Ispovjest Radojice Ivanovića: Kako je 1945. ubijen mitropolit Joanikije Lipovac

0
88

Radojica-Raka Ivanović, penzionisani major UDBE, nosilac više ratnih i mirnodopskih odlikovanja, posvjedočio je maja 1985. godine u kancelariji sekretara Mjesne zajednice „Aerodrom“ (Kragujevac) o stradanju i ubistvu mitropolita Joanikaija Lipovca.

Joanikije Lipovac
Joanikije Lipovac

– Jednog dana sam dobio naređenje da odem u Aranđelovac i javim se drugu Zečeviću koji za mene ima specijalan zadatak. Kada sam stigao, rekao mi je: „Slušaj druže Rako, ti si naš poverljiv čovjek, iskusan i moraćeš da se pozabaviš sa jednim zatvorenikom koji se nalazi ovdje u Aranđelovcu u vili Maler. To je izdajnički sveštenik iz Crne Gore, zove se Joanikije Lipovac, mitropolit je. Naši su ga uhvatili u Sloveniji i po nalogu druga Đilasa doveden je ovdje. Ti ćeš ga saslušavati i pokušaj da od njega mnogo toga izvučeš jer on sve zna.

Posebno obrati pažnju šta zna o Draži, o Crnogorskom nacionalnom komitetu, koliko je vodećih četničkih glavešina uspjelo da emigrira i gdje se kriju jer bi smo ih tako mogli otkriti i ako ih ne možemo izvesti pred naredni sud bar onda da ih likvidiramo. Čini mi se da je tvrd ali će ga batine omekšati“. Kada je drug Zečević otišao ja sam naredio da mi dovedu gospodina Joanikija. Pred mene su doveli izmučenog čovjeka, lice podnadulo od batina, na bradi usirena krv. Jedva je stajao.

Naredio sam da donesu stolicu, da sjedne i zapitao ga da li mu šta treba. Tihim glasom je rekao:

– „Ako može, bar malo vode“.

Naredio sam da donesu bokal i čašu i on je to popio naiskap. Pogledao me je izmučenim pogledom i tiho rekao:

– „Hvala gospodine, Bog će ti vratiti“.

Zatražio sam njegov predmet i vidio u istom napisano rukom druga Đilasa sljedeće:

– „Radi se o jednom od najvećih i najokorelijih neprijatelja komunizma, saradniku talijanskih okupatora i najbližem saradniku zlikovaca Đurišića, Stanišića i Đukanovića. Organizovao je narod Crne Gore da se povlači u inostranstvu. Treba mu suditi narodni sud, a ako bude trebalo i po kratkom postupku. On može da uzburka javnost i inostranstvo. Obazrivo sa njim“.

Poker komunističkih asova u Jugoslaviji: Ranković, Tito, Đilas i Kardelj
Poker komunističkih asova u Jugoslaviji:
Ranković, Tito, Đilas i Kardelj

Kada sam to pročitao zapitao sam ga:

– „Da li ste Vi svešteniče baš ovo kako ovdje piše? Jeste li bunili narod protiv komunizma, pozivali na borbu protiv partizana, na bratoubilačku borbu? Pogledao me je i tiho mi rekao: „Kako ja to sve činio veliki Bog mi sudio“.

Da Vas podsetimo:  DECA SU OČEVE UČILA KAKO SE BRANI ZEMLjA! Priča o ocu i sinu Mađarima, koji su zajedno branili Kosovo 1999. godine

Naredio sam da mu donesu da jede i da se odmori, da ga niko ne smije tući i maltretirati dok ja sa njim radim. Nezadugo poslije toga upao je u kancelariju kod mene jedan čovjek i rekao mi:

– „Što ti ne ustaješ da me pozdraviš, ja sam jedan od čelnih ljudi OZNE za Srbiju, Vasilije-Čile Kovačević. Tako se ja ne dočekujem“, pripovijeda Ivanović.

– Odgovorio sam mu da mu nigdje ne piše ko je, da nosi kožni mantil i da mu činove ne vidim i da na čelu ne piše ko je ko, kao i da se nije najavio, nastavlja Ivanović.

– Oštro me je pogledao, dograbio telefon i pozvao Slobodana Penezića Krcuna. Nešto mu je Krcun rekao našta se on smirio i rekao: „Pa dobro, neka ti bude tako, ja sam malo bio preoštar“.

Zapitao me je šta je sa izdajničkim popom Joanikijem našta sam mu ja odgovorio da sam taj slučaj dobio tek juče i da ga proučavam još. On mi je odgovorio:

– „Slušaj ti Šumadinac, sad ćeš da vidiš kako se to radi“. Kada su doveli mučenog vladiku, ovaj Čile se ustremio na njega, počeo da ga šutira, pesniči, bacio ga je na pod i otpočeo da ga gazi. Vladika nije jauka pustio već je samo govorio: „Bože veliki, daj mi snage da sve ovo izdržim i priđem tvom carstvu bez grijeha!

Kako se vladika onesvijestio, ja sam rekao Kovačeviću da nema svrhe da ga više tuče. Ušao je Ješa (jedan od čuvara) i još jedan od njih, uhvatili su vladiku za ruke i noge i odnijeli ga u ćeliju. Kovačević je popio rakiju i rekao: „Ovo je samo početak šta ga čeka i upamtiće se kako mi Crnogorci kažnjavamo izdajnike. Neće se on nanositi glave“. I otišao je.

