Ispovest Radovana Bogojevića: Preživeo sam pakao u Goraždu 1993. godine

0
131

Uniformu natopljenu krvlju skinuli su mi u goraždevskoj bolnici, pre nego što će me operisati – naživo. Sledeće čega se sećam je samica smeštena u podrumu logora. Napolju noć, zima, minus 21’S, drhtim ispod tanke plahte. Do mene dopiru jauci, priseća se Radovan Bogojević, koji je iskustvo logoraša stekao u Bosni i Hercegovini krajem 20. veka.

Hapšenje Edina Vranja, visokog službenika Federalne uprave policije Bosne i Hercegovine, koje je podiglo političko Sarajevo na noge spremno da ga brani do poslednjeg „diplomatskog gafa“, nit je koja bi mogla da odmota klupko neistraženih zločina počinjenih nad Srbima u poslednjem ratu devedesetih.

Ko je bio Edin Vranj?

Kroz šta su prolazili zarobljenici smešteni u goraždevskom logoru te kako objasniti činjenicu da je tamo bilo smešteno i šestogodišnje dete, razgovaramo sa pomoćnikom komandanta za obaveštajno-bezbednosne poslove 4. Podrinjske lake pešadijske brigade (Ruđanske brigade) Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, koji je u logoru pod komandom visokog službenika BiH proveo 22 meseca.

Jauci koji se prolamaju kroz noć…

Bogojević je kao ratni zarobljenik doveden u improvizovani logor ratnih zarobljenika u Goražde u januaru 1993, nakon ranjavanja i zarobljavanja od strane pripadnika muslimanske tkz. Armije BiH. Nije bio jedini ratni zarobljenik koji će biti smešten u ovaj logor, ali je jedan od onih koji su uspeli živi da stignu do njega. Mnogi su, priča, nestali na putu ka logoru.

„Na putu ka Goraždu ispred nas se isprečio tunel, zatrpan šljunkom i peskom, pokriven minama – paštetama. Neko je trebalo da razminira prolaz kroz tunel i oni su poslali zarobljene srpske vojnike. Zarobljenici su mine sklanjali rukama. Mnogi su poginuli, a mnogi ranjeni su nastavili dalje putem smrti ka logoru u Goraždu.“

Da Vas podsetimo:  Milo Lompar: Komunizam je bio tolerantniji od levo-liberalne ideologije

Po dolasku u Goražde, Bogojevića smeštaju u bolnicu i operišu bez anestezije, naživo…

Trenuci koje je, kaže, teško pretočiti u reči. I ne treba, to su slike koje ne moraju, smatra, da se verbalizuju. Dovoljno su strašne same po sebi. Nakon bolnice biva transportovan u logor, smešten u zgradi bivšeg ZOILA – Zajednica osiguranja imovine i lica Sarajevo. Vreme koga se, kako kaže, nerado seća.

„Bio sam u samici, podrumskoj prostoriji, toliko skučenoj da nisam mogao da se ispravim. Januar 1993. godine, temperatura minus 22’S. U prvih nekoliko meseci nisam bio siguran ko je i koliko nas došlo živo do logora. Da nisam sam, znao sam po jaucima. Oni su se prolamali kroz noć, svaku noć. Kasnije kada su me prebacili u prostoriju sa ostalim zarobljenicima, razumeo sam da je to praksa — i da su najviše stradali dobrovoljci iz Čajniča. Ja sam zauzeo mesto Slobodana Tanaskovića iz Višegrada, koji je ovde umro.“

Seća se da su svi, njih 12, 13, koliko ih je bilo u jednoj prostoriji, ležali na daskama. Neki povređeni, neki ranjeni. Prostorija mala, oni priljubljeni jedni uz druge. Kada bi neko hteo, kaže, da se okrene na bok, morali su složno svi da promene stranu.

„Do dolaska Crvenog krsta nismo se kupali. Za letnjih noći kad udari žega i vrućina sve je zaudaralo na smrad, a posebno kibla (kanta u koju smo obavljali malu i veliku nuždu), jako je zaudarala. Taj miris, taj užas nikada neću zaboraviti. Nekako me je to više uznemiravalo od svih saslušanja i batina. Nismo ni spavali. Mi smo zapravo čekali ko će te noći biti pozvan na razgovor, a šta razgovor podrazumeva, znali smo…“.

