„Na pitanje o tome ko je kriv za loše stanje radnih prava novinarki i novinara, deo učesnika odgovara da je loše stanje rezultat lošeg ekonomskog stanja nacionalne ekonomije, uopšteno, i medijskog sektora, sektora, konkretnije.“
Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) sačinilo je predfinalnu verziju Istraživanja o radnim pravima novinara, u okviru projekta “Sloboda medija i radna prava medijskih profesionalaca”. Istraživanje je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja, a projekat je osmišljen sa namerom da se pozitivno deluje na nivo profesionalnih standarda kao i uslova rada u medijima. Jedan od ključnih zaključaka Istraživanja u kojem je učestvovalo 115 ispitanika i ispitanica je to da veliki broj zaposlenih nije upoznat sa svojim radnim pravima. Ispitanici koji su tokom istraživanja popunili upitnik su svih starosnih doba, najstariji ispitanik rođen je 1949. godine, dok je najmlađa ispitanica rođena 2000. godine. Prosečna starost ispitanika koji su popunili upitnik iznosila je 46 godina. Najveći broj ispitanika ima prebivalište u Beogradu, i to njih 53; ostali ispitanici su, iz drugih mesta u Srbiji, ravnomerno raspoređeni. Deo istraživanja realizovan je putem razgovora u okviru fokus grupa, u okiru kojih su istraživači nastojali da saznaju kako učesnici ocenjuju stanje radnih prava novinarki i novinara u Srbiji, odnosno da se detaljnije upute u to koliko učesnici poznaju svoja radna prava, šta smatraju preduslovima njihovog poznavanja, njihovog poštovanja, kao i kršenja, te koji su njihovi predlozi za poboljšanje informisanosti o radnim pravima, zaštite i unapređenja radnih prava.
PREŽIVETI I NAPREDOVATI
“Uprkos tome što su se izjasnili kao neadekvatno informisani, učesnici su jasno insistirali na tome da je osnovni problem u domenu radnih prava statusno pitanje. U tom smislu su naglasili dva aspekta: razlike u statusu medija (privatni-javni), te razlike u radnom statusu novinara (stalno zaposleni i nesigurno angažovani). Uz statusno pitanje, ključnim za razumevanje razlika u položaju medijskih radnica i radnika sami radnici smatraju odnos medija prema režimu. Učesnici fokus grupa su takođe ispoljili potrebu da prokomentarišu probleme koje sa sobom nosi to što su redakcije, naročito redakcije privatnih, nezavisnih medija, često male. Oni su objasnili da rad u redakcijama sa malim brojem članova zahteva od novinara da ‘multitaskuju’, pokrivajući po nekoliko vrsta zadataka i više tematskih polja, što otežava usavršavanje u pojedinačnim oblastima i doprinosi samoeksploataciji”, konstatuje se u Istraživanju. Ispitanici su najlošije ocenili socio-ekonomski položaj prekarno angažovanih novinarki i novinara, naročito onih na ugovorima o privremenim i povremenim poslovima.
“Kao tema je spontano iskrsla problematika generacijskih razlika, i to u dva aspekta: kao prvo, stariji i novinari srednje generacije su često naglašavali da su kao početnici uslovima rada i poštovanju svojih radnih prava pridavali znatno manje značaja nego kasnije u karijeri. Pored toga, nekoliko učesnika je pokrenulo razgovor o tome da su danas uslovi da mladi novinari uče od starijih kolega značajno otežani. Kao razlog tome navode već pomenutu rascepkanost medijskog polja na mnogobrojne male redakcije u kojima nema mesta za saradnju različitih generacija, odliv starijih stručnjaka iz medija usled loših uslova rada, ali i priliv sasvim nestručnih mlađih kadrova u loše plaćenu oblast. Učesnici su naveli da je nemogućnost prenosa znanja sa generacije na generaciju loša po više osnova: pored toga što onemogućava prenos tehničkih znanja i veština, ona je i prepreka informisanju o profesionalnim standardima i radnim pravima (koje bolje poznaju iskusniji novinari), pa tako i prepreka njihovom očuvanju”, zaključak je ovog istraživanja.
Na pitanje o tome ko je kriv za loše stanje radnih prava novinarki i novinara, deo učesnika odgovara da je loše stanje rezultat lošeg ekonomskog stanja nacionalne ekonomije, uopšteno, i medijskog sektora, sektora, konkretnije.
OBESPRAVLJENOST KREIRA LOŠE SADRŽAJE
“U razgovoru o tome da li bi drugačije regulisanje postojećeg tržišta moglo da doprinese boljitku u medijskom sektoru mali broj učesnika se izjašnjava za dalju fleksibilizaciju radnih odnosa i privatizaciju sektora. Sa jedne strane, oni koji su protiv to argumentuju stavovima da deo medijskih sadržaja nije komercijalno atraktivan, ali treba da bude finansiran (javnim sredstvima), jer je od javnog interesa. Sa druge, učesnici navode primere loših privatizacija na osnovu kojih grade negativne stavove o privatizaciji i deregulaciji medijskog tržišta. Prethodna istraživanja i izveštaji ukazuju na to da su osnovna sredstva za narušavanje profesionalnih novinarskih standada, etičkih normi i pojavu različitih oblika (auto)cencenzure postali ekonomski pritisci na novinare/ke i njihove medije, te da nivo poštovanja radnih prava presudno utiče na profesionalni integritet novinara, njihovu nezavisnost i objektivnost”, zaključuje se u dokumentu. Novinarke i novinari, uprkos svemu, na pitanje u vezi sa tim da li loše stanje radnih prava negativno utiče na slobodu medija i kvalitet medijskih sadržaja, u velikom broju odgovaraju odrečno, zastupajući tezu da je veliki broj novinarki i novinara spreman da žrtvuje radna prava i ekonomsku dobrobit zarad očuvanja profesionalnih standarda, slobode izražavanja i kvaliteta sadržaja.
