Kad Vučić može da ustane u pet sati ujutro i prima građane, može i Jovičić barem u četiri, zar ne? Eto, život ga je naučio da se snalazi (i lakta), i šta tu ima loše. Za uspeh, trenutno, ne treba mu puno – dovoljno je da čvrsto stane uz Vučića. Ispod je intervju s Jovičićem, objavljen u magazinu Nedeljnik.
________
Aleksandar Jovičić trenutno je najmlađi predsednik opštine u Srbiji. Lider Omladine SNS-a nakon aprilskih izbora došao je na čelo beogradske opštine Palilula, a u intervjuu za Nedeljnik prvi put je ispričao svoju potresnu životnu priču kako je iz rodne Srebrenice stigao u Borču, zašto je ušao u politiku i kako je danas počeo da ostvaruje svoj dečački san.
„Moja prva asocijacija na Srebrenicu su rat i nepravda koja je tim ratom naneta srpskom narodu i svim ljudima u gradu u kome sam se rodio. Ne volim da mislim o Srebrenici jer taj rat sam – iako sam bio četvorogodišnji dečak – doživeo kao dvostruku tragediju. S jedne strane, zbog ratnih strahota i stradanja ljudi, a sa druge, doživeo sam da mi je upravo taj rat razorio porodicu.
Moja majka koja je druge vere, zbog pritiska sredine i mržnje prema Srbima koju je tada politika u Bosni nametala svima koji nisu muslimani, ostavila nas je i nije želela da dođe sa nama u Srbiju. Ja pre verujem da nije smela iz straha za svoju porodicu u Bosni, ali to na kraju nije ni bilo važno. Ostao sam bez doma i moj otac i baka sa mnom u naručju i sa dve torbe u koje smo spakovali ceo život, došli su 1991. godine u Beograd. Od tada živim u Borči i zavoleo sam je kao da sam se tu rodio.
Jeste li nekada poželeli da se vratite u Srebrenicu?
Nikada nisam sanjao da se vratim u Srebrenicu jer sam znao da je to nemoguće, a nekako su mi uspomene koje sam poneo suviše tužne da bih uopšte želeo da ih evociram. Kao dečak kada sam došao u Borču, nikada nisam maštao da se preselim u „krug dvojke“, želeo sam da jednog dana ja postanem neko ko će da uradi nešto više za svoj kraj i komšije. Nisam tada znao kako, nisam znao ni šta je politika, ali sam sanjario da nekako postanem neko ko će za njih da uradi velike stvari. Možda zvuči malo detinjasto i smešno, ali tih svojih dečačkih snova setio sam se sada kada sam dobio priliku da stvarno uradim mnogo dobrih i korisnih stvari za svoje sugrađane. Eto, došlo je vreme da ostvarim ono o čemu sam kao dečak sanjao.
S obzirom na to da imate samo 29 godina, da li je i vama politika prvi posao?
Ne. Radim od svoje 15. godine i ponosan sam zbog toga. Tako sam vaspitan. Odrastao sam uz baku koja je bila izuzetna žena, znate, to su one stroge ali pravedne bosanske Srpkinje. Ona me je vaspitavala, jer je otac morao mnogo da radi da bi nas izdržavao. Bile su to one nesrećne devedesete kada nikada nismo imali dovoljno para za sve. Baka me je naučila da nije sramota raditi, sramota je krasti. I dobro sam to zapamtio. Čim sam malo ojačao, počeo sam da radim: u auto-radionicama, nosio sam džakove na gradilištima, radio sam sezonske poslove i često sam podizao teret koji je bio teži od mene. Uporedo sam išao u školu i bio dobar đak. Radio sam i kada sam upisao fakultet. Isključivo svojim trudom i marljivošću napredovao sam do nivoa menadžera u jednoj ozbiljnoj kompaniji. Politika je došla kasnije, kada sam imao 22 godine. Nisam hteo da sedim i kukam kako je loše, a bilo je loše, odlučio sam da dam svoj doprinos time što ću aktivno da se zalažem za promene i za nešto bolje. Imam taj borbeni duh u sebi, jer, kao što vidite, od malih nogu borim se sa životom. Nikada ne bežim od problema i ne odustajem. Prosto je bilo logično da se politički aktiviram.
A zašto ste izabrali baš SNS?
