? To sve pokazuje da postoji plan da se u Srbiji napravi „logor“ za većinu evropskih muslimana (koji bi se tu vratili po sporazumu o readmisiji), kao i svih budućih (na milione) koji će i dalje „bežati“ iz svojih država, zahvaćenih ratom.

Prema svemu onome što danas možemo da vidimo svojim očima, Srbija se ubrzano puni islamskim mladićima u punoj snazi. Aleksandar Vulin je nedavno priznao da u Srbiju dnevno prelazi preko 2000 „izbeglica“. A sigurno je da je ta brojka barem dva puta veća, ako se uzmu u obzir i oni koje srpske pogranične vlasti ne stignu da registruju. Otuda, do kraja avgusta broj muslimanskih potencijalnih ratnika povećaće se na preko 200.000. Nastavi li se tako, do kraja godine u Srbiju će ući još oko pola miliona Prorokovih „glasnika“. Svako može veoma lako da pretpostavi kakve užasne posledice iz svega toga mogu nastati po Srbiju.

D.G.

Stranci u Beogradu

Članak Natalije Dević, Danas, 13.08.2015

Avgustovskim Beogradom jedna vest ovih dana dodatno podiže temperaturu: „Srbiji narednih meseci preti humanitarna katastrofa. Nemačka je odlučila da desetine hiljada Albanaca deportuje baš kod nas. Savezna kancelarija za migracije i izbeglice najavila je da će Nemačka proterati 94.000 ljudi sa Balkana kojima je odbijen zahtev za azil, a od tog broja je najmanje 30.000 Albanaca sa srpskim pasošem.

Srbija će uskoro imati socijalne, demografske pa i bezbednosne probleme, najavljuju stručnjaci. Ali, kao država kandidat za članstvo u EU, nema nam izbora nego da ih prihvatimo.“

Početkom februara na hiljade Albanaca sa Kosova svakodnevno je preko Srbije ilegalno odlazilo u EU. Ministar policije Stefanović izjavio je tada da je čak 60.000 Albanaca sa Kosova zatražilo srpski pasoš. Istovremeno, broj migranata iz Sirije, Pakistana i ko zna još odakle povećava se iz dana u dan. Ima ih na desetine hiljada. I mada nam niko ne saopštava tačan broj, njihovo prisustvo je upadljivo. Živa u termometru skače, loše vesti sustižu jedna drugu, avgust pritiska iščekivanjem preokreta u septembru, a broj čudnih stranaca u Beogradu raste. I podiže strepnju. Šta rade tu?

U mom parku spava čovek pokriven letnjim jorganom. Šetam kuče oko ponoći. Vruće je. Kad izađem, on je na klupi. I tako već mesec i po. Svetlo lice, duga kosa, pokupljena u rep. Jorgan je žut. Spava mirno, kao da mu je tu mesto. Migrant ili još jedan beogradski beskućnik? Ne znam. Ali znam da ih je od avgusta po klupama već nekoliko. Ni za vreme Slobe, ni najveće gladi devedesetih, toga nije bilo u mom parku. I po prvi put, za dve i po decenije koliko živim na Vračaru, noćna šetnja postaje neprijatnost.

U vrećama za spavanje, stisnuti jedni uz druge, ljudi spavaju i na peronu beogradske železničke stanice. Ovoga leta u junu, kad sam se vraćala s mora, u 6.15 ujutru videla sam ih kroz prizor. Stotinak tamnoputih muškaraca upravo se budilo tu.

Knez Mihajlovom i centrom, nogu pred nogu, svake večeri, korziraju bule. Pokrivenih kosa, u crnim haljinama do zemlje, kako im vera nalaže, ruku prekrivenih zlatom, vode decu za ruke. Bula je sad toliko da su počele da nas odmeravaju. One nas, Beograđanke, u svojoj zemlji, u svom gradu, u letnjim haljinama, kako nalaže leto, na plus četrdeset. Valjda smo za njihove pojmove pregolišave? Hoćemo li se uskoro morati da im se izvinjavamo?

Mladići, momci, muškarci srednjih godina, svetlih i tamnijih lica, crnih kovrdžavih kosa, obučeni dobro, koji neprekidno govore u mobilne telefone nekim čudnim srpskim ili svojim jezicima, i hodaju u grupama, razmileli su se Beogradom. Starijih nema. Novca imaju. Sede po vračarskim kafićima. Jedu i piju. Troše, bučni su, deca trče između stolova. Roditelji ih ne opominju. Samo zagledaju nas. Je li im je to običaj? Ne znam. Jesu li to jadni migranti koji jedva čekaju da nastave svoj put ka EU?

Temperatura raste. Kao i broj čudnih stranaca u Beogradu.