Da Vas podsetimo:  Zašto Vučić ne ceni srpske stručnjake

Posle batina ili u ćeliju, ili u bolnicu

Hrana je, priča naš sagovornik, bila oskudna. Za doručak malo hleba i vruća voda sa nekom travkom.

„Do dolaska međunarodnog Crvenog krsta 12. maja, na Svetog Vasilija Ostroškog, praktično da nismo jeli, dobijali bismo tek toliko da biološki ostanemo u životu. Do tog trenutka nije se ni znalo da smo živi. Mi smo vođeni kao otpisani, poginuli. Porodice su saznale da smo živi tek pošto nas je Crveni krst popisao. Tek tada, godinu dana kasnije, video sam tanak premaz paštete preko parčeta hleba, toliko tanak da je tonuo u rupice hleba. Iz logora sam izašao sa 39 kilograma…“.

Sa Edinom Vranjem se susreo, kaže, nekoliko puta za 22 meseca (skoro dve godine), koliko je proveo u logoru. Viđao ga je u zatvorskom krugu gde su u prvo vreme u šetnju izvodili logoraše. Iz priče saboraca sa kojima je delio ćeliju saznaje da je Vranj iz ruđanske opštine, iz koje je bilo najviše zarobljenika. Lukavstvo se sastojalo u tome što je Vranj ispitivao zarobljenike, a mučke poslove prebijanja ostavljao svojim podređenima.

„Mene lično nije izvodio i saslušavao, ali je izvodio Stepovića, Iliju Drobnjaka, Arsić Ljubinka, Petra Kuburovića, Gojka Stupića. Ljudi su se ćutke vraćali u ćeliju. U ćeliju ili bolnicu, zavisilo je od surovosti dežurnog batinaša. Sâm sam u nekoliko navrata boravio u bolnici. Nismo pričali, nismo delili iskustva, nije bilo potrebe. Svi smo sve znali. Jauci su se prolamali kroz celu zgradu. Ispitivanje, pritisak, a onda nastupaju ljudi oko njega…“.

Logor za decu?

Kao starešina Blagojević je bio izložen posebnim tretmanima psihičke torture.

„Mene su mahom saslušavali ljudi iz Sarajeva kako bi saznali informacije o našim položajima, našoj Vojsci, šta imamo od tehnike. Pre nego što će me zarobiti, bio sam u komunikaciji sa kapetanom Ahmetom Sejdićem, komandantom muslimanske brigade iz Višegrada, kako bi naše zarobljene razmenili.

Da Vas podsetimo:  Godina dana od pada Đukanovića i omaž srpskom jedinstvu

Četiri puta sam izlazio na njihovu stranu tokom organizacije razmene bez međunarodnih posrednika. Menjali smo leševe za leševe. Pritisci su bili veliki, ali to je rat, a mi vojnici morali smo sve da istrpimo. Mnogo više me je uznemiravala pomisao da je sa nama u logoru smešteno i šestogodišnje srpsko dete sa kojim nismo imali kontakt…“.

Logor napušta u razmeni zarobljenika posle 22 meseca.

Ne voli da priča o tom periodu, ne voli da ga se seća. Hapšenje Edina Vranja potvrda je, kaže, da pravda jeste spora, ali dostižna. Ali on ne likuje. Oprostio je, kaže, iako ga je posle goraždevske epizode sačekalo još pet operacija na VMA.

Razgovor prekida pitanje: „Zašto me ne pitate šta je bilo najlepše, šta je to lepo što nikada neću zaboraviti?“.

Šta je to lepo što se čoveku koji je na koncu 20. veka u srcu civilizovane Evrope stekao iskustvo logoraša moglo urezati u pamćenje?

„Prvo jutro na slobodi. I zavese koje se na prozorima spavaće sobe lelulaju na povetarcu. Kakva je to sreća.“

Autor: J.S.J

http://www.zlocininadsrbima.com/

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime