Istina u bogumilima

2
4444

istina-o-bogomilima-dr-vaso-glusac_slika_o_51410629-700x545Najkraće rečeno, knjiga Vase Glušca „Istina o bogomilima“ jedna je od najboljih rasprava ikad napisanih o srpskom srednjem veku!

Da, ako bih uopšte tražio dlaku u jajetu, ovom Gluščevom skoro savršenom radu bila bi primedba (a on na žalost od tog automatizma nije mogao da pobegne) što za Rašku koristi izraz Srbija! To čini da bi bio jasniji. Ipak i na taj način doprinosi konfuziji oko nekakve etničke posebnosti Bosne, koju neki mogu da razumeju kao njeno nesrpstvo! Upravo postojanje sumnje u srpstvo Bosne prvi je korak ka zagovaranju bošnjaštva koje je u prošlom veku donelo toliko zla i stradanja Srpskom narodu.

Sama upotreba izraza Bosna u smislu države je potpuno opravdana, čak i u periodu kad se ime Bosne proširilo na druge plemenske odnosno geografske oblasti poput Huma, Travunije i najzad Primorja. Tim pre su izraženiji nesklad i nedoslednost kad se ime Srbije koristi samo za Rašku, koja uzgred, takođe svoje teritorijalno ime pruža daleko preko plemenskih granica oblasti. I to ne samo Huma i Travunije već dolinom Vardara na Belo (Egejsko) more!

Vaso Glušac je jedan od heroja prave srpske istoriografije. On je uspeo da poništi veliku laž o bogomilima kao nekoj verskoj sekti patarena i manihejaca koja je kroz ceo srednji vek tobože opstala u Bosni. Ovo je opasna i anti srpska teroja o verskoj i narodosnoj posebnosti Bosne.

Glušac je dokazao da bogomili tu nisu nikad ni bili i da je to čista izmišljotina. Ova laž se poklapa vremenski sa samostalnošću Srbije, jer baš te 1867. godine knez Mihailo dobija ključeve tvrđava i ispraća turske garnizone. Iste godine nastaje Austrougarska koja će otvoreno tražiti i konačno 1878. dobiti Bosnu i Hercegovinu. Dabome, da joj u takvoj Bosni i Hercegovini nisu trebali Srbi, ali, pošto je stanje bilo takvo da su Srbi činili ogromnu većinu stanovništva, onda je bilo jako dobro da se ti Srbi prikažu za početak kao neki posebni Srbi, koji nemaju nikakve veze sa Srbima iz Kneževine Srbije! Sličnu prevaru u instrumentalizovanoj nauci i politici, mnogo ranije, imali smo sa Srbima iz današnje Nemačke.

Da Vas podsetimo:  Srbi nisu deo Zapada, kada to shvatimo – pobedili smo

Ti bosanski tobožnji potomci patarena – bogomila će vremenom po austrougraskom planu imati da postanu katolici. Može i muslimani, ali nikako da ne ostanu pravoslavni, što su i bili kroz ceo srednji vek.

Šta je dalo osnova za ovakvu monstruoznu laž, jer pseudo nauka je za svoju bogomilsku tezu ipak trebalo da prikaže neke dokaze. Najčvršći argumenti o posebnosti crkve bosanske (pored falsifikata koje Glušac obelodanio) bili su i nazivi korišćeni u poveljama i pismima bosanskih vladara! Did, negde i ded, bio je glava crkve, arhiepiskom ili episkop. Tu su i strojnici, verovatno oni koji pripadaju stroju, ustrojstvu, hijerarhiji crkve. Među strojnicima su se razlikovali gosti i starci. Moguće da je gost bio putujući sveštenik, neka vrsta možda „unutrašnje kontrole“ crkve. Jer, gostuje po kućama sveštenika i po manastirima. Starac bi po ovome bio sveštenik. Najzad pominju se i krstjani, nejasno je je li to možda srpski naziv za kaluđere? Bilo kako bilo, u nedostatku drugih ideja i ovi činovi i nazivi bili su dovoljna platforma za priču o nekakvoj posebnosti i jeresi!

