Ljudi se pitaju u Arilju: Zašto se naše Udruženje građana za spas Konaka serdara Jovana Mićića u Arilju, više ne angažuje, da se konačno posle 15 godina, rekonstruiše na svoje staro mesto, gde je bio preko 200 godina? Stiče se utisak, da smo mi čelnici nedovoljno aktivni. Kao da smo imali „kolače“ ispred nosa, a mi smo ih ignorisali. Do 2011. godine, vlast u Arilju, naizgled, pravi pozitivne poteze u vezi Konaka. Međutim, stvari stoje drugačije.
U toku je redovna Skupština Udruženja (onlajn), koja će se pozabaviti tekućim stvarima, ali i o problemima, koji nas koče i ne dozvoljavaju bilo kakvo napredovanje. Ja lično, pisao sam više tekstova objavljenih na FB ariljskom, a neki važniji i u „Politici“. Smatram da i sada nije kasno, da se još otvorenije obratim ovim tekstom, koji će možda pomoći ljudima da shvate, da smo pred jednom ogromnom stenom, sačinjenom – konstruisanom od veštačkih i lažnih elemenata. Tu stenu treba ukloniti i pokazati ljudima od koje je „građe“ sačinjena.
Do 2011. godine, vlast (ili njen deo) u Arilju, NAIZGLED pravi ispravne poteze:
1.Rešava da oronuli Konak spašava, demontira ga pod stručnom kontrolom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Beograda, sa namerom, da ga odmah rekonstruiše na starom mestu, ubacivanjem 60 % sačuvane građe u njega. Sve te radnje u saglasnosti sa Ministarstvom kulture i Republičkim zavodom.
2. Naručuje od Beogradskog zavoda Projekat u tri toma o demontaži, odabiru upotrebljivog građevinskog materijala, koji će se ugraditi u rekonstruisani Konak sa potrebnom infrastrukturom za Konak, od oko 160 metara kvadratnih, na 2 sprata. Plaća izradu Projekta 10.000 evra i na kraju dobija predračun do završetka radova još oko 90.000 evra.
3. Pod stručnim nadzorom Republičkog zavoda iz Beograda i učešćem Direkcije za izgradnju iz Arilja, vrši se odabir očuvanog građevinskog materijala (60 %), premerava ga, označava, ali ne konzervira, što je bila dužnost Republičkog zavoda, a po Rešenju Ministra kulture. Moguće je, da se tada razmišljalo, da će se ubrzo krenuti sa rekonstrukcijom, pa nema potrebe za konzervacijom? Taj materijal igra veoma važnu ulogu pri rekonstrukciji Konaka, jer se po tome može slobodno govoriti posle rekonstrukcije: „Ovaj kulturni spomenik ima atribut ORIGINALNOSTI. Međutim, sada imamo situaciju, originalan materijal složen, ali podložan oštećenjima – ne konzerviran, čeka i preti nestanku, prirodnom propadanju.
Teče sve kako treba, sa malim izuzecima. „Sve lepo i krasno“.
Ali, nije baš tako. Iz podzemlja niču drugačiji stavovi. Sada već vidljivi i glasni, a pre toga nevidljivi i sakriveni. Godine 2011. dolazi do potpunog zaokreta. Odustaje se od PrEjekta, usvaja se novi PDR centra Arilja, kojim se predviđa dislokacija Konaka, novi blok zgrada 4+1 u neposrednoj blizini crkve i tako dalje. Organizuje se javni uvid u novi PDR. Ja sam reagovao pismeno u 2 primerka, označavajući da su te promene neregularne, donete nasuprot nadležnosti Republičkog zavoda iz Beograda, a ne Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva, koje je nadležno za brigu van zona zaštite. Uzaludno!
Tada izrasta ta monstruozna stena o koju smo počeli da čupamo glavu, evo već 15 godina. Od osnivanja Grupe građana za sprečavanje rušenja Konaka buldožerima
(u organizaciji crkve) 2008. godine, čija je velika zasluga (Grupa građana) u sprečavanju te nesmotrene radnje, pa preko aktivnosti Odbora za zaštitu Konaka u okviru zavičajnog društva Ariljaca i prijatelja Arilja, do najnovijeg Udruženja građana za spas Konaka, u Arilju. U međuvremenu je održan veliki broj sastanaka u Opštini u Arilju, Republičkom zavodu, Ministarstvu kulture i na sednicama Izvršnog odbora novog Udruženja za spas Konaka, veliki broj mojih tekstova napisanih i objavljenih na FB i novinama, nije pomoglo, da stena makar malo omekša, a kamoli da se uruši. Koja je to sila odlučila, mimo svih zakonitosti („IN SITU“) međunarodnog značaja (UNESKO), da se Konak dislocira? Možda je momenat, da se objasni ta latinska reč. Nije mi namera da pokazujem „znanje“ latinskog jezika. Ne znam ga, nažalost. Ali, doznao sam za nju na specijalizaciji konzervacije umetničkih dela u Rimu. Ta reč označava „NA SVOJE MESTO“ . Ta zakonitost jednaka je poštovanju samog originala. Zamisao autora umetničkog dela se izuzetno mora poštovati, a ne menjati po nečijem ukusu, potrebama, iz neznanja i tako dalje. Čuo sam, da je jedan Ariljac čak rekao: „Konak treba skloniti na drugo mesto, jer zaklanja crkvu“. Gde živimo? Može ga slučajno neko i podržati. Da navedem i još nešto interesantno, vezano za „in situ“. Ukoliko se pokaže izuzetan i objektivan razlog za izmeštanje kulturnog objekta, to razmatra „UNESKO“. Naravno, kada se radi o izuzetnom umetničkom delu. O delu lokalnog značaja (naš Konak), rešava se na lokalu, ali poštujući međunarodne zakonitosti. Navešću nekoliko primera, visokog značaja:
_ Manastir Piva u Crnoj gori. Zbog velikog značaja za državu, pravljenja hidrocentrale Mratinje na izvoru reke Pive, trebalo je „razmontirati“ crkvu, konak i premestiti ga 70 metara višlje. Sve pod kontrolom UNESKO-a, 1971 godine. Kamen po kamen, obeležen, freske se skidaju sa zidova i prebacuju u novi objekat, koji ostaje originalan, ali premešten. Imao sam sreću, da učestvujem u tom velikom poduhvatu.
_ Trajanova tabla, u Đerdapu, podignuta nekoliko metara uvis, da ne ostane potopljena prilikom izgradnje hidrocentrale.
_Asuanska brana u Egiptu. Premešteni spomenici kulture starog Egipta, zbog brane.
Slučaj našeg Konaka je sledeći: izvršeno je geofizičko ispitivanje zemljišta ispod Konaka 2021 godine. Nema arheoloških ostataka, srećom. Imamo izveštaj. Novac „nije imala“ Opština ariljska, da plati troškove. Nije im to bilo u interesu. Znači, ne postoje nikakvi razlozi, da bi se Konak dislocirao i zato se Konak mora vratiti na svoje mesto. Vidite, a 10 godina pre, Opština Arilje donosi i prihvata PDR po kome se Konak ima premestiti. To su donelo ljudi, koji možda nisu ni ćuli za UNESKO, a da ne govorim i za „in situ“
Vratio bih se na sile i ljude, koji su se pojavili pre te „zaokretne „ godine 2011.
Da li je to bio jedan čovek (ne verujem) ili grupa ? Nigde se ne pominju, ali oni očigledno postoje i danas. Menjaju se garniture vlasti, partije, ali stena ostaje. Postoje neki izgrađeni, oveštali „štitovi“, iza kojih se oni, kao po dogovoru zaklanjaju. Na primer: „Nemamo para“, „Ta stvar je davno rešena, usvajanjem PDR od strane odbornika i ne može se ništa promeniti“, „Treba prvo rešiti imovinsko – pravne odnose“, “Izgradićemo nov konak“, „Imamo odobrenje Zavoda“, (ali kog ?), „Konkurisaćemo za troškove geofizičkog ispitivanja stare lokacije“ – pa ništa, „Odvojićemo 200.000, 300.000 za ta ispitivanja“, pa ništa, „Odrediću sutra dvojicu pravnika, da razreše pitanje testamenta“ – obećanje jednog ranijeg predsednika Opštine, pa ništa. postoje i zapisnici, ali se oni ne poštuju ili nestaju, kao što se vidi iz naše poslednje inicijative, da nam se dostavi zapisnik sa sednice
Skupštine 2011. godine, kada je došlo do usvajanja PDR. Samo zamajavanja, da prođe vreme i dođe do njihove sramotne realizacije iz koje će nadaju se, izvući neku korist. Znači, ta dogma, ta mračna sila se toliko učvrstila, da joj niko ništa ne može.
Eto dragi prijatelji, nije nimalo lako pomeriti tu volšebnu stenu. Nisu naši koraci bili u blizini poređanih „slatkiša“, koje treba samo pružiti ruke i ubrati ih, a eto, bili smo lenji i nismo ni to mogli da uradimo i da dođemo do željenog uspeha. Ovo je videli ste teška borba, koja će uskoro biti krunisana uspehom. Nisu u ovoj borbi bili krivi većnici – odbornici, koji su digli ruke i usvojili PDR 2011. godine. Bili su obmanuti. Nisu znali, da tim gestom čine uslugu mračnim silama, koje su na neregularan način prikazali narodu neistinu. Nisu krivi ni tvorci skica i planova firme iz Aranđelovca. Radili su, kako im je naloženo da rade. A to je Zavod iz Kraljeva. Ipak su oni znali šta i za koga rade taj sramni posao, začet gde? Pa u Arilju! Polako prikupljamo dokaze o bestidnim postupcima onih, kojima je narod poverio da čuvaju njihovu baštinu, a oni je uništavaju, radi čijih interesa?
Možemo još 15 godina da obilazimo kancelarije vlasti, da trupćemo nogama nezadovoljni i očigledno prevareni. Oni to možda očekuju.
Ali ljudi, dosta je bilo! Ovo nije političko pitanje, uvek sam bio tog mišljenja. U pitanju su ljudi. Može da bude i političko pitanje, ako pravda pobedi.
Imamo signal, koji nas ohrabruje.
Mišo M. Mladenović, ak. slikar i pisac