Sprovod pod stražom mitropolita Joanikija
Sprovod pod stražom mitropolita Joanikija

U međuvremenu onaj moj čuvar Ješa je nastavio da tuče i maltretira i dalje vladiku Joanikija pa sam ga ja poslao u premještaj u Kragujevac ne znajući da ću se ponovo i tamo sresti sa njim. Gledao sam koliko sam mogao da zaštitim Joanikija od mučenja, ali mi nije to uvijek polazilo za rukom. Jednom je došla i drugarica Spasenija-Cana Babović da obiđe tog izdajničkog popa i počela da ga vuče za kosu i bradu u čemu sam je ja prekinuo i rekao da je to što radi sramota. Ona me je samo pogledala i otišla bez pozdrava.

Da Vas podsetimo:  Sarajevo ne samo da je imalo logore za Srbe – ceo grad je bio logor za Srbe

Mislim da je to bilo 10. ili 11. juna 1945. Stigao je ponovo Kovačević i Milovan Đilas. Zatražili su da im dovedem Joanikija i u razgovoru sa njim su ostali oko dva sata. Ja sam bio u drugoj kancelariji. Tukli su ga, psovali Boga, majku i ko zna još šta sve. Kada su izašli iz kancelarije, Joanikije je ležao na podu, licem okrenut nadolje. Podigao sam ga, pozvao čuvare i poprskao ga vodom. Kada je došao sebi, umio se i ja sam naredio da ga odvedu da legne i da ga niko ne dira. Dva naredna dana niko ga nije dirao.

13. juna 1945. godine stigao je drug Ćeća sa drugom Krcunom. Dočekao sam ih i ispričao im sve šta se dešavalo sa vladikom. Krcun mi je rekao:

– „Ma znaš Rako, onaj Čile je svirep, on je kako se priča i oca ubio a kako da ne radi ovako sa sveštenikom. Čuvaj ga se jer je nezgodan. Već se na tebe žalio kako štitiš izdajnike, ali to mu nije kod mene prošlo. Budi obazriv i nemoj mu se nalaziti na putu“.

15. juna, pošto se malo oporavio Joanikije Lipovac mi je rekao da je bio branilac srpskog naroda, da je štitio ljude od zla i da su za njega božje zapovjesti zakon. Još mi je rekao: „Znam ja, moj kapetane, da živ odavde neću izaći i vidjeti moje najbliže i Crnu Goru, Srpsku Spartu, zrno slobode. Tako je valjda zapisano i tako Bog zahtijeva“.

18. juna ujutru, mislim da je bilo oko 9 sati, pozvao me je stražar i rekao: “Druže kapetane, traži Vas onaj sveštenik. Prije toga iz Beograda su stigli Kovačević Vasilije i Pavle Baljević. Nisu mi se javili već su otišli do kafane. O njihovom dolasku su me obavijestili moji ljudi. Kada je Vladika Joanikije doveden kod mene obratio mi se sljedećim riječima:

Da Vas podsetimo:  Danas urađen po uzoru na svetske metropole – evo kako nekada izgledao Trg republike

– „Vidim da je došao onaj Kovačević iz Beograda, mislim da znam da me čeka smrt pa hoću nešto da te zamolim. Vidim da si dobar čovjek, iako si komunista, pa hoću nešto da te zamolim. Molim te da ovaj mali zavežljaj kada budeš mogao pošalješ mojima u Crnu Goru jer će mene danas ubiti. Znaj da mirno predajem svoju dušu u ruke Bogu i sinu božjem Isusu Hristu. Nikoga nisam izdao, ruke okaljao a Bog mi je svjedok koliko sam ljudi spasio…“

I predade mi komadić krpice u kojoj je zamotan jedan prsten sa tri kamička koja su najvjerovatnije ispala prilikom mučenja vladike. Nezadugo poslije toga stigao je Kovačević i rekao mi: „Sad ćeš, načelniče, da me povedeš malo po okolini i do tvog Oplenca pa da kasnije završim ono što sam došao da uradim“. Sjeli smo u džip ja, on i još tri njegova čovjeka i obišli Oplenac. Sve ga je interesovalo a posebno gdje je to Karađorđevo oružje i kakav je junak bio. Predveče smo se vratili u Aranđelovac.

Njegovi pratioci su ušli i izveli Vladiku Joanikija. Na moje pitanje kuda će Čile mi je osorno rekao:

– „Tu u Bukovik, podno Bukulja gdje će mu biti dobro. Ti gledaj svoja posla jer se ovo tebe ne tiče!“

Poslije jedno sat vremena džip je projurio. Otišli su ka Beogradu. Ja sam odmah ujutru otišao put Bukovika i raspitao se kod mještana šta se te noći zbilo. Rekli su mi, jedan stariji čovjek mislim da su ga zvali Miša ili nekako tako, da je tu od strane jedne grupe ljude doveden čovjek sa bradom, da je bilo još, tri ili četiri čovjeka, da su pobijeni i da je u onog sa bradom pucano više puta i tu na brzinu zatrpani uz potok.

Dok nisu zatrpani, bilo je nekoliko stražara. Kažu da se onaj sa bradom krstio i gledao u nebo, završava svoje svjedočenje Radojica-Raka Ivanović.

Tekst je preuzet iz podgoričkog dnevnog lista „Vijesti“

Udruženje „Otkrićemo istinu“ je dostavilo svjedočenje.

http://www.zlocininadsrbima.com/

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime