„Tako veličanstvene epske pesme kao što su srpske, od Homerovog doba nije stvorio ni jedan drugi narod“, rekao je Karl Špiteler, švajcarski nobelovac 14. decembra 1914. godine u Cirihu
Piše: Bosiljka Milakara
Vuk Karadžić je u Evropi postao slavan prevođenjem srpskih epskih i lirskih pesama iz njegovih zbirki a savremenicima koji su bili zainteresovani za istoriju postao je poznat zbog svoje saradnje sa Rankeom na njegovom delu „Srpska revolucija“ koje je objavljeno 1829. godine, a koje na širokoj pozadini, od 1804. godine, prikazuje istoriju srpskih ustanaka i nastajanje države.
Uz pomoć Vuka i Rankea, srpskom istorijom i poezijom bavili su se Jakob Burkhart i Johan Jakob Bahofen. Burkhart se od svih slovenskih naroda posebno posvetio bližem proučavanju Srba. On je video povezanost između istorijskog događaja Bitke na Kosovu polju 1389. g, istorijske legende u epskoj formi i „svih događaja 19. veka“, tj. savremenih oslobodilačkih borbi.
Iz istog izvora srpskih narodnih pesama i nobelovac Karl Špiteler dobio je podsticaj da napiše svoje delo („Edžtramundana“ 1881/82) u metrici srpske epike. U svom znamenitom političkom govoru, održanom početkom Prvog svetskog rata, 14. decembra 1914. u Cirihu „Naše švajcarsko gledište“, upozorio je svoje zemljake na strogu neutralnost, kako bi predupredio cepanje svoje zemlje.
U tom govoru o Srbima je rekao: „O vrednosti i o pravu na život malih naroda i država mi Švajcarci, kao što je poznato, imamo drugačije pojmove. Za nas Srbi nisu ‘banda’, već narod i to narod sa takvim pravom na život i narod vredan poštovanja kao bilo koji drugi narod. Srbi imaju slavnu, herojsku prošlost. Njihova narodna poezija po lepoti nema ravne, a njihova junačka poezija je čak iznad svih, jer tako veličanstvene epske pesme kao što su srpske, od Homerovog doba nije stvorio ni jedan drugi narod. Naši švajcarski lekari i bolničarke, koji su se vratili iz balkanskih ratova, o Srbima su nam govorili sa simpatijom i hvalom. Iz takvih svedočenja mi moramo da formiramo naše mišljenje, a ne iz neobjektivne huškačke ratne štampe“…
Drugo svedočenje o srpskom narodu iz tog doba imamo od strane profesora za francusku književnost na ETH Cirih, Paula Zajpela iznetog u njegovom predavanju „Današnji događaji sa stanovišta Romanske Švajcarske“ (1915).
Prof. Zajpel između ostalog ističe: „Zar nam borba koju velike nacije vode za svetsku vladavinu ne bi trebalo još jasnije da pokaže da se male zemlje moraju osetiti povezane posebnom zajednicom interesa? Niko ne zna šta nam budućnost može doneti, kako među ovim malim zemljama nema nijedne čija nezavisnost ne bi bila u opasnosti. Zato takođe ne razumem neograničeno omalovažavanje ili čak animozitet koji se u Švajcarskoj ponekad izražava prema Srbiji. Ja to sebi mogu da objasnim samo uticajem klevetničkog rata u štampi koji je već godinama vodila određena jevrejsko-nemačka štampa protiv ovog naroda, koji je baš sada istom dao tako sjajne dokaze hrabrosti.
Da li bi trebalo da postoji uverljiv razlog za to da mi Švajcarci želimo uništenje srpskog naroda? Ako želite da upoznate njegovu vrednost, onda pročitajte kod Rankea opis herojskih borbi u kojim je ovaj narod, sasvim upućen na sopstvenu snagu, izborio svoju nezavisnost i zbacio turski jaram. Njegova hrabrost od tada nije se smanjila i nije li istom baš sada dokazao, pošto je izdržao tri strahovita rata jedan za drugim. Za ljude koji na takav način znaju da se brane, trebalo bi osećati poštovanje… ’Narod svinjara’, kaže se samo. Pa kako su nekad nazivali Švajcarce? Narod kravara! To je bio isti prezir velikih gospodara, istih neprijatelja.
Razlika je samo u tome da su Srbi protiv sebe imali umesto nekoliko hiljada, koje smo mi imali kod Zempaha i Morgartena, nekoliko stotina hiljada. Postoje velike sličnosti između nekadašnje Švajcarske i današnje Srbije. Ja sam imao prilike da se uverim u to, kada sam sa ovim narodom živeo dve godine u ozbiljnom času njegove istorije. To su gorštaci i seljaci jednostavnih običaja i ratničkog duha. Oni su zaista zaslužili pravo na opstanak… Mi želimo održanje pravedne ravnoteže, da se svakom pojedinom narodu obezbedi njegovo mesto pod suncem, mogućnost za slobodan razvoj njegovih snaga. Opasnost koja nama preti, jeste ta da bilo koji narod, koji god to bio, definitivno vlada svetom….“
NIN
