Istraživanje SINOS-a: Medijska scena Srbije 2014. godine

Sindikat novinara Srbije, na osnovu projekta Ministarstva kulture i informisanja, sproveo je istraživanje „Medijska scena Srbije“ sa namerom da na jednom mestu objedini podatke o ekonomskom, radno – pravnom položaju novinara i zaposlenih u medijima u Srbiji. Istraživanje je rađeno u dve faze – od marta do juna i od septembra do kraja novembra 2014. godine. Podatke smo prikupljali na dva načina: ELEKTRONSKOM POŠTOM I TELEFONOM I

Na osnovu izveštaja Agencije za privredne registre, upitnik smo mejlom uputili svim direktorima registrovanih firmi, i ponovili više puta. Istovremeno, kontaktirali smo ih telefonski. ODZIV NA ANKETU: Odgovorilo nam je: 76. Nije nam odgovorilo: 365. Ne javlja se niko ni na telefone ni na mejlove: 518. Nece da nam odgovori: 17 Nema ni broj telefona ni mejl: 21.

NAPOMENA: Uvidom u podatke APR ustanovili smo da oni nisu ažurirani. Na njihovom spisku nalaze se i mediji koji su prestali sa radom, izmedju ostalih: „BORBA“, „PRAVDA“, TV „AVALA“, TV „KOŠAVA“, TV ČAČAK, TV5… TANJUG ima 10 registracija, BETA sedam, FONET pet. KURIR ima sedam registracija: EKSPRES KURIR, JUTARNJI KURIR, DNEVNI KURIR, VEČERNJI KURIR, KURIR INTERNATIOL, KURIR MAGAZIN, KURIR NAJUTICAJNIJE NOVINE BALKANA

II

Telefonskom anketom ili neposrednom komunikacijom kontaktirali smo 980 zaposlenih u medijima. Odgovore koje smo dobili klasifikovali smo po oblastima. – Polna zastupljenost – zarade – Obrazovanje – Rad za vreme praznika – zlostavljanje na radnom mestu – članstvo u udruženjima i sindikatima

KLJUČNI ISTRAŽIVAČKI NALAZI:

– Istraživanjem smo obuhvatili u najvećem procentu (36,21 posto) zaposlene na televiziji, 29.2% u dnevnoj štampi, 4.3% na internet medijima, 2.5% onih koji rade u nedeljnoj štampi, i 2,8% onih koji rade u informativnim agencijama.

– Od svih medija obuhvaćenim uzorkom, 54.1% su u državnom a 44.6% u privatnom vlasništvu.

– U medijima u Srbiji novinari su u većoj meri ženskog (62.2%) nego muškog (37.8%) pola. Na rukovodećim funkcijama (61,4) posto su muškarci, (38,6) posto žene.

o ZARADE

Prosečna neto plata u Srbiji razlikuje se u prestonici i ostatku Republike. Prosečna plata novinara u Beogradu 40.000 dinara (35%. veća je u medijima koji se delimično ili potpuno u vlasništvu države (55.000 dinara). U ovim medijima, prema saznanjima istraživača SINOS, zvanične odgovore nismo dobili) najveća mesečna primanja imaju čelnici dva beogradska dnevnika u kojima je država zadržala vlasništvo i kreću se preko 400.000 dinara.

Prosečne zarade novinara u privatnim medijima u prestonici kreću se oko 35.000 dinara,(71.02%) a direktora i glavnih i odgovornih urednika do 250.000dinara. Istraživanje nije obuhvatilo zaposlene u televiziji N1 budući da je startovala sa radom nakon što smo počeli realizaciju projekta.

Plate novinara u unutrašnjosti Srbije u medijima čiji je osnivač lokalna samouprava u proseku su 29.000 dinara (62,88%), a u privatnim 20.000 (59.91%). Plate direktora i glavnih i odgovornih urednika su u proseku 43.000 dinara(66.21%)

Novinari koji rade u medijima čiji je osnivač lokalna samouprava osigurani su na punu platu (91,06 posto). Da su osigurani na niži iznos od plate koju prima potvrdilo je 64,25 zaposlenih u privatnim medijima. Da nemaju uplaćeno osiguranje izjavilo je 22 posto anketiranih.

