Marko Filković, Zdenko Štefančić i Mira Dunatov osuđeni su 14. jula 1992. godine na zatvorske kazne zbog ubistva Predraga Ćirića iz Borova naselja. Kaznu nisu odležali jer ih je stigla milost pomilovanja „svi za sve“. Danas, kao pobednici i heroji tkz. Domovinskog rata šetaju slobodno kroz Borovo, odakle su ovog civila odveli u smrt.
Kosti Predraga Ćirića, uključivši i prste koje su mu polomili, odavno su izbelele. Njegova supruga Mandica sa dvoje dece izbeglica je u Australiji.
SEPARATIZAM PRERASTAO U TERORIZAM
Porodica Ćirić živela je miran i jednostavan život u Borovu Naselju kad su počela prvo ekonomska, kasnije i politička previranja. Kao hobi, Predrag Ćirić vodio je malu radio-stanicu, gde su on i njegov prijatelj dosetkama i vedrim pesmama zabavljali narod. Kad je Jugoslovenska Narodna Armija, „da bi zaustavila hrvatske separatiste“, opkolila i počela da bombarduje i njihovo mesto, granate nisu birale naciju – tukle su po svima. Razlike u stradanju ipak je bilo.
Srbi u opkoljenim gradovima bili su dvostruki taoci: pod opsadom kao i drugi, ali i pod pretnjom odmazde od lokalnog stanovništva, komšija druge nacije, naoružanih i organizovanih u vlastite vojske.
ŠTA JE PRETHODILO OVČARI?
Mandica Ćirić kazuje ovako: „Ja sam tako gadno prošla od Hrvata. I moja deca. Jer su oni, svaku noć, namazani, uskakali, a mi se sakrivali. Kad su prvi put došli da hapse moga muža, mojoj deci su govorili da su to četnička deca i da ih treba ubiti. Franju Barišića nikada neću zaboraviti. Oni su mog muža tražili čak u sandučiću za cipele. Moja mama je Hrvatica, njoj su vikali da je ‘ćetnik’. Pišali su ispred nje, vadili su svoj polni organ da joj pokazuju… Strašno.
Ono što se događalo u Borovu Naselju i Vukovaru – ja ne znam zašto ljudi, bez obzira na to jesu li Srbi ili Hrvati… Zašto ćute, zašto ne kažu šta se tamo dešavalo? Činjenica je da su stradali Hrvati kad je stao rat, da su ih poubijali na Ovčari kako oni kažu, i u Dalju.
ZLOČINCI OSLOBOĐENI
JNA je tada imala još neku vlast. Njima troma i četvrtom Damiru Sarađenu iz Borova Naselja, suđeno je na Vojnom sudu u Beogradu, kao zajedničkoj grupi, optuženoj za oružanu pobunu, odnosno ratni zločin protiv civilnog stanovništva, jer ubistava civila stavljenih njima na teret bilo je još. Prvo troje ima Ćirića na duši.
Lepo su i potanko na sudu u Beogradu ispričali šta je uradili tom čoveku i drugima. Najviše su teretili Zdenka Štefančića, jer je on na kraju ispalio šaržer u njihovu žrtvu. On je na kraju dobio 10 godina, Filković je kažnjen sa sedam, a Mira Dunatov sa pet godina zatvora.
Posle razmene u Nemetinu kod Osijeka 14. avgusta 1992. oni su se vratili lepo kućama kao slobodni ljudi. To je išlo preko akcije „Svi za sve“ jugoslavenskog premijera Milana Panića. SR Jugoslavija je isporučila osuđene zlikovce, a hrvatska strana je predala zarobljene Srbe civile iz Zapadne Slavonije.
MUČE IH SNOVI
Beogradsko suđenje Mandica Ćirić nikad ne može i neće zaboraviti.
– Na Vojnpom sudu su sve priznali, šta su radili i kako su ubijali Srbe. Bilo je strašno. Najstrašnije mi je, čini mi se, bilo kada se taj Marko Filković okrenuo prema meni i rekao: „Izvini, Mandice…“.
Ostalo mi je pitanje: Da li neko ko je nekoga mučio i ubio, može da kaže samo „Izvini“?
Gledao je u mene kad je pričao kako su mu lomili prste. I kad su došli do palca, rekao je, nisu ga mogli slomiti, jer su im klešta pukla. On ga je, rekao je, gledao, pogledom moleći da mu pomogne. Na sudu je kazao i da sanja mog muža, da ne spava. Dabogda nikad ne mogao spavati. Nikada!
Uprkos tome što su optuženi imenovali njenog muža kao ubijenog već drugog dana po hapšenju, očajna žena nije verovala da nije živ. Lutala je i služila se svim sredstvima da pronađe Predraga. Tako je već 15 godina. Jer, tek pre pet godina, zvala je zaova da joj kaže da je od njene svekrve traženo da da krv, na osnovu čega je identifikovan u Zagrebu. Sahranjen je na groblju u Borovu Selu.
DVOSTRUKI STANDARDI
Mandica je i danas žrtva nepravde nastale na zločinima od pre 20 godina.
– Moja majka (Hrvatica) je izgubila sina civila, moja svekrva (Srpkinja) je izgubila sina civila. Bratu su se kosti našle posle osam godina. Moja majka i moja snaja dobile su sve moguće što se u Hrvatskoj može dobiti. Kad su se našle kosti moga muža, moja svekrva je otišla da pita može li dobiti neku pomoć za sina. Rekli su da može, ako se odrekne penzije.
Onda joj je penzija bila mislim 1.200 kuna, a oni su u zamenu davali 500 kuna što je izgubila sina. A moja majka je dobijala puno više. Jer je moj brat sahranjen kao oficir, iako je stradao kao civil i nikad pušku nije uzeo u ruku.