Vaso Glušac je između dva svetska rata objavljivao radove na ovu temu a sve ih je sabrao i štampao 1941. godine. Niko bolje od njega nije objasnio istoriju ove laži koju je on ipak ublažio biranim rečima u jedanaestoj glavi svoje knjige, a nosi naslov: Srednjovekovna „crkva bosanska“ bila je pravoslavna.

Na samom kraju ipak ću reći da Glušac u celoj raspravi ima samo jednu pogrešnu premisu – a to je o već čuvenom dolasku Slovena o kome kaže: „Slovena nije bilo na balkanskom poluostrvu pre polovine šestog veka posle Hrista.“ Ali, ovo je bio neizbežni danak vremenu i statusu, koji je jednostavno morao da se plati!

Da Vas podsetimo:  Od radionice u Inđiji do vlasnika Fudbalskog kluba u Engleskoj: NEVEROVATNA PRIČA O USPEHU!

Da je danas živ Vaso Glušac možda bi jednostavno rekao da su se Sloveni vratili, umesto da su došli.

Radovan Damjanović

FSK

2 KOMENTARA

  1. Hm,hmm…Srpski ili Srbijanski drzavnici ? Toga doba ? Pa,oni nisu svesni jer nisu ni ptoctali moguce resenja po misljenjmisljenje,na primer Vas I Zmaga Jelincica Plemenitog, jer up meniju kod I’ve,u Francuskoj sedam,gde su im vozile,sorosevi bonovi za topli obrok“ taj mini“, se ne sluzbi !!!

  2. РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
    ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
    11000 Београд, Змај Јовина 15
    Тел. 063/495-051, vladarsk@gmail.com
    Бр. 29/17 – 30. I – 7525 (2017)