ODBRANITI PROFESIJU SAMOEKSPLOATACIJOM
Učesnici fokus grupa, jedan je od nalaza istraživanja, uglavnom smatraju da je “profesionalni integritet vrednost koja se mora braniti po svaku cenu”, i da medijski profesionalci imaju dužnost i odgovornost da ga održe, bez obzira na pritiske, bili oni ekonomski ili direktni (u formi cenzure ili napada na ličnost i imovinu). Oni ističu i to da oni koji žele da brane profesionalni integritet i standarde najčešće (mada ne uvek) “nalaze utočište” u malim, nezavisnim redakcijama koje su često na ivici finansijske održivosti. Tako od cenzure i autocenzure, zarad autorske i slobode izražavanja, beže u okolnosti u kojima su često prisiljeni na samoeksploataciju. Budući da je u pitanju lični izbor, za koji prihvataju odgovornost (iako je u pitanju izbor između dve loše opcije), novinarke i novinari koji se odlučuju na rad u takvim uslovima ne govore o kršenju svojih radnih prava, nego o lošim uslovima rada. Odgovornost za loše stanje radnih prava uglavnom ne pripisuju urednicima u nezavisnim medijima.
MOŽE LI BITI BOLJE
“Deo učesnika se izjasnio da ima razumevanja za novinarke i novinare koji rade u tabloidima i režimskim medijima, pretpostavljajući da se oni tamo zapošljavaju iz krajnje egzistencijalne nužde. Drugi deo učesnika je naveo da u spornim medijima rade njhove koleginice i kolege koji nisu imali prilike da usvoje profesionalne standarde (problem nedostatka transgeneracijske saradnje i dugotrajni uticaj političkih i ekonomskih interesa na medije). Treći deo učesnika je iskazao stav da u tabloidima i režimskim medi[jima ne rade neinformisani, niti siromaštvom ucenjeni novinari, već medijski radnici koji svesno biraju tabloidno novinarstvo”, smatraju ispitanici. Kao jedino pitanje u upitniku oko koga je uočeno apsolutno slaganje je da medijski radnici i radnice treba da utiču na poboljšanje svojih radnih prava: na ovo pitanje je svih 115 ispitanika odgovorilo potvrdno. Svi se slažu da medijski radnici i radnice treba da utiču na poboljšanje svojih radnih prava, a 73 odsto ispitanika veruje da medijski profesionalci zaista i mogu da utiču na unapređenje svojih radnih prava.
“Deo učesnika fokus grupa je, pak, ispoljio pesimizam u pogledu toga da se položaj novinara može popraviti i predviđanja da će se situacija samo pogoršavati. Nekoliko učesnika je predložilo saradnju sa medijima koji su već specijalizovani za radnička prava. Najveći deo onih koji nisu ispoljili pesimizam doveo je u vezu poboljšanje položaja novinara sa organizovanjem u okviru stručnih udruženja i/ili sindikata”, navodi se u Izveštaju.
PROREŽIMSKI I ANTIREŽIMSKI
Istraživači kao indikativno izdvajaju mišljenje jednog ispitanika: “Mislim da može da pomogne i da treba više pričati o tome jer smo prestali da verujemo u bilo kakvu pravdu i u to da bilo ko može da te zaštiti i kada.” Iz prikazanih stavova proizilaze i stavovi o metodama za poboljšanje stanja radnih prava, uključujući i stavove o udruživanju u esnafska udruženja i sindikate. Veliki deo učesnika smatra da je udruživanje u esnafske organizacije i sindikate potrebno, a među njima vladaju različita mišljenja o tome da li je potrebno ujedinjavanje stručnih udruženja i sindikata na nacionalnom nivou.
Naime, dok jedni argumentuju da bi ujedinjavanje bilo korisno radi jačanja snage takve irganizacije, drugi smatraju da su novinari i mediji u Srbiji decenijama jasno podeljeni na prorežimske i antirežimske, i da među njima ne može i ne treba da bude saradnje.
POTREBA ZA SINDIKALNIM ORGANIZOVANJEM
Na pitanje da li rade na poboljšanju svojih radnih prava 66,1 odsto ispitanika je odgovorilo sa “da”. Od ukupnog broja ispitanika 78,3 odsto njih su članovi nekog od novinarskih udruženja. Dok većina ispitanika ima članstvo u novinarskim udruženjima, tek 19,1 odsto ispitanika su članovi nekog sindikata, jadan je od zaključaka izjašnjavanja ispitanika. Mali je broj medija u kojem zaposleni ispitanici imaju sindikalne organizacije; u 77,4 odsto medija sindikat ne postoji, a 7,8 odsto i ne zna da li postoji. U 18,3 odsto odgovora ispitanici su potvrdili da u njihovom mediju postoje prepreke sindikalnom organizovanju ili zabrane sindikalnog organizovanja. “Od svih ispitanika njih 27 odsto se u nekom trenutku obraćalo za pomoć nekom od udruženja, a tek 7 odsto se obraćalo za pomoć sindikatima. Mnogi sagovornici su iskazali stav da je postojanje i aktivnost sindikata preduslov poštovanja radnih prava zaposlenih: ‘Ne možemo ni o čemu od problema radnih prava govoriti bez sindikata. Mora neko početi. Tu vidim naša novinarska udruženje, da se izdignu i da pomognu da se izgrade instituti zaštite’, jedan je od izdvojenih stavova ispitanika.
Izvor: Sindikat novinara Srbije
