Bio je to blag, sunčan i topao dan za to doba godine, a godina čitava od baruta i smrti.
Zapravo, ne znam kakav je bio dan, prokleti nemara je učinio da malo šta znamo o njemu, ali želim da verujem da je bio blag, da je barem on takav bio prema herojima, onako lep za umiranje ako takvih dana ima…
Slavni major Dragutin Gavrilović komandovao je odbranom iz šanca na obali Dunava, junaci su padali ko snoplјe i očas vaskrsavali braneći Beograd smrću kolko i životima, a na Kalemegdanu, malo do crkve Ružice, ratničke, na samom obodu, tu gde je još dopirao eho božanske kuraži velikog majora- tukao je top!
Ruski! Jedan od dva koji su s tvrđave branila braću, veru, slobodu, tri zajedničke boje s barjaka koje je sam Gospod rasuo po njima i svezao ih kao pupčanike, doveka!
Tukli su topovi besomučno, zaglušujuće, položeni na zemlјu bez predaha da ih ukopaju, polegale bi posade na lafet držeći ih prikovane za svetinju, pa skakale da dopreme sledeću granatu, preksrte se i…
Ne znam koliko je godina bilo Ivanu Solovjevu?! Ne više od dvadesetak sigurno, ako je i dobacio do “toliko”?
Eto, možda mu je baš tog dana bio rođendan, ne znam, prokleti zaborav…
Znam da je za sobom ostavio majku u Rusiji koja je znala…
Znala je ali nije zaplakala kad ga je blagoslovila da krene na put s kojeg će joj se vratiti samo glas o njemu.
Nije čekala sina, već glas o sinu, i nije zakukala kada je stigao jer pao je za braću, veru, lјubav, one tri svete boje kojima nas je Gospod okumio…
Ivan Solovjev je jedan od desetorice iz dve posade topova. Jedini čije se ime zna!
Ivan Solovjev je ta desetina, Ivan Solovjev je ime i prezime svakoga od tih junaka, Ivan Solovjev je svako od nas i svako od nas je ime svakog od njih!
Prokleti nemar i zaborav…
Dan je bio blag a čitav od baruta, smrti, jauka, topota, krvi, pesme…
Da, pesme! Topovi su tukli a oni su pevali: “Marš Sibirskog puka” koliko su mogli, koliko su mogli od rana, koliko su mogli da ih zveri jasno čuju s druge strane obale…
Padali su srpski heroji, padao je Beograd polako, padala je noć, pali su topovi ispalivši poslednje granate, pala je čitava jedna posada i očas vaskrsla braneći sve za šta valјa živeti i mreti…
Majke nisu čekale sinove već…
Pronela se naredba o povlačenju. Grad je pao- Srbi i Rusi nisu, mrtvi su ga branili jurišajući na zveri.
Mrtvi na bajonete…
Krstovi u jurišu…
Ivan Solovjev nije poslušao naredbu! Suviše je srpske i ruske braće palo da bi se povukao!
Čitava posada je odbila naredbu, još je imalo i moralo šta da se brani- grad je pao ali vera, lјubav i bratstvo nisu, niti su mogli biti!
Municije za topove odavno nije bilo!
Zveri su jurišale Kalemegdanom i padale od kuršuma, od ono malo kuršuma što je ostalo u puškama dok i one nisu zaćutale.
Pesma nije, ni jednog trena! Pesmom su zveri i otkrile gde Ivan Solovjev i heroji stoje kraj nemog topa i brane grad, veru, braću, majčin blagoslov…
Komadovao je juriš! Noge su jedva nosila iskasaplјena tela, ali su besmrtna petorica poletele na zveri i…
Strelјani su kraj topa! Zagrlјeni! Pevajući!
Zveri su uzalud kasapile tela kuršumima- vaskrsle u Gospodu i slavi ne možeš ubiti!
Dan mora da je bio blag, svaki je dan takav kad padaju heroji i očas vaskrsavaju jurišajući krstom na zveri!
Prokleti nemar i zaborav učinili su da…
Kad stope nanesu na Kalemegdan, do Ružice, zapalite sveću i oslušnite bemsrtni marš Sibirskog puka…
Majke nisu čekale sinove već glas o njima.
Glas o njih 163 koji su vasksrli u Beogradu uz braću, za veru, lјubav, slobodu, amanet da doveka ponosno i s lјubavlјu kličemo: “Živela Srbija- živela Rusija!”
Svako naše ime je ime neznanih a znanih!
Svako je od nas Ivan Solovjev- Ivan Solovjev je ime svakoga od nas!
Mihailo Medenica
dvaujedan.wordpress.com
