Ah, kakvog li cinizma…To samo život i komedijant slučaj mogu da nameste i urede. Siniša Mali i Goran Vesić će u Beogradu dodeliti ulice Koči Popoviću i Peku Dapčeviću. I da ništa drugo ne urade, da zasvinje i upropaste sve čega se u prestonici dohvate, mandat će im se meriti i ovim gestom kojim će ispraviti veliku nepravdu. Ne zato što su pre njih u Beogradu ulice dobili i Kurta i Murta, nego zato što je ovakav čin neuporedivo važniji za nas kao društvo kome je potreban sistem vrednosti, nego za njihove potomke, tačnije Pekovu porodicu jer Koča naslednike nije imao.
Kad se nisu setili Miloševićevi komuno-socijalisti, niti Draškovićevi i Danini ravnogorci (bezobrazan sam, jel da?), niti Đinđićeve ni Tadićeve demokrate, lepo je da neko dvojici najznačajnijih partizanskih ratnih komandanata dodeli ulicu, tim pre što je jedan od njih, ne samo oslobodilac Beograda, nego i njegov prvi počasni građanin. U onoj Jugoslaviji niko ništa nije mogao steći pre Tita, samo ga je Peko Dapčević preduhitrio u zvanju počasnog Beograđanina – dobio ga je na prvu godišnjicu oslobođenja Beograda, a Titu je ova povelja dodeljena tek dve godine kasnije.
Koča iz bogate beogradske porodice, francuski đak i uticajni nadrealista, Peko sveštenički sin, student prava. Samo bi za biografije trebalo pisati desetak blogova, ali pomenuću samo najvažnije. Obojica su bili predratni komunisti, ratovali su u Španiji protiv fašiste Franka. Peko je u Španiji ranjavan tri puta. U ondašnjoj, staroj Jugoslaviji su zatvarani, tučeni, proterivani. Već prve godine rata i jedan i drugi su u partizanima, odmah se ističu ne samo hrabrošću nego i poznavanjem ratne veštine i umešnim komandovanjem. Koča u najkritičnijim bitkama Neretvi i Sutjesci predvodi Prvu proletersku diviziju, Peko Drugu. Upravo su pod komandom Peka Dapčevića na Neretvi četnicima naneti najteži gubici tokom čitavog rata. Mala digresija, imao sam školskog druga koji je na video rekorderu non-stop vrteo Bulajićevu „Neretvu“ jer je tvrdio da je to jedini film na kome se složno čuje „Spremte se, spremte…“, a ja sam baš najmanje voleo taj deo filma jer nisam nikako mogao da oprostim četnicima što su ubili Silviju Košćinu, onakvu ribu. Eh, što ti je rani pubertet i komunistička propaganda…
Elem, kad se u nemogućim uslovima na Sutjesci, Koča Popović odlučuje za proboj na Balinovcu ne čekajući direktivu Tita i Vrhovnog štaba, Peko prvi prepoznaje genijalnost svog ratnog druga.Kasnije će napisati: „ Jedna od najsudbonosnijih odluka vrhovnog komandanta bila je ubacivanje u prodor Druge proleterske divizije na pravcu Prve proleterske divizije, kad je ona, smelom odlukom svog komandanta Koče Popovića otpočela proboj…“ Peko, šalje poruku Titu: „Ako mi najkasnije uveče ne izvršimo marš za Kočom, mi ćemo se pod mnogo nepovoljnijim uslovima morati ponovo probijati za Kočom.“
Posle bitke svi su generali, ali procena svih preživelih iz pakla Sutjeske je da nije bilo Kočinog proboja ne bi bilo ni Tita ni partizanskog pokreta. Ipak, odmah posle bitke, Tito sumnjiči Koču da je sa Sutjeske zapravo sa Prvom proleterskom pobegao ostavivši njega i Vrhovni štab na cedilu. Upravo je svedočenje i mišljenje Peka Dapčevića odlučujuće doprinelo da Koča ne bude tada smenjen. Ipak, Tito Koči nije zaboravio neposlušnost na Sutjesci. Zato je Koča Popović proglašen za Narodnog heroja tek osam godina po oslobođenju.
I jedan i drugi su još tokom rata stekli činove generala i dobili da komanduju armijama. Dapčević uz rame Ždanova i Crvene armije predvodi partizanske jedinice u oslobađanju Beograda. Koča ulazi u Zagreb. Posle rata i jedan i drugi bili su načelnici Generalštaba JNA. Dapčević je demobilisan sredinom pedesetih godina minulog veka, a Koča Popović već koju godinu ranije.
Koča odlazi u diplomatiju, Dapčević je elegantno uklonjen u Savezno izvršno veće. Mnogi smatraju da je takvom sklanjanju doprinelo delovanje njegovog rođenog brata Vlade Dapčevića, najpoznatijeg golootočkog sužnja i prisan odnos sa Đilasom.
Koča Popović biva ministar spoljnih poslova socijalističke Jugoslavije, a sa Titom i svim državnim funkcijama se razilazi posle pada srpskih liberala. Odlazi tiho, ne pravi od sebe slučaj. Legendarna je već priča o njegovom putu na obeležavanje tri decenije bitke na Sutjesci. Odlazi među svoje borce nepozvan, sam u spačeku, konači u šatoru.