Od ukupnog broja anketiranih 72%; imaju stalni radni odnos, 16 % su zaposleni na određeno, dok ostali (12%) rade honorarno. Najveći broj sa stalnim radnim odnosom je u državnim/javnim medijima (86.3%). Od svih novinara, njih 78% prima fiksnu zaradu. U ovom pogledu elektronski mediji se ne razlikuju od štampanih, ali je zato nešto veći procenat onih koji primaju fiksnu zaradu u privatnim medijima (80%) u odnosu na referentan broj u državnim/javnim medijima (75.7%)

Platu sa mesec dana zakašnjenja prima 75 posto ispitanika, dok na mesečna primanja duže od mesec dana čeka osam posto anketiranih. Redovnost isplate je znatno bolja u elektronskim u odnosu na štampane 78 % u državnim prima redovno, u privatnim 42% anketiranih.

Prošle godinu u državnom mediju plata je smanjena svakom petom, a u privatnom, svakom trećem zaposlenom u medijima. Polovina ispitanika je izjavila da njihove kolege-nice nemaju istu platu kao i oni, a pri tom rade iste poslove. Ujednačenost u platama izraženija u državnim u odnosu na privatne medije.

Ispitanici koji rade u državnim medijima u 72 % slučajeva potvrdjuju postojanje kolektivnih ugovora dok 45 % anketiranih iz privatnih medija tvrde da postoje pravilnici i akti koji uređuju njihov posao. Ogromna većina, čak 90 posto ispitanih smatra da bi KOLEKTIVNIM UGOVOROM trebalo utvrditi najnižu cenu rada i koeficijente koji bi se određivali prema složenosti posla, obrazovanju i godinama staža.

OBRAZOVANJE

Ý Novinari u državnim medijima u većini imaju visoko obrazovanje (79%). Za direktore i glavne i odgovorne urednike u ovim medijima obavezno je visoko obrazovanje. Vlada Srbije napravila je izuzetak samo u jednom beogradskom dnevnom listu.

U privatnim medijima 48 % ispitanih nema visoko obrazovanje.

RADNO VREME

Trećina novinara radi više od zakonom propisanih osam sati dnevno. Gotovo 1/5 prekovremeno radi nekoliko puta nedeljno i isto toliko njih dobija u potpunosti nadoknadu za ovaj rad. Svaki drugi novinar ne dobija naknadu za prekovremeni rad. Prekovremeni rad se značajno manje naplaćuje u privatnim medijima u odnosu na državne.

Dva slobodna dana sedmično ima 69% ispitanih, 24% jedan slobodan dan, 7% ni jedan. I u ovom slučaju situacija je povoljnija u državnim medijima.

Zaposleni u državnim medijima koriste redovan godišnji odmor, dok je to u privatnim medijima ne koristi 22 posto ispitanih.

Trećina zaposlenih u medijima uvek radi tokom praznika. Značajno su manje slobodni tokom praznika oni koji rade u elektronskim i privatnim medijima u odnosu na one koji su zaposljeni u štampanim i državnim medijima. Rad tokom praznika se u velikoj meri ne plaća, pre svega u privatnim medijima.

ZLOSTAVJANJE NA RADNOM MESTU

ak trećina zaposlenih u državnim medijima smatra da je u jednom trenutku bila izložena zlostavljanju na radnom mestu. Kao mobera uglavnom označavaju neposrednog rukovodioca. PRIJAVU JE PODNELO 17% MOBINGOVANIH.

Ovu pojavu manje prepoznaju u privatnim medijima, samo osam posto anketiranih. U proceduru protiv mobera ušlo je tri posto mobingovanih.

UDRUŽENJA I SINDIKATI

Svaki peti ispitanik izjavio je da je član novinarskog udruženja, podjednako iz državnih i privatnih medija. Trećina nije zadovoljna radom udruženja ili zaštitom koja im se pruža.

Tek svaki treći zaposlen u državnim medijima je član sindikata. Na pitanje zašto nisu članovi sindikata, najveći broj ispitanika iz državnih medija navodi loše funkcionisanje sindikata, korumpiranost rukovodstva, neprofesionalnost sindikata.

U PRIVATNIM MEDIJIMA NEMA SINDIKAT. Na naše pitanje poznatoj novinarki televizije koja sebe naziva nezavisnom zašto nemaju sindikat, odgovorila je: Mi smo privatni medij.

Većina ispitanika kaže da vlasnik ne dozvoljava sindikate i da bi pokušaj osnivanja sindikalne podružnice za njih istovremeno značio i otkaz. Zbog čega poslodavci u privatnim medijima imaju odbojan stav prema sindikatima ilustrovaćemo sa tri primera.

Prvi primer:

Sa nacionalnom televizijom već sedam godina potpisujem „autorski ugovor“. Ugovor se obnavlja svaka tri meseca (na toliko je uvek oročen) i obavezuje me na svakodnevnu izradu tv priloga iz regiona koji pokrivam, a u dogovoru sa redakcijom. Taj posao obavljam za fiksnu naknadu, odnosno ugovorom dogovoren honorar, bez obzira na broj urađenih i emitovanih priloga. U visinu tog honorara uračunati su i troškovi goriva i to je jedino što televizija po ugovoru, u fiksnom iznosu, dodatno plaća. Nemam dopisništvo (kancelariju, redakciju), nemam službeni telefon, auto ni opremu. Sve je u vlasništvu snimatelja i mene (auto, kamera, računar, privatni telefoni, internet) i sve potrebno za rad plaćamo sami. To izuzetno umanjuje zaradu, koja je već godinama, zbog inflacije, u padu i nikada ne prelazi prosečnu zaradu u republici. U poslednje tri godine nije menjana visina honorara, iako su troškovi života i rada izuzetno porasli. Ono što dodatno otežava uslove za rad jeste neprestano kašnjenje isplate honorara, koje već tri godine unazad varira između 4 i 6 meseci (honorar za januar isplaćuje se u julu). Poslodavac se ugovorom obavezao i na plaćanje socijalnog i zdravstvenog osiguranja, ne i penzionog, ali zbog stalnog kašnjenja u uplati tih doprinosa, već tri godine nemam zdravstvenu knjižicu. Zbog zakonske regulative, to pravo na zdravstveno osiguranje ne mogu da ostvarim nigde (Nac. služ. za zapoš.), jer je posao dopisnice nacionalne tv jedini koji trenutno obavljam. Činjenica da već sedam godina radim za nac. tv bez ijednog dana radnog staža je, priznaćete, nelogična. Takoreći, i prava koja imam, ne mogu da ostvarim, jer država ne kontroliše poslodavca, ali strogo kontroliše mene. Tromesečni ugovori, čak i da ih u potpunosti poštuju obe ugovorne stran što ovde nije slučaj, daleko su povoljniji po poslodavca, jer novinaru ne garantuju ništa osim stalnog straha da će na ionako poremećenom tržištu rada u medijima biti prepušten stihiji i tuđoj volji. Novinarska udruženja nikada nisu stala u zaštitu novinara na taj način što će se boriti da se najpre primenjuju postojeći zakoni, a kamoli da rade na njihovom usaglašavanju sa evropskim ili bilo kakvim drugim modernim zakonodavstvom. Na primer, u poslednjih sedam godina, dve lokalne tv na kojima sam bila u stalnom radnom odnosu ostale su mi, posle privatizacije pa potom i stečaja, dužne 11 zarada i po sudskoj presudi trebalo je da mi ih isplate, ali je zbog malog broja nas zainteresovanih da se borimo za svoje pravo i odsustva zainteresovanosti novinarskih udruženja (osim deklarativne) sve palo u zaborav. Da ne govorim o angažmanima za pojedine privatne medije u regionu, gde se sve dogovara usmeno, a novac, iako je trebalo da bude isplaćen na ruke, vrlo često ne bude uopšte isplaćen. Novinarka sam već dvadeset godina, samohrana majka dvoje dece, bez rešenog stambenog pitanja. Nikada u ovom poslu nije bilo gore, a bilo je, znate, veoma teško. U strahu da sam u borbi za čast i dostojanstvo profesije, ali i golu egzistenciju, veoma usamljena, plašim se sopstvene spremnosti da odustanem.

Drugi primer:

Sve veći broj dopisništava funkcioniše eksterno, dakle na nivou usluge. Iako to nije model nepoznat u svetu (podseca na free-lancere), kod nas je i to zloupotrebljeno. Od dopisnika se očekuje da bude uvek na stendbaju, sto podrazumeva da je broj radnih dana nepoznat, kao i onih neradnih. Praktično, medij koji upošljava saradnika na taj način dobija

oveka za sve, bez ikakvih obaveza prema njemu – plata je u zavisnosti od dogovor fiksna ili po u inku, ali je taj novinar van ikakvog sistema… najčešće ima svoju produkciju, sto bi trebalo da mu omogući komotnu poziciju, ali u Srbiji to znaci da medij ima na raspolaganju novinara koji nema prava ni na bolovanje ni na odmor, tačnije sve je stvar nečije dobre volje. To medjutim nije najstrasnije… Prošle godine iz toga se prešlo na novi, moderniji način – firma kojoj je tv produkcija usputna delatnost angažuje novinare i snimatelje za cak 3 nacionalne televizije, pritom bez ikakvih papira. Nema ni ugovora o delu! U 21. Veku, ljudi idu na poplave bez ikakvog osiguranja. Šta bi se dogodilo da neko dozivi povredu na terenu?! Klasičan rad na crno. Novac uplaćuje fizičko lice na račun u banci, pretnje su stalne, norme se podižu. Ja trenutno radim za 3 redakcije, a da mi je plata manja nego pre dve godine…To je uglavnom to, za sada. Lov u mutnom.

Treći primer

U beogradskom partijskom elektronskom mediju bez ugovora radilo je 90 ljudi. Polovini je, u istom danu prošle godine, saopšteno da više ne dolaze na posao. Ostalima je ponudjeno da potpišu – ugovor o volonterskom radu. Zahvaljujući jakim političkim ali i privatnim vezama, vlasnici medija, postaju ljudi bez kredibiliteta, obrazovanja i veoma sumnjive prošlosti. Od svojih političkih tutora dobijaju instrukcije za uređivanje TV i radio programa ili pisane tekstove. Dve stvari su ovde važne: 1. Novinarstvom se u Srbiji, posebno poslednjih 10 godina, najmanje bave novinari. Bave se poslušnici, članovi partija, prijatelji, ali bez elementarnog znanja o zanatu.. I, uglavnom, bez adekvatnih kvalifikacija. U većini medija ima preostalog starog kadra koji zna zanat i koji je uspeo da se spase od otkaza i ucena. Oni su potisnuti, a u prvom redu rade nepismeni i polupismeni poslušnici, koji ni sami ne znaju gde su se čudom našli. 2. Druga bitna stvar je manipulacija strahom, oproban psihološki metod koji do krajnjih granica primenjuju vlasnici medija. Jake političke veze, omogućavaju im da ne poštuju zakon. U tim medijima novinari su angažovani na „crno“, tačnije rade bez ikakvog dokumenta ili ugovora. I svi ćute i rade okovani strahom da će izgubiti i taj mizerni honorar. Radi se po 10-14 sati dnevno, neretko i bez slobodnog dana. Ako neko uspe da se izbori za 10 dana godišnjeg odmora – on je neplaćen, nema ni naknade za prevoz niti topli obrok. Ljudi u tim fantomskim medijima su samo roba za jednokatnu upotrebu i ne postoje u sistemu države: penziono, socijalno, poresko. Kada, posle izvesnog vremena, prestane politička potreba za takvim novinama ili tv stanicom, novinari se u roku od sat vremena nađu na ulici, bez ikakvih prihoda. I bivaju prepušteni zloj sudbini. Njihova prava bi morao da štiti jak sindikat, ali za njegovo ozbiljno delovanje zeleno svetlo mora da da država. A državi odgovara mešetarenje u medijima, pošto je to sjajan poligon za manipulaciju u kojem profit imaju samo političari i sa njima povezani tajkuni. I poseban sloj – mediokriteta koji se formira u poslednjih 20 godina. Sistem vrednosti ne postoji, pošto ne postoji, sistem – zaključuje naša koleginica. Rezime : · Postojeća BAZA PODATAKA U APR-u ne pokazuje objektivan broj medija u Srbiji jer je značajan broj ugašen. · Komunikacija sa medijima koji su pobrojani u registru je vrlo teška. Pod znakom pitanja su podaci o adresama i brojevima telefona, jer u velikom broju slučajeva uopšte ne odgovaraju na pozive, ni poštu. · U PRIVATNIM MEDIJIMA NEMA SINDIKATA JER VLASNICI MEDIJA INDIREKTNO ZABRANJUJU OSNIVANJE · Plata kasni 1 mesec kod 75% zaposlenih. · Raspon novinarskih mesečnih primanja kreće se od 20.000 dinara do preko 400.000 dinara · Honorari kasne u proseku 4 do 6 meseci. · Velika većina zaposlenih smatra da cenu rada treba odrediti Kolektivnim ugovorom, kao i bolju zaštitu zaposlenih od otkaza. · Značajno je zastupljen rad na crno ili plaćanje dela zarade iznad „minimalca“ na ruke · Mobing je u porastu

Sindikat novinara Srbije, na osnovu projekta Ministarstva kulture i informisanja, sproveo je istraživanje „Medijska scena Srbije“ sa namerom da na jednom mestu objedini podatke o ekonomskom, radno – pravnom položaju novinara i zaposlenih u medijima u Srbiji. Istraživanje je rađeno u dve faze – od marta do juna i od septembra do kraja novembra 2014. godine. Podatke smo prikupljali na dva načina: ELEKTRONSKOM POŠTOM I TELEFONOM I

Na osnovu izveštaja Agencije za privredne registre, upitnik smo mejlom uputili svim direktorima registrovanih firmi, i ponovili više puta. Istovremeno, kontaktirali smo ih telefonski. ODZIV NA ANKETU: Odgovorilo nam je: 76. Nije nam odgovorilo: 365. Ne javlja se niko ni na telefone ni na mejlove: 518. Nece da nam odgovori: 17 Nema ni broj telefona ni mejl: 21.

o NAPOMENA: Uvidom u podatke APR ustanovili smo da oni nisu ažurirani. Na njihovom spisku nalaze se i mediji koji su prestali sa radom, izmedju ostalih: „BORBA“, „PRAVDA“, TV „AVALA“, TV „KOŠAVA“, TV ČAČAK, TV5… TANJUG ima 10 registracija, BETA sedam, FONET pet. KURIR ima sedam registracija :EKSPRES KURIR, JUTARNJI KURIR, DNEVNI KURIR, VEČERNJI KURIR, KURIR INTERNATIOL, KURIR MAGAZIN, KURIR NAJUTICAJNIJE NOVINE BALKANA

II

Telefonskom anketom ili neposrednom komunikacijom kontaktirali smo 980 zaposlenih u medijima. Odgovore koje smo dobili klasifikovali smo po oblastima. – Polna zastupljenost – zarade – Obrazovanje – Rad za vreme praznika – zlostavljanje na radnom mestu – članstvo u udruženjima i sindikatima

KLJUČNI ISTRAŽIVAČKI NALAZI:

– Istraživanjem smo obuhvatili u najvećem procentu (36,21 posto) zaposlene na televiziji, 29.2% u dnevnoj štampi, 4.3% na internet medijima, 2.5% onih koji rade u nedeljnoj štampi, i 2,8% onih koji rade u informativnim agencijama.

– Od svih medija obuhvaćenim uzorkom, 54.1% su u državnom a 44.6% u privatnom vlasništvu.

– U medijima u Srbiji novinari su u većoj meri ženskog (62.2%) nego muškog (37.8%) pola. Na rukovodećim funkcijama (61,4) posto su muškarci, (38,6) posto žene.

o ZARADE

Prosečna neto plata u Srbiji razlikuje se u prestonici i ostatku Republike. Prosečna plata novinara u Beogradu 40.000 dinara (35%. veća je u medijima koji se delimično ili potpuno u vlasništvu države (55.000 dinara). U ovim medijima, prema saznanjima istraživača SINOS, zvanične odgovore nismo dobili) najveća mesečna primanja imaju čelnici dva beogradska dnevnika u kojima je država zadržala vlasništvo i kreću se preko 400.000 dinara.

Prosečne zarade novinara u privatnim medijima u prestonici kreću se oko 35.000 dinara,(71.02%) a direktora i glavnih i odgovornih urednika do 250.000dinara. Istraživanje nije obuhvatilo zaposlene u televiziji N1 budući da je startovala sa radom nakon što smo počeli realizaciju projekta.

Plate novinara u unutrašnjosti Srbije u medijima čiji je osnivač lokalna samouprava u proseku su 29.000 dinara (62,88%), a u privatnim 20.000 (59.91%). Plate direktora i glavnih i odgovornih urednika su u proseku 43.000 dinara(66.21%)

Novinari koji rade u medijima čiji je osnivač lokalna samouprava osigurani su na punu platu (91,06 posto). Da su osigurani na niži iznos od plate koju prima potvrdilo je 64,25 zaposlenih u privatnim medijima. Da nemaju uplaćeno osiguranje izjavilo je 22 posto anketiranih.

Od ukupnog broja anketiranih 72%; imaju stalni radni odnos, 16 % su zaposleni na određeno, dok ostali (12%) rade honorarno. Najveći broj sa stalnim radnim odnosom je u državnim/javnim medijima (86.3%). Od svih novinara, njih 78% prima fiksnu zaradu. U ovom pogledu elektronski mediji se ne razlikuju od štampanih, ali je zato nešto veći procenat onih koji primaju fiksnu zaradu u privatnim medijima (80%) u odnosu na referentan broj u državnim/javnim medijima (75.7%)

Platu sa mesec dana zakašnjenja prima 75 posto ispitanika, dok na mesečna primanja duže od mesec dana čeka osam posto anketiranih. Redovnost isplate je znatno bolja u elektronskim u odnosu na štampane 78 % u državnim prima redovno, u privatnim 42% anketiranih.

Prošle godinu u državnom mediju plata je smanjena svakom petom, a u privatnom, svakom trećem zaposlenom u medijima. Polovina ispitanika je izjavila da njihove kolege-nice nemaju istu platu kao i oni, a pri tom rade iste poslove. Ujednačenost u platama izraženija u državnim u odnosu na privatne medije.

Ispitanici koji rade u državnim medijima u 72 % slučajeva potvrdjuju postojanje kolektivnih ugovora dok 45 % anketiranih iz privatnih medija tvrde da postoje pravilnici i akti koji uređuju njihov posao. Ogromna većina, čak 90 posto ispitanih smatra da bi KOLEKTIVNIM UGOVOROM trebalo utvrditi najnižu cenu rada i koeficijente koji bi se određivali prema složenosti posla, obrazovanju i godinama staža.

OBRAZOVANJE

Ý Novinari u državnim medijima u većini imaju visoko obrazovanje (79%). Za direktore i glavne i odgovorne urednike u ovim medijima obavezno je visoko obrazovanje. Vlada Srbije napravila je izuzetak samo u jednom beogradskom dnevnom listu.

U privatnim medijima 48 % ispitanih nema visoko obrazovanje.

RADNO VREME

Trećina novinara radi više od zakonom propisanih osam sati dnevno. Gotovo 1/5 prekovremeno radi nekoliko puta nedeljno i isto toliko njih dobija u potpunosti nadoknadu za ovaj rad. Svaki drugi novinar ne dobija naknadu za prekovremeni rad. Prekovremeni rad se značajno manje naplaćuje u privatnim medijima u odnosu na državne.

Dva slobodna dana sedmično ima 69% ispitanih, 24% jedan slobodan dan, 7% ni jedan. I u ovom slučaju situacija je povoljnija u državnim medijima.

Zaposleni u državnim medijima koriste redovan godišnji odmor, dok je to u privatnim medijima ne koristi 22 posto ispitanih.

Trećina zaposlenih u medijima uvek radi tokom praznika. Značajno su manje slobodni tokom praznika oni koji rade u elektronskim i privatnim medijima u odnosu na one koji su zaposljeni u štampanim i državnim medijima. Rad tokom praznika se u velikoj meri ne plaća, pre svega u privatnim medijima.

ZLOSTAVJANJE NA RADNOM MESTU

ak trećina zaposlenih u državnim medijima smatra da je u jednom trenutku bila izložena zlostavljanju na radnom mestu. Kao mobera uglavnom označavaju neposrednog rukovodioca. PRIJAVU JE PODNELO 17% MOBINGOVANIH.

Ovu pojavu manje prepoznaju u privatnim medijima, samo osam posto anketiranih. U proceduru protiv mobera ušlo je tri posto mobingovanih.

UDRUŽENJA I SINDIKATI

Svaki peti ispitanik izjavio je da je član novinarskog udruženja, podjednako iz državnih i privatnih medija. Trećina nije zadovoljna radom udruženja ili zaštitom koja im se pruža.

Tek svaki treći zaposlen u državnim medijima je član sindikata. Na pitanje zašto nisu članovi sindikata, najveći broj ispitanika iz državnih medija navodi loše funkcionisanje sindikata, korumpiranost rukovodstva, neprofesionalnost sindikata.

U PRIVATNIM MEDIJIMA NEMA SINDIKAT. Na naše pitanje poznatoj novinarki televizije koja sebe naziva nezavisnom zašto nemaju sindikat, odgovorila je: Mi smo privatni medij.

Većina ispitanika kaže da vlasnik ne dozvoljava sindikate i da bi pokušaj osnivanja sindikalne podružnice za njih istovremeno značio i otkaz. Zbog čega poslodavci u privatnim medijima imaju odbojan stav prema sindikatima ilustrovaćemo sa tri primera.

Prvi primer:

Sa nacionalnom televizijom već sedam godina potpisujem „autorski ugovor“. Ugovor se obnavlja svaka tri meseca (na toliko je uvek oročen) i obavezuje me na svakodnevnu izradu tv priloga iz regiona koji pokrivam, a u dogovoru sa redakcijom. Taj posao obavljam za fiksnu naknadu, odnosno ugovorom dogovoren honorar, bez obzira na broj urađenih i emitovanih priloga. U visinu tog honorara uračunati su i troškovi goriva i to je jedino što televizija po ugovoru, u fiksnom iznosu, dodatno plaća. Nemam dopisništvo (kancelariju, redakciju), nemam službeni telefon, auto ni opremu. Sve je u vlasništvu snimatelja i mene (auto, kamera, računar, privatni telefoni, internet) i sve potrebno za rad plaćamo sami. To izuzetno umanjuje zaradu, koja je već godinama, zbog inflacije, u padu i nikada ne prelazi prosečnu zaradu u republici. U poslednje tri godine nije menjana visina honorara, iako su troškovi života i rada izuzetno porasli. Ono što dodatno otežava uslove za rad jeste neprestano kašnjenje isplate honorara, koje već tri godine unazad varira između 4 i 6 meseci (honorar za januar isplaćuje se u julu). Poslodavac se ugovorom obavezao i na plaćanje socijalnog i zdravstvenog osiguranja, ne i penzionog, ali zbog stalnog kašnjenja u uplati tih doprinosa, već tri godine nemam zdravstvenu knjižicu. Zbog zakonske regulative, to pravo na zdravstveno osiguranje ne mogu da ostvarim nigde (Nac. služ. za zapoš.), jer je posao dopisnice nacionalne tv jedini koji trenutno obavljam. Činjenica da već sedam godina radim za nac. tv bez ijednog dana radnog staža je, priznaćete, nelogična. Takoreći, i prava koja imam, ne mogu da ostvarim, jer država ne kontroliše poslodavca, ali strogo kontroliše mene. Tromesečni ugovori, čak i da ih u potpunosti poštuju obe ugovorne stran što ovde nije slučaj, daleko su povoljniji po poslodavca, jer novinaru ne garantuju ništa osim stalnog straha da će na ionako poremećenom tržištu rada u medijima biti prepušten stihiji i tuđoj volji. Novinarska udruženja nikada nisu stala u zaštitu novinara na taj način što će se boriti da se najpre primenjuju postojeći zakoni, a kamoli da rade na njihovom usaglašavanju sa evropskim ili bilo kakvim drugim modernim zakonodavstvom. Na primer, u poslednjih sedam godina, dve lokalne tv na kojima sam bila u stalnom radnom odnosu ostale su mi, posle privatizacije pa potom i stečaja, dužne 11 zarada i po sudskoj presudi trebalo je da mi ih isplate, ali je zbog malog broja nas zainteresovanih da se borimo za svoje pravo i odsustva zainteresovanosti novinarskih udruženja (osim deklarativne) sve palo u zaborav. Da ne govorim o angažmanima za pojedine privatne medije u regionu, gde se sve dogovara usmeno, a novac, iako je trebalo da bude isplaćen na ruke, vrlo često ne bude uopšte isplaćen. Novinarka sam već dvadeset godina, samohrana majka dvoje dece, bez rešenog stambenog pitanja. Nikada u ovom poslu nije bilo gore, a bilo je, znate, veoma teško. U strahu da sam u borbi za čast i dostojanstvo profesije, ali i golu egzistenciju, veoma usamljena, plašim se sopstvene spremnosti da odustanem.

Drugi primer:

Sve veći broj dopisništava funkcioniše eksterno, dakle na nivou usluge. Iako to nije model nepoznat u svetu (podseca na free-lancere), kod nas je i to zloupotrebljeno. Od dopisnika se očekuje da bude uvek na stendbaju, sto podrazumeva da je broj radnih dana nepoznat, kao i onih neradnih. Praktično, medij koji upošljava saradnika na taj način dobija čoveka za sve, bez ikakvih obaveza prema njemu – plata je u zavisnosti od dogovor fiksna ili po u inku, ali je taj novinar van ikakvog sistema… najčešće ima svoju produkciju, sto bi trebalo da mu omogući komotnu poziciju, ali u Srbiji to znaci da medij ima na raspolaganju novinara koji nema prava ni na bolovanje ni na odmor, tačnije sve je stvar nečije dobre volje. To medjutim nije najstrasnije… Prošle godine iz toga se prešlo na novi, moderniji način – firma kojoj je tv produkcija usputna delatnost angažuje novinare i snimatelje za cak 3 nacionalne televizije, pritom bez ikakvih papira. Nema ni ugovora o delu! U 21. Veku, ljudi idu na poplave bez ikakvog osiguranja. Šta bi se dogodilo da neko dozivi povredu na terenu?! Klasičan rad na crno. Novac uplaćuje fizičko lice na račun u banci, pretnje su stalne, norme se podižu. Ja trenutno radim za 3 redakcije, a da mi je plata manja nego pre dve godine…To je uglavnom to, za sada. Lov u mutnom.