Ali njegov sin iz prvog braka, koji se izjašnjavao kao Srbin, nije dobio ništa. Izgubio je stan, samo zato što je rekao da je Srbin, iako mu ni otac ni baba nisu bili.
IMOVINA OTETA
Predrag Ćirić ubijen je kad je imao 40 godina, bio je šef unutrašnjeg transporta u Borovo-Semperitu. Mandica je tri godine mlađa od njega, bila je zaposlena u borovskom Institutu za razvoj i istraživanje.
– „Živeli smo kao svaki normalan svet. Posle sam pokušavala da dobijem hrvatsko državljanstvo. Imamo stan tamo, zemlju sa vikendicom.
Iz Konzulata ovde dobila sam pismo da kod njih nisam upisana u knjigu državljana. Ne postojim. Platila sam za to papirče 120 dolara, da mi kažu da me nema. Verovatno treba nekom dati taj stan. Nek’ daju, nek’ se najedu…“.
TUŽIĆU HRVATSKU
„Kad sam bila tamo 2005. godine, otišla sam u Hrvatsko tužilaštvo i ispričala šta se desilo mom mužu. Jedan od onih koji su pisali zapisnik naveo je da je to moje lažna izjava. Rekla sam da ne želim da potpišem to, jer to nije laž, nego istina što pričam.
Ja sam htela da tužim hrvatsku državu, jer je moj muž bio civil. Nije uzeo pušku nijednom. Nije bio član bilo koje oružane formacije.
Posle toga, bila je nedelja, ja sam otišla u Novi Sad, a oni su u ponedeljak ujutro došli kod moje svekrve, moje majke i mog nećaka da me traže. Ne znam zašto. Verovatno da imaju još jednu žrtvu koja bi im se možda suprotstavila“.
| РАТ И ЗЛОЧИНИ НА ШИРЕМ ПОДРУЧЈУ ВУКОВАРА 1991. | |
| ЗЛОДЈЕЛА | Убијање цивила * Караџићево * Николе Демоње * Козарачка улица |
| ЖРТВЕ | Јован Јаковљевић * Радован Стојшић * Љубан Вучинић * Младен Мркић
Стеван Инић * Даринка Грујић * Ана Лукић * Жељко Паић * Мирослав Радић Милица Врачарић * Миленко Ђуричић * Зоран Филиповић * Владо Скелеџија Бранко Мирјанић * Илија Лозанчић * Мирко Појатић * Предраг Ћирић * Сучевић Милан Везмар * Бошко Грбић * Урош Недучић * Малецки Стево * Љубо Болић Светислав Недељковић * Недељко Жунић * Марко Толић * Славко Миодраг |
| ЗЛОЧИНЦИ | Марко Бабић * Миле Дедаковић * Зоран Шипош * Никола Ћибарић * Јуре Марушић
Мартин Сабљић * Мира Дунатов * Анте Врањковић * Ивица Мажар * Томо Јосић Мате Мандић * Дражен Гажо * Винко Леко * Владо Лулић * Дамир Сарађен Благо Задро * Тихомир Пурда * Бартол Домазет * Мађаревић * Томислав Мерчеп Зденко Штефанчић * Филковић * Колак * Пргомет * Дарко Михаљевић * Рагуж 204. бригада * Турбо вод * Хосовци * Чолак * Шандор * Гнездо * Фрањо Водопија |
| ЛОГОРИ | Дрвопромет * Нова обућара * Борово комерц * Аеродром * Вртић Пчелица
Пицерија Абазија * Елцов дворац * Русинска црква * Зграда полиције * Лужац Војни одсек * Општински подруми * Јеврејско гробље * Нова школа |
| ПУБЛИКАЦ. | Прећутане ствари * Вутекс бренд * Аутошовинизам * Вуковар кроз векове
Славонски јастреб * Непризнавање злочина * Једнострана прошлост |
BRUKA PREDSEDNIKA TADIĆA
Vesti sa satelitskog TV programa od kuće, koji ovde gleda odnedavno, vratile su Mandicu u njene košmare.
– Čitala sam kako će se gospodin Boris Tadić, predsednik Republike Srbije, pokloniti hrvatskim žrtvama u Vukovaru. I onda sam se pitala kad će se on i kolega mu Ivo Josipović pokloniti i srpskim žrtvama, jer nisu samo Hrvati stradali?
Da li ja i moja deca imamo pravo na izgubljenog oca, muža i upropaštene sve ove godine, da li mi imamo pravo, kao i sve hrvatske majke i žene i deca… – pita Mandica i dodaje:
– „Kad mi kažu: možeš oprostiti, nemoj zaboraviti… Oprostite i verujte mi, ne mogu ni oprostiti. Meni je brat stradao od Srba, muž od Hrvata, ja nemam koga od njih da više volim, ne mogu se izjasniti ovako ili onako, ne mogu da delim žrtve“.
ZAVRŠENA PRIČA?
Moglo bi, pod uslovom ako bi čovek, budeći se jutrom, mogao da izbriše sve što mu se juče desilo i počne život ispočetka. Mandica Ćirić ne može ni da zaboravi ni oprosti nekažnjenim ubicama svog muža koji „je bio vedar, duhovit čovek, nikom neprijatelj, veseljak, radio s poznatim voditeljem Milovanom Ilićem Minimaksom“.
– Ubili su ga samo zato što se zvao Predrag Ćirić, što je bio Srbin – kaže Mandica, koja ne želi da se sa lica fotografiše za novine, „jer su mi pretili i ovde, psovali da sam četnikuša“.
Autor: S. Princip
Izvor: vesti-online.com
Objavljeno: 18.09.2010.