Potonji raspad Jugoslavije i jedan i drugi doživljavaju teško. Koča se oglašava, Peko ćuti. Popović prezire nacionaliste, otvoreno je protiv Miloševića. Koča piše: „ Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj slavnoj istoriji.“
Peko Dapčević, prema svedočenju upućenih, toliko teško preživljava građanski rat da omiljenu „Politiku“ čita tako što prvi deo baca, ima snage samo za sport i ukrštene reči.
Koča Popović umire u oktobru devedeset i druge, a Peko Dapčević u martu devedeset i devete. I jedan i drugi su sahranjeni u Beogradu. Poslednja Kočina želja je bila da na odru ispred krematorijuma bude sam, „da pored njegovog kovčega izostane defile hipokrita“. Pekov amanet je da ga nipošto ne sahranjuju u Aleji velikana niti zaslužnih građana, nego u običnoj grobnici na Novom groblju.
I tako će ova dva heroja ove godine, na sedamdesetogodišnjicu oslobađanja Beograda od fašista dobiti svoje ulice. Koča dve decenije , a Peko deceniju i po posle smrti. Srbija i Beograd samo su Titu dodeljivali ulice za života, ali danas gotovo da nigde nema nijedne, bezmalo su sve preimenovane. Popović i Dapčević ih dobijaju sada, uveren sam da ih niko neće menjati. Može biti da je to čuvena „istorijska distanca“. Svejedno, to je plus za Vučićevu vlast, ma šta o njoj inače mislili.
Stojan Drčelić
zar da još neko hvali te zločince,zar da se ne setimo da mu je otac osuđen kao ratni liferant jer je trpao pesak u džakove brašna,zar taj zločinac dapčević da dobije ulicu a nije im suđeno za razna pasja groblja i ostale zločine prema srpskom narodu.ovo je samonastavak sumanute komunističke politike i propagande ovih komunističkih sinova i unuka.zar može neko normalan da nazove bandu oslobodiocima,od čega,nemci se povlačili,ove doveli sovjetski tenkovi da okupiraju srbiju.povlačio se nemački okupator,a okupirale nas staljinove paravojne formacije.u španiji su isto tako bili kao paravojne formacije,i vršili ubistva.ko to može njih nazvati oslobodiocima kada su po njinoj okupaciji poubijali više srba u srbiji nego što su ubili svi zajedno okupatori.do sada prema utvrđenim spiskovima je obelodanjeno da je streljano 35000 srba,znači daleko više nego što su sreljali nemci i bugari zajedno.jesu to ti oslobodioci.nije njih niko zvao u srbiju već su došli na silu na sovjetskim tenkovima,sa ciljem da na silu uz masovne zločine na silu uspostave komunističku vlast.a ko im daje ulice,njihovi unuci.trenutno na vlast nema drugih ni vanzemaljaca.pa su videli slobodni sajt,gde normalni otvoreno pišu o komunističkim zločinima pa da bi opet malo zamaglili,da mladi ljudi ne saznaju ko su komunisti i kakve su zločine vršili a i danas to isto čina.svaki onaj ko o njima pokuša da piše afirmativno je njihov igrač,jer niko normalan ne može ništa lepo reći o crvenim zločincima.oni danas seju zlo,to im je u zadatku,drugačije ne umeju.
Za Peku i Loču posmrtnu omču!
Članak se kosi sa zdravim razumom i istorijskim činjenicama koje su protivrečne napisnaom.Koča Popović sin srpskog izdajnika. Njegov otac je saradjivao sa Austrougarskim bezdebdnosnim službama,a kao vojni liferant u brašno kojeje prodavao srpskoj vojsci ubaciovao pesak.za to je i bio 1915.osudjen.Sin mu pristupio komunistima koji su imali za cilj uništavanje Srbije i davanje delova Srbije Hrvatima, Makedoniji, Šiptarima.Peko Dapčević, bio španski borac u jedinici koja je bila poznata po ubistvima španskih seljaka i pljačkanju i ubijanju katoličkih monaha po manastirima po Španiji. Posle 1944. obojica se ušunjali u Beograd iza jedinica Sovjetske armije.Doprinos njihovih nazovi brigada oslobodjenju Beograda je nebitan.Odmah su počeli sa streljanjima Srba intelektualaca i za nekiliko meseci samo u Beogradu je pobijeno više od deset hiljada Srba samo kao protivnika crvenih. Oteto je hiljade stanova i ku’a, industrijskih postrojenja i banaka i nayovi nacionaliyovano.Da ne govorimo o njihovim zločinima po celoj Srbiji.Vlast kojoj su pripadali zabranila je povratak Srba u svoje domove na Kosovu i Metohiji odakle su ih proterali Šiptari i nacisti 1941.Ima mnogo da se nabraja, ali ništa pozitivno.ZAR TAKVIMA ULICU?
Napredni radikali pokušavaju i na ovaj način da se dodvore „grupi građana“! Peko Dapčević je 44te poslao stotine beogradskih đaka koji su nedužno stradali u času kada su fašisti bežali glavom bez obzira! Desanka Maksimović ima „parče“ ulice, a Peko će valjda dobiti bulevar!?
Lepo Drcelicu.
Ziveli Koca i Peko.