Istorija Srba: Milošević najnesposobniji i najgori političar u srpskoj istoriji

Ni današnji srpski političari nemaju razumevanje za vreme u kom vladaju i osećaj za izazove koji nam predstoje – jedini cilj im je opstanak na vlasti i lično bogaćenje, kao što je to bio slučaj sa Miloševićem

Delegacija tadašnje Srpske radikalne stranke na sahrani Slobodana Miloševića (Izvor: Fejsbuk)

Dvadeset godina je solidna distanca da može da se daje istorijska ocena pojedinih ličnosti i događaja. Obično istoričari počinju svoj posao sa 30 godina distance ali i 20-godišnjica može da pruži neke naznake.

Danas se navršava 20 godina od kada je umro predsednik Srbije i Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević.

I ono što možemo reći sa ove distance jeste, da je Milošević bio možda i najNEsposobniji i najgori političar u srpskoj istoriji, koji se teško nosio sa izazovima i nije razumeo izazove i vreme u kom je vladao, kao i da je sve što se nama dešavalo tokom 90-ih bilo samo predigra za ono što se u Evropi dešava danas.

Milošević umro je na današnji dan, 2006. godine, u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala za bivšu SFRJ, od posledica srčanog udara izazvanog neadekvatnim zdravstvenim merama Haškog suda.

Suđenje nije išlo u dobrom pravcu po haško tužilaštvo, Milošević je uspevao da nadmudri tužilaštvo u svojoj odbrani i njegova smrt otvara mnoga pitanja o okolnostima njegove smrti, kao i lečenja tokom pritvora.

Kao sin svršenog bogoslova rodom iz Vasojevića u Brdima (današnja Crna Gora), Slobodan Milošević je počeo karijeru kao ordinarni komunista, verni Titoista i Jugosloven.

Milošević je takođe bio i bivši Titov bankar i suprug Mirjane Marković, bratanice Dragoslava „Draže“ Markovića, vernog psa Titove diktature u Srbiji, kao i kum moćnog Ivana Stambolića, sestrića još jednog vernog psa Titove diktature u Srbiji, Petra „konja“ Stambolića.

Miloševića je u vlast uveo upravo njegov kum Ivan Stambolić, koji ga je kao mentor uvodio u sve važnije funkcije u Titovoj Jugoslaviji i Republici Srbiji.

Krajem 80-ih godina, Milošević je iskoristio očajno stanje progonjenog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i na čelo vlasti je došao pod prizmom zaštite srpskog naroda od decenijskog albanskog nasilja na Kosovu i Metohiji.

Zašto kažemo da je Milošević najnesposobniji političar?

Prosto zato što je kao čovek oko koga se vrtela sva vlast u Beogradu, mogao da reši pitanje položaja srpskog naroda u vreme raspada Jugoslavije kako je hteo.

Međutim, kao ortodoksni komunista, avnojevac, Titoista i oportunista njegov glavni motiv u tim ključnim godinama bio je očuvanje vlasti, a sve ostalo (iznad svih položaj srpskog naroda rascepkanog u šest republika i dve pokrajine) je bilo u drugom planu.

Najveći fokus Miloševića u svakom trenutku je bio očuvanje vlasti po svaku cenu.

Ono što je najgore jeste to što Milošević nije ujedinio srpski narod i srpsku borbu na Balkanu, već nas je rascepkao na Srbe iz Krajine, Srbe iz Bosne, Srbe sa Kosova itd. i tako rascepkane dopustio da se Zapad iživljava nad nama.

Da ne pominjemo da je pustio niz vodu Vardarsku Srbiju bez da je prstom mrdnuo ili da je održao zločinačku Republiku Crnu Goru i ludačke autonomne pokrajine Vojvodinu i Kosovo i Metohiju.

Milošević nije shvatao vreme u kome je vladao. U vreme raspada komunizma i SSSR, on se čvrsto držao jugoslovenstva, komunizma i socijalizma.

Umesto da se okrene obnovi srpske državnosti i monarhije na principima Karađorđeve i Miloševe revolucije, on se držao Titovog AVNOJ-a.

Umesto da svoju državu sastavljenu od SR Srbije i SR Crne Gore nazove Srbija, on je stvorio SR Jugoslaviju u nadi da će oko sebe, kao novi Tito, obnoviti i ponovo okupiti Titove republike.

Najviše mu se može zameriti na izdaji i padu Republike Srpske Krajine, izdaji i sankcijama na Drini Srbima u Republici Srpskoj, prepuštanju Kosova i Metohije stranoj okupaciji, puštanju niz vodu Vardarske Srbije tj. Severne Makedonije bez jedne reči, sveopštoj pljački države, naglom osiromašenju naroda, svetskom rekordu u hiperinflaciji, stvaranju današnjih tajkuna i najbogatijeg sloja, autoritarnom načinu vladanja uz izborne krađe i prevare, porastu kriminala u zemlji, promociji kiča i šunda u medijima, gubitku tradicionalnih srpskih saveznika, prisvajanju celokupne imovine Saveza komunista Srbije njegovom SPS-u, podršci i sponzorisanju pokušaja puča u Rusiji 1993. godine, osiromašivanju i ojađivanju naše vojske koja je nespremna dočekala NATO bombe, nekorišćenju naše vojske za pomoć srpskom narodu izvan osakaćene avonojevske Srbije, itd.

Jedinu stvar za koju možemo danas da mu odamo priznanje jeste njegov potpis na Dejtonskom mirovnom sporazumu, kojim je stvorena naša Republika Srpska (iako je predao ogromne teritorije koju je VRS oslobodila pred Dejton sprečivši je da vojno pobedi, uključujući i srpske delove grada Sarajeva i omogućio stvaranje distrikta Brčko koji deli Republiku Srpsku).

Sve u svemu, predsednika Slobodana Miloševića istorija neće maziti i paziti.

Štaviše, vremenom i sve većom distancom od njegovih dana, budući naraštaji imaće mnogo jasniju sliku o karakteru vlasti bračnog para Milošević-Marković.

I ono što danas jasno vidimo na primeru Ukrajine, sve što se njemu i nama dešavalo, bilo je samo predigra zapadnih sila za ono što se dešava danas i što će se tek dešavati u skorijoj budućnosti.

Bojimo se da ni današnji srpski političari koji vode ovu zemlju nemaju razumevanje za vreme u kom vladaju i nemaju osećaj za izazove koji nam predstoje i da im je jedini cilj opstanak na vlasti i lično bogaćenje, kao što je to bio slučaj sa Miloševićem.

(Fejsbuk stranica Istorija Srba)