    И СРБИ ТВОРЦИ СВОГ СТРАДАЊА – XV
    – БОГУМИЛА НИЈЕ БИЛО –

    Влада и Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству Вам скрећу пажњу о страховитом покољу Срба у Другом светском рату – што учинише: Хрвати (католици и муслимани), Немци (и Аустријанци), Мађари, Шиптари и Бугари. То је обновљени покољ Срба, јер се такав десио и у Првом светском рату – што учинише Аустроугари, Немци, Шиптари и Бугари. У сваком је побијено Срба више од једног милиона. Уз то, Срби су губили историјске земаље, од Срба су се стварале несрпске нације, српски језик се означавао другим именима (македонским, хрватским, бошњачким, црногорским…), српско културно благо је проглашавано благом других народа, Срби су присиљавани да из православне вере прелазе у католичку и исламску… Ове нецивилизоване и геноцидне мере над Србима су спроведене одавно, а и у време разбијања Југославије од 1990. до 1999. године. Све је то програмирано (столећима) у кабинетима државника Западне Европе, Ватикана и Турске. Српски државници и српски научници нису били свесни – да је реч о стратегији – од које споменуте државе никад не одустају, те није одговарајуће поступано, да би се то спречило или, на неки начин, избегло. Срби су се бранили кад је то било касно, па су следили огромни људски губици, отимање српске земље, уништавање и присвајање српске културне баштине, итд.
    Српски државници и научници прошлог времена нису схватали – да се противсрпске мере припремају у току мира, те су и сами (несвесно) помагали њихово остваривање. Тако су се претварали у творце сопственог страдања. То српско државно и научно слепило запањује. Траје и од 1945. године до данас! Не примећују да је и Други светски рат (1941-1945) коришћен да би се избрисали српски (словенски) трагови из древних времена и раног Средњег века, те да би одлике наших предака остале онакве како су приказане у службеној повјести (историји). А у овој друштвеној науци су о Србима (Словенима) уписане измишљотине (у погрдном смислу). То су учинили државници и научници германских и романских државе, у сагласности с Ватиканом. Тако су унели у научне књиге да су преци Срба (Словена) били нецивилизовани, варвари, неписмени, непокрштени… и да су их, тек у 9. столећу Нове ере, описменили и покрстили Грци и Западноевропљани! Даље, уписали су у школске и научне књиге да Срби (Словени) до 7. столећа нису живели ван подручја руских река Дњепра, Дњестра и Висле, чиме су уклонили истину да су преци свих данашњих Словена били у каменом добу становници Балкана, Средоземља и Паноније. И данашњи српски државници и научници подржавају ова кривотворења Запада и Ватикана, чиме уклањају чињенице да су преци Срба (Словена) творци прве писмености на свету, чије је писмо Винчанско – пронађено у Лепенском виру и Винчи – на обалама Дунава – у данашњој Србији. Такође, уклањају и открића америчког академика и професора на Оксфорду, Анатолија Кљосова, који је, на основу ДНК, открио да су преци Срба (Словена) живели на Балкану пре 12.000 година.
    Уз овакве фалсификате, српски државници и научници су уклањали српску културну баштину и о њој се све мање говорило у научним и школским књигама. Тако се и српска културна баштина западно од Дрине, углавном, приписује Хрватима, па и муслиманима. А Србима муслиманима је даровано национално име Босанци, створено од речи Босна – а Босна је само стари српски завичај. Уз ове, опстају и друге несмотрености. У повјесну (историјску) друштвену науку је унесена и подвала, да су у Босни и Херцеговини у Средњем веку живели верници нехришћанске богумилске вероисповести, који (наводно) нису били Срби, а чији су потомци, данашњи Срби муслимани, које државници и научници српских земаља зову – НЕСРПСКИМ БОСАНЦИМА. На срамоту повјесне (историјске) науке у обе Југославије, десетине високообразованих су магистрирали и докторирали с темом о средњевековним богумилима у Босни, а њих уопште није било.
    Ових дана је вештачко језеро Јабланица на Неретви нижег водостаја, те су се појавили средњевековни надгробни споменици – стећци, који су били преплављени језерском водом. Кад су стећци потапани (с изврсним урезаним украсима и знацима из српске предхришћанске вероисповести), српски државници и научници, нису ништа предузели да се они не потапају, него да се изнесу с подручја будућег вештачког језера. Случај садашњег спасавања ових српских надгробних споменика, треба искористити и не дозволити – да се стећци проглашавају споменицима несрпског и нехришћанског становништва средњевековне Босне, које, наводни, представља претке данашњим несрпским Босанцима. Јер, богумила у средњевековној Босни, (која је била само административна целина у Србији), није било. Католици су православне вернике звали погрдним именима: шизматицима, кудугерима, катарима, патеренима, па и богумилима. У таквим