Svi znamo koliko je holokaust bio užasan, ali to nije bio jedini put da je hiljadama Evropljana uništen život zbog vlasti beskičmenjaka koji su mogli da vladaju jedino tako što su kanalisali mržnju jedne rase prema drugoj.
Nakon Drugog svetskog rata rumunski komunistički režim, koji je zamenio nacistički, deportovao je etničke Ukrajince, Srbe, Bugare i Nemce koji su tamo živeli. Komunističke vlasti su 18. juna 1951. godine započele specijalnu operaciju deportovanja skoro 40.000 lokalnih stanovnika okruga Timiš, Karaš-Severin i Mehedinci.
Moja 65-godišnja baka Julijana Zlatinca imala je samo deset godina kada su je odveli iz njenog sela Mali Bečkerek, i preselili je u pustinjsku oblast Baragan, na drugoj strani zemlje (600 km na istok, prema Crnom moru). Ona je pripadala srpskoj zajednici koja je živela toliko blizu jugoslovenske granice da su vlasti to smatrale teritorijalnim pitanjem.
Razgovarao sam sa bakom o tim burnim vremenima – kada gledaš kako ti čitavu porodicu izbacuju iz kuće u kojoj si odrasta i o teškoćama kada više godina života provedeš pod vedrim nebom.
– Kako je izgledao život u tvom selu odmah nakon Drugog svetskog rata?
Postojale tri etničke grupe: Rumuni, Nemci i Srbi, i svi su imali svoje škole i crkve. Poštovali su se i dobro slagali. Govorilo se tri jezika. Mi smo govorili srpski, ali smo znali i rumunski i nemački, kao i druge dve etničke grupe.
Nemci su bili sjajne zanatlije, na primer, bili su stolari ili kotlokrpe. Znaš šta je to? To je kada imaš rupu na loncu, a on ti ga popravi.
– Pretpostavljam da je to bila složna zajednica…
Da, i sva domaćinstva su bila dobro održavana i čista. Rad u polju je bio malo primitivniji, ali posao bi uvek bio obavljen.
– Kada su vam rekli da ćete biti deportovani?
– 1951. godine, u nedelju na duhove, 17. na 18. Došla je policija, a mi nismo znali o čemu se radi. Bili smo uplašeni, jer su nedugo pre toga deportovali Nemce. Mislili smo da će i nas da odvedu u Rusiju (Sovjetski Savez).
– Šta ste znali o Nemcima?
Nismo znali ništa, zato što nam je bilo zabranjeno da im pišemo.
– Kako su pred vama opravdali svoje postupke?
Probudili su nas i rekli nam da imamo dva, tri sata da spakujemo samo osnovne stvari i nešto hrane, i da u zoru napustimo svoje kuće. Zapečatili su vrata i mogao si da poneseš onoliko koliko staje u zaprežna kola.
– Zar niko nije pitao: „Hej, zašto nas odvodite”?
„Nemamo ovlašćenja da vam kažemo”, bio je njihov odgovor. To su bili vojnici, šta su oni znali… A mom ocu su govorili: „Prestani sa pitanjima”. Odveli su nas na železničku stanicu. Tamo smo proveli još par dana, čekajući da pripreme voz. Spavali smo tamo, na travi, po nesnosnoj vrućini.
Ovo moram da ti ispričam. Ja sam imala deset godina. Dve godine ranije, moji su mi kupili dečja kolica i predivnu lutku. Sva deca iz ulice i ja smo se igrali s njom. I želela sam da je ponesem sa sobom. A oni mi nisu dali! Jedan od njih je samo bacio u dvorište. Ne govoreći roditeljima, te večeri sam otrčala nazad do kuće, preskočila ogradu i uzela kolica. Drhteći od straha, uzela sam ih nazad, zajedno sa lutkom. Pet godina kasnije sam je vratila kući. Čak se i tvoja majka na kraju igrala s tom lutkom. Lutka je bila prelepa. I dan – danas se sećam kako je izgledala.
– Šta ste još poneli sa sobom?