Treći primer

U beogradskom partijskom elektronskom mediju bez ugovora radilo je 90 ljudi. Polovini je, u istom danu prošle godine, saopšteno da više ne dolaze na posao. Ostalima je ponudjeno da potpišu – ugovor o volonterskom radu. Zahvaljujući jakim političkim ali i privatnim vezama, vlasnici medija, postaju ljudi bez kredibiliteta, obrazovanja i veoma sumnjive prošlosti. Od svojih političkih tutora dobijaju instrukcije za uređivanje TV i radio programa ili pisane tekstove. Dve stvari su ovde važne:

1. Novinarstvom se u Srbiji, posebno poslednjih 10 godina, najmanje bave novinari. Bave se poslušnici, članovi partija, prijatelji, ali bez elementarnog znanja o zanatu.. I, uglavnom, bez adekvatnih kvalifikacija. U većini medija ima preostalog starog kadra koji zna zanat i koji je uspeo da se spase od otkaza i ucena. Oni su potisnuti, a u prvom redu rade nepismeni i polupismeni poslušnici, koji ni sami ne znaju gde su se čudom našli.

2. Druga bitna stvar je manipulacija strahom, oproban psihološki metod koji do krajnjih granica primenjuju vlasnici medija. Jake političke veze, omogućavaju im da ne poštuju zakon. U tim medijima novinari su angažovani na „crno“, tačnije rade bez ikakvog dokumenta ili ugovora. I svi ćute i rade okovani strahom da će izgubiti i taj mizerni honorar. Radi se po 10-14 sati dnevno, neretko i bez slobodnog dana. Ako neko uspe da se izbori za 10 dana godišnjeg odmora – on je neplaćen, nema ni naknade za prevoz niti topli obrok. Ljudi u tim fantomskim medijima su samo roba za jednokatnu upotrebu i ne postoje u sistemu države: penziono, socijalno, poresko. Kada, posle izvesnog vremena, prestane politička potreba za takvim novinama ili tv stanicom, novinari se u roku od sat vremena nađu na ulici, bez ikakvih prihoda. I bivaju prepušteni zloj sudbini. Njihova prava bi morao da štiti jak sindikat, ali za njegovo ozbiljno delovanje zeleno svetlo mora da da država. A državi odgovara mešetarenje u medijima, pošto je to sjajan poligon za manipulaciju u kojem profit imaju samo političari i sa njima povezani tajkuni.

I poseban sloj – mediokriteta koji se formira u poslednjih 20 godina. Sistem vrednosti ne postoji, pošto ne postoji, sistem – zaključuje naša koleginica. Rezime : · Postojeća BAZA PODATAKA U APR-u ne pokazuje objektivan broj medija u Srbiji jer je značajan broj ugašen.
· Komunikacija sa medijima koji su pobrojani u registru je vrlo teška. Pod znakom pitanja su podaci o adresama i brojevima telefona, jer u velikom broju slučajeva uopšte ne odgovaraju na pozive, ni poštu.
· U PRIVATNIM MEDIJIMA NEMA SINDIKATA JER VLASNICI MEDIJA INDIREKTNO ZABRANJUJU OSNIVANJE · Plata kasni 1 mesec kod 75% zaposlenih.
· Raspon novinarskih mesečnih primanja kreće se od 20.000 dinara do preko 400.000 dinara
· Honorari kasne u proseku 4 do 6 meseci.
· Velika većina zaposlenih smatra da cenu rada treba odrediti Kolektivnim ugovorom, kao i bolju zaštitu zaposlenih od otkaza.
· Značajno je zastupljen rad na crno ili plaćanje dela zarade iznad „minimalca“ na ruke
· Mobing je u porastu

SINOS