приликама, православни су католике називали, такође, богумилима, а то је записано и у једној одредби Душановог законика. Да богумила није било у Средњем веку на српској земљи, доказао је и српски академик Миодраг М. Петровић, али његове књиге о томе не узимају у обзир српски државници и српске научне установе. Једна од његових студија о измишљеним богумилима је: “Кудугери-богомили у византијским и српским изворима и ‘Црква босанска’“, Издавач Манастир Светог Архиђакона Стефана у Сланцима код Београда – метох Манастира Хиландара, 2000, стр. 4-5. О непостојању богумила у Босни тврди у књизи: „Бивши Срби Бошњаци – богумила није било“ и Слободан Јарчевић. На сву жалост, државници и научници у Београду, Новом Саду, Подгорици и Бањој Луци се не осврћу на ово значајно научно дело, мада су сви о њему били обавештени. Ни јавна гласила у српским државама не објављују чланке о њеном садржају.
    Занимљив податак о богумилима у званичној историји је тврдња, да су богумили одбијали да служе војску, нису узимали оружје у руке и нису убијали и рањавали друге људе. У истој тој званичној историји пише да је Немања потукао богумилску војску – која је бројала 30.000 војника!!! Шта сад? И једно и друго су у научним и школским књигама у српским земљама!!!
    Још једна немогућност опстаје у званичној историји – Срби не уче, да су папа и западноевропске државе напале Србију крсташком војском 1202. године и окупирали српски Задар и српско Приморје – до Истре, те га уступили Млецима. После су крсташи напали (1204) и другу православну државу, Ромејско царство, окупирали му половину територије и главни град – Цариград. У извештајима о нападу на Задар, латински извештачи су записали како се богумили жестоко бране на зидинама и капијама Задра. И то је опет нешто што не би смело бити везано за научни садржај! Јер, после ће се на латинском писати, да богумили не ратују, не узимају оружје у руке, а у Задру се, ето, јуначки боре и у рукама су им сабље, топузи, копља и стреле.
    Ако неко не може да поверује у све ово, пружамо му о томе текст из Хрватске енциклопедије, где ће се видети да су Задрани били православне вере и у 14. столећу, а не богумили:
    „Задар је с неким отоцима и североисточном обалом Јадрана био у Србији до почетка 13. столећа. И тада, папа Иноћентије Трећи покреће четврти крсташки рат за ‘ослобођење свете земље’, у којем страда Задар. Године 1202, европско племство, с целокупном војном силом, стиже у Венецију, одакле је требало да се, млетачким бродовима, пребаце у Палестину. Пошто, наводно, нису имали да плате Млецима превоз, на позив млетачког дужда, ударају на Задар. Несумњиво је Задар 1202. године тешко стрдао и због везе с богумилима. Задрани су, у последњој борби на зидинама, истакли крстове, да увере крсташе, да нису богумили, који одбацују крст. Тома Архиђакон сматра пад Задра божијом казном, ‘јер су се житељи његови одвратили од римске цркве и прионули уз јеретике’. Иако је Задар разорен и освојен од крсташа и припојен Млетачкој Републици, у граду се и даље бележи постојање јеретика. 1234. године је задарски надбискуп Иван, у присуству бројних свештеника, прочитао оптужбе против бискупа Трегуана, који је изопштен као фалсфикатор папске буле и заштитник јеретика (латински: fautor hereticorum).
    Забележено је да су фрањевце, који су у Задар дошли с циљем покрштавања јеретика, 1308. године, физички напали тамошњи свештеници и ученици“.
    Овакве чињенице не користе српски државници и научници и онда ће се, без препреке, део Срба муслимана наговорити да нису Срби и лако ће прихватити подстицај из колонијалних сила и да ратују против Срба. Такво убеђење ће им се пружати од забавишта до факултета – између осталог и да су им преци непостојећи богумили.
    Очигледно – и Срби су творци свога страдања!
    Податке о злочинима геноцида над православним Србима, крађи српске културне баштине и прозивањем Срба несрбима, можете наћи у књигама истине – Издавача „Мирослав“, Београд, Гоце Делчева 15, тел. 297-0875, еmail- mirmi011@gmail.com, а посебно у делима Слободана Јарчевића: „Бивши Срби Бошњаци – богумила нје било“, „Градишћански Хрвати су Срби“, „Хрватска језичка беспућа“, „И од Истре до Дрине Србија“ „Греси историчара“, „Олује против Срба“, „Запад и руско-српски односи“, „Илијада“ и „Одисеја“ на десетерцу… итд.
    На овом и другим сличним примерима се види да српски државници и научници све три вероисповести још нису способни учинити одлучујуће кораке за онемогућавање даљег одвајања једних Срба од других (према религиозној припадности), јер још нису (како то народ мудро уочава) – проходали. А да су проходали, данас би јасно рекли да су стећци из Јабланичког језера надгробни споменици Срба православне вере!
    С поштовањем,
    Милорад Буха, председник Владе

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime