Ivica Dačić: Srbija kao da je gubava

U petak, u intervjuu za Internešnel biznis tajms (International Business Times – “Na večeri sa premijerom Dačićem: Može li leprozna Srbija da se okrene ekonomiji”), srpski premijer Ivica Dačić je, između ostalog izjavio da je „Srbija za sve kriva unapred“. Naravno, Srbija je „za sve kriva“ evroatlantskoj vojnopolitičkoj alijansi. Dačić kao dokaz „srpske krivice“, koja se na Zapadu podrazumeva i koju tamo niko ne dovodi u pitanje, navodi i zabranu ulaska na Kosmet, koju su mu nedavno izrekle „privremene“ vlasti šiptarske paradržave.

„Pokušao sam da posetim Kosovo i da tamo prisustvujem otkrivanju spomenika onima koji su poginuli u ratovima i da pokrenem razgovore na temu kako da uđemo u novu eru odnosa. Ali, zabranjeno mi je da tamo odem“ – požalio se Dačić. A potom je dodao da se Srbiji tako uskraćuje mogućnost da „dokaže svetu“ da je „promenila svoju poziciju“ i da se „nalazi na pola puta ka normalizaciji (odnosa)“.

Biznis tajms napominje da je Dačić naglasio da je zabrana ulaska srpskim zvaničnicima na Kosmet još jedan pokušaj da se ponizi Srbija. Novinar ovog njujorškog lista ne ulazi u razmatranje pitanja, da li je premijer Srbije mislio ozbiljno kada je pomenjao „poniženje“.

Evroatlantski stranci gledaju Srbiju kroz one naočari, koje su izrađene još tamo pre četvrt veka, kada je srpska država na Zapadu svrstana u otpadničke zemlje. Da je to tako, jasno potvrđuje i autor pomenutog članka Lijana Brajndid svojom „improvizacijom“ u brojanju žrtava rata u Bosni i Hercegovini tokom devedesetih godina prošlog veka. Ona jednostavno prenosi „standardnu“ brojku od 200.000 mrtvih, iako se dobro zna da broj poginulih u svim jugoslovenskim ratovima od 1991 – 1995. godine nije prešao 100.000 ljudi.

Ali dobro. Lijanu žrtve iz jugoslovenskih ratova verovatno mnogo ne zanimaju, pa ona sama nema nameru da to pitanje posebno istražuje. Čula je šta se na Balkanu događalo iz istih onih krugova, koji su Srbiju uzeli najpre za medijsku metu, a potom i za ratnu. Ipak, ostaje neodgovoreno pitanje, zašto Ivica Dačić nije pokušao da u tome ispravi britansku novinarku. Sam je u istom Lijaninom članku tvrdio kako je Srbija izgubila medijski rat. Premijer Srbije je „objasnio“ Lijani da su Srbi verovali da će istina sama od sebe izaći na videlo i zato nisu plaćali lobije, niti su se trudili da ozbiljnije vode medijski rat.

„Istoriju pišu pobednici“, mudro se dosetio Ivica Dačić, „mi nikada nismo platili nijedan lobi ili ‘pablik rilejšens’, čak ni u vreme rezolucije.“ (Valjda je mislio na Rezoluciju SB 1244 o Kosovu i Metohiji). Dakle, Srbija nije nikada mislila da se nešto u svetu može popraviti putem medija, a to, čini se, ne misli ni danas.

Priča premijera Dačića i prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, da Srbiju danas svet drugačije gleda i da Srbija ima prijatelje među onima koji su je nedavno bombama razrušili, zvuči krajnje infantilno. Objašnjavajući Lijani zašto Srbija nije ništa preduzimala na propagandnom planu, Dačić je dodao:

„Mislili smo da to nije potrebno pošto svakako nismo mogli izmeniti ili popraviti prošlost; zato smo verovali da je naše okretanje napretku i gledanje u budućnost sasvim dovoljno da nas svet gleda drugačijim očima.“

Ako je Lijana precizno zabeležila (i prevela) Dačićeve reči, tada se Srbi ničemu dobrom ne mogu nadati od vlade na čijem se čelu nalazi premijer, koji kao da je iskočio iz Alisine zemlje čuda. Istina, malo kasnije Ivica Dačić će pokušati da skrene pažnju Lijani i svojim „brojnim zapadnim prijateljima“, da mu se čini da Sjedinjene Američke Države i Evropa (valjda misli na EU) zaboravljaju zločine koji su protiv njih (da li Srba?) počinjeni u prošlosti.

Dačić se hvali britanskoj novinarki velikim „prijateljstvima“ koje je Srbija „iskovala“ tokom poslednja dva veka „velike patnje“. Krenuo je od srpsko-bugarskog rata u pretprošlom veku i završio sa Drugim svetskim ratom. Eto, i pored stalne srpske borbe i stradanja na strani saveznika (pobednika koji pišu istoriju), Zapad na Srbiju i dalje gleda kao na „gubavca“.

Opet, Ivica Dačić konstatuje da je osnovni srpski prioritet da se zemlja oslobodi bilo kakvih veza sa prošlošću i da pokaže narodu puteve napretka, kojim ih vodi njegova vlada. Sledeći prioritet jeste jasno „sređivanje srpske ekonomija“, koja je teško stradala u poslednjih nekoliko godina. Nadovezujući se na ove reči Ivice Dačića o ekonomiji, Lijana Brajndid podseća da je Economist Intelligence Unit dao procenu da će se Srbija u periodu od 2009. do 2013. godine „najbrže razvijati u celom istočnoevropskom arealu“. A to se, kako vidimo, uopšte ne slaže sa onim što nam saopštava srpski premijer.

Na kraju, predsednik srpske vlade lamentira nad gorkom sudbinom Srbije. Iako je ispunila sve što se od nje tražilo (pa i više od toga), srpskoj državi se uvek ispostavljaju novi zahtevi. Najnoviji nemačko-britanski non-paper najbolji je primer jedne nekonzistentne (nedosledne) zapadne politike u odnosu na Srbiju.

„Osećamo se kao da trčimo maraton, koji je sam po sebi izuzetno težak, a onda kada, maltene, dopremo do cilja, taj cilj nam se izmakne nekakvim novim papirom (nacrtom ili nonpejperom)“, požalio se premijer Dačić. Srbija je, dodaje on, ispunila sve što je pred nju stavljeno kao uslov, ali, uprkos tome, donesen je novi nacrt, za koji Nemečka tvrdi da je „neslužben“. Predsednik srpske vlade je zaboravio da kaže šta o pomenutom nonpejperu misli Velika Britanija, koja je takav akt donela zajedno sa Nemačkom.

P. Petrović

like-button.net here

wordpress-themes.org here