Odmah ću vam reći, bez uvijanja, ja to ne krijem i uvek sa ponosom kažem: u SNS sam ušao zbog Aleksandra Vučića. Njegova odlučnost, požrtvovanost, energija i autoritet su me privukli da budem deo stranke koju on sada vodi. Moj temperament ne trpi lažne autoritete, a on je jedini lider u Srbiji koji ima državničke sposobnosti i političke veštine istinskog autoriteta. Želeo sam da u tom političkom smislu učim od najboljeg i nisam pogrešio. Volim takve ljude kao što je on i želim da u političkom smislu izrastem u istog. On je čovek koji nema strah, ne beži od problema, ne dodvorava se nikome i spreman je svakome da stane na crtu ako je u pitanju viši interes i neka dobra stvar za narod i zemlju koju vodi.
Možda vas zbog toga neki zovu „mali Vučić“ i kažu da ga kopirate?
Tako me zovu? (Smeh) Nisam čuo, ali ako je tako – drago mi je. A to da ga kopiram, pre bih rekao da ga pratim. Ako on kao premijer može da odvoji vreme i da od pet ujutru prima građane koji imaju neki problem, sramota bi bila da ja kao predsednik opštine to ne uradim. Ako on može da nađe vremena da se sretne i sa penzionerima, i sa mladima, i sa bolesnima, i da ih sasluša i pomogne, svaki predsednik opštine mora to da radi još intenzivnije i češće u svojoj opštini. U Srbiji ima 175 opština i kada bi svaki predsednik iskopirao, kako vi kažete, samo 30 odsto Vučića, Srbija bi bila vasiona.
Kao poslanik bili ste jedna od udarnih pesnica SNS-a u parlamentu, a niste prezali da se suprotstavite i oštro kritikujete Đilasa, Dačića, Pajtića, Ružića… Da li je to bila Vučićeva direktiva ili je to neki vaš politički manir?
Nikada mi Vučić nije rekao da napadnem bilo koga. Mnogi su mi tada govorili: „Jesi li lud, kako smeš da se zameraš njima, moćni su?“ Uopšte me nije interesovalo to koliko su moćni ili ko opasan stoji iza njih. Oni nisu radili u interesu naroda, radili su samo u svoju korist i ja nisam mogao da ćutim. Imao sam potrebu, i to je bilo jače od mene, da se suprotstavim onima koji su pljačkali, uništavali i razarali našu zemlju pod izgovorom da smo u lažnoj tranziciji. Ne kajem se zbog jedne jedine reči koju sam izgovarao jer ti ljudi su mojoj i desetinama generacija pre mene pojeli mladost.
Najmlađi ste predsednik opštine u Srbiji i najmlađi u istoriji Beograda. Čast ili balast?
Za mene je u isto vreme i čast i velika odgovornost. Dobio sam ogromno poverenje od stranke i od lidera da vodim najveću opštinu u Beogradu i zato je na meni da sada rezultatima opravdam ukazano poverenje. Moram vam, međutim, reći da je sa politikom Aleksandra Vučića otvorena jedna nova politička era u Srbiji. U njoj mladost nije mana već prednost. Britanski premijer Bendžamin Dizraeli rekao je još tridesetih godina devetnaestog veka da su sve velike stvari uradili mladi, sada je konačno Vučić to primenio u praksi i kod nas i dao šansu mladima. Očekujem da na kraju mog mandata svaki stanovnik Palilule može da izgovori rečenicu „Palilula je naša kuća“ i da se zaista tako oseća bez obzira na to da li živi na Tašmajdanu ili u Borči i Padinskoj skeli.
Da li ste posetili izložbu „Necenzurisane laži“ i ima li te cenzure i laži u našim medijima?
Da budem iskren, nisam otišao na izložbu. Planirao sam ali nisam stigao. Mnogo posla i obaveza me je dočekalo na Paliluli, pa mi je sada prioritet da od opštine napravim nešto što valja. A to da li ima cenzure? Ja sam član SNS-a od 2008. godine, kada smo bili opozicija, i reći ću vam da je tada bilo nemoguće da pročitate u novinama bilo šta ružno o Pajtićevom ili Tadićevom bratu, ocu, detetu, a SNS je kao opozicija bio u totalnom mraku. Najdalje što smo mogli da dobacimo je poneka lokalna televizija. Sada imate više od 1.000 naslovnih strana protiv Vučića i njegovih saradnika i porodice. Eto, pa vi sami zaključite da li ima cenzure. Ako je to cenzura, onda je ima.
Nedeljnik
Hm,hmm..pa naravno da nije smela,nije bila luda da joj Vuk Draskivic odsece ruku do ramena ??