Dva kreveta, orman, odeću, posetljinu, šerpe, šporet, jedno platno. Kao i dva konja, kravu, i jednu svinju, mislim. Sve to su natrpali u teretni vagon. To platno nam je bilo od velike koristi, tri meseca je naša udžerica bila prekrivena njime. A mislim da smo imali i sto. I dve stolice. Kada je padala kiša, baka bi nas zadržala u krevetu i držala nam kišobran iznad glava, dok su mama i tata skupljali vodu kofama.
– Jesu li vam rekli kuda vas vode?
Ne, niko nije znao.
– Kako su vojnici postupali prema vama?
Nije im bilo dozvoljeno da govore. Čini mi se da su mislili da smo mi loši ljudi. To su mislili i meštani u Dalgi, u okrugu Kalarasi, gde smo završili: „To su grozni ljudi, zato su ih doveli ovamo”. A kada su videli kakvi smo i kakve smo kuće sebi napravili, taj mentalitet se promenio.
– Da li je bilo disidenata ili pobuna?
Ne, svi su ćutali i prihvatili to. Znaš, pre toga su ljude odvodili noću. Vidi, tvog pradedu su odveli i pretukli ga, zato što nije želeo da prihvati kolektivizaciju. Neke ljude su pretukli skoro na smrt.
Najveće lenštine i siromasi su pristupili komunističkoj partiji. I oni su vladali. Bili su zavidni prema onima koji su imali zemlju.
– Koliko dugo su vas držali u vozu?
Nedelju dana, pod neljudskim uslovima. Nismo dobijali sledovanja, jeli smo ono što smo poneli. Osim vode, koju su nam dodavali kroz rešetke. Bili smo zaključani katancima. Olakšavali smo se tamo, u kofe. Bili smo u istom vagonu sa životinjama, tako nam se zalomilo.
– A kada ste stigli tamo…
„Sada izlazite”.
– Jeste li znali gde ste?
Ne, nismo imali pojma. Na stanici su nas čekali drugi vojnici, koji su nam rekli da istovarimo sve i stavimo u zaprežna kola. Odveli su nas u polja, gde je bilo pobodeno neko kolje. „Gledaj, odavde do ovde je tvoja parcela, tu napravi kuću”, govorili su nam. „Od ćerpiča (vrsta gline)”. Mi nismo ni znali šta je to.
– Kako su tvoji roditelji reagovali?
Svi su bili zbunjeni. Ali bili smo srećni što nas nisu odveli van zemlje.
– Jeste li svi bili Srbi tamo?
Ne, bili smo izmešani. Bilo je i Nemaca. A neki od njih su deportovani u Rusiju, kao i u oblast Baragan, u Rumuniji.
– Kako ste živeli dok niste završili kuće?
Jedva smo preživljavali. Spavali smo na otvorenom polju. Počeli smo da se sabiramo, koliko god smo mogli i pitali se šta da radimo dalje. Najmlađi su noću sa obližnjih farmi krali hranu za životinje. Drva za ogrev smo skupljali iz obližnjih šuma. Posle toga su rođaci iz drugih sela iz jugoistočne Rumunije, koji nisu bili isterani iz kuća, počeli da nam šalju pakete.
– Šta su vam oni pisali?
Nije nam bilo dozvoljeno da čitamo pisma. Policajci su otvarali pakete i zaplenjivali pisma. Ponekad smo bili u prilici da prvi otvorimo paket, na brzaka, i onda bismo uzimali pismo. Ponekad bi nas uhvatili, ponekad ne. Bila sam veoma nervozna.
– Živeli ste na ograđenom zemljištu? Jeste li bili zatvoreni, jesu li vas čuvali?
Nisu nas čuvali.
– Znači, mogli ste da pobegnete, ali ako bi vam neko tražio dokumenta…
Ali plašili smo se da pobegnemo. Kako da pobegneš? U ličnoj karti mi je pisalo gde imam obavezu da živim, ne možeš tek tako da odeš…
– Koji je bio rizik, ako te uhvate?
Poslali bi te u zatvor.
– Vratimo se na vreme kada ste stigli tamo. Koliko vremena vam je bilo potrebno da sazidate kuće?
Tri meseca. Napravili smo cigle od ćerpiča. U oktobru je već bilo hladno, i više nije moglo da se spava napolju. Imali smo jednu sobu, kuhinju, i malu verandu. Tako smo živeli svih tih pet godina. Čak smo iskopali i septičku jamu. Iza kuće smo napravili štalu za konje i kravu.
Radeći dobrovoljno su sazidali čak i školu. Svi su dolazili da pomažu. Kada je školska godina počela, oni koji su išli u srednju školu su bili postavljeni za nastavnike. Predavali su rumunski, ruski – jedna deportovana Nemica koju su vratili je bila učiteljica.
– Dakle, neko je ipak vodio računa o vašem obrazovanju. Jeste li imali bolnicu ili lekara?
Isprva ne. Kasnije je zajednica napravila kliniku.
– Kako su ljudi zarađivali za život?
Tamo se nalazila jedna državna farma. Polja pamuka su se pružala u nedogled. Svi su radili, uključujući i decu. Svi smo dobijali kecelje i morali smo da beremo pamuk. Svi smo se mučili radeći tamo. U zavisnosti od toga koliko smo pamuka nabrali, na kraju dana bismo dobili određenu svotu novca. A koliko se sećam, za ručak smo dobijali supu.
Dokumentarac „Priče iz Baragana”
Tu je bila i farma konja. Mislim da je jedan moj rođak radio tamo kao knjigovođa. Nalazila se tri-četiri kilometra od grada. Pored farme konja je bila farma ćuraka. Radila sam tamo jedno godinu dana. Imala sam 14 godina, tek sam završila sedmi razred. Dve godine sam protraćila tamo, umesto da idem u školu. Voda je bila žuta, ali kao što možeš da zamisliš, bili smo žedni. Ne znam kako nisam dobila kamen u bubregu od te vode. A zime su bile veoma oštre.
U jednom trenutku, otac je prodao konja. Ali posle toga je u zemlji promenjena valuta. Zamenili su novčanice. I mi smo sve izgubili: novac koji smo poneli sa sobom, kao i novac koji smo tamo zaradili. Imali smo veoma malo.
To je bio veliki udarac za moje roditelje. Ne znam kako su uspeli da opstanu.
– Da li se neko tamo ubio, ili pobegao odatle i više ništa niste čuli o njemu?
Znam da se jedna žena obesila. I mnogi su tamo umrli. Bilo je mnogo tragedija.
– Koliko je prošlo vremena dok vam nisu dozvolili da se vratite kući?
Oko pet godina. Srbima je prvima bilo dozvoljeno da se vrate, zato što su se jugoslovenski vođa Tito i rumunski vođa Georgiju Deža pomirili. Nekih mesec dana posle nas su se vratili i Nemci.
– Jesu li vam vratili kuće? Kako ste ih zatekli?
Jesu. Pa, naša kuća je bila korišćena kao oficirska menza. To je bilo veliko razočaranje. Mislim, ti ljudi su tamo jeli.
Šporet je zauzimao pola jedne prostorije, i tamo su kuvali. U manjoj sobi na ulazu u kuću su držali svinje.
A cisternu za skupljanje kišnice koja se nalazila ispred kuće su pretvorili u toalet. Roditelji su me naterali da je počistim, zato što sam bila mršavija, a bila je uska. Vezali su me konopcima, pokrili me, i dali mi kofu. Ja sam punila kofe, oni su ih praznili. Bilo je grozno.
Ali nismo mogli odmah da živimo u kući kada smo se vratili, zato što nije imala prozore. Bili su prekriveni najlonima. Tako da smo morali da spavamo kod komšija. Trebalo nam je oko dve godine da popravimo štetu koju su napravili.
– Kako su se ljudi u selu ponašali prema vama?
Ljubazno, zato što su nas znali od ranije. Ali sećam se da sam prepoznala mnogo naših stvari po komšijskim kućama. Ili su ih uzeli, jer je jedan komšija uhvaćen kako krade iz naše kuće, ili su ih kupili. Sećam se, kada sam kao dete odlazila kod komšija, kada bih prepoznala našu lampu, rekla bih, „to je naše”.
– Reci mi da li si sa sobom ponela išta dobro iz Baragana…
Poštovanje za roditelje. Duhovno smo se zbližili, to je bilo nešto zaista posebno.
Izvor: zločini nad srbima
