Pun je svet raznih fanatika, svega ima u božijoj bašti, pa tako i onih koji znaju sve, i još malo više, o takmičenju za „Pesmu Evrovizije”.
I mi, međutim, koje ta tema ne zanima previše nismo preksinoć mogli da se ne setimo kako ovo nije prvi put da na „Evroviziji” pobeđuje pesma s godinom u naslovu.
Ove godine je, znamo, pobedila Ukrajina, odnosno njena predstavnica Džamala, s pesmom „1944”, dok je 1990. pobedila Italija, odnosno njen predstavnik Toto Kotunjo, s pesmom „Insieme: 1992”.
Takmičenje je ove godine održano u Stokholmu, u Švedskoj, a pre dvadeset i šest godina u Zagrebu, u Jugoslaviji. Sve se u tih četvrt veka u Evropi promenilo više od „Pesme Evrovizije”. Vidljivo je to i iz simbolike pobedničkih pesama.
Kotunjova je gledala u budućnost, makar i blisku, makar i samo dve godine unapred. Ta nesrećna 1992. za njega je označavala godinu u kojoj dotadašnja Evropska zajednica prerasta u Evropsku uniju, što je nešto čvršće i kompaktnije, nešto bliže jedinstvenoj državi.
Ispostavilo se ipak da će ta 1992. godina doneti konačni raspad zemlji u kojoj je Kotunjo doživeo svoj najveći međunarodni uspeh.
Godine 2016. je očito nezamislivo da neko na „Pesmi Evrovizije” nastupi s numerom koja bi se zvala „2018”. Gledanje u budućnost postalo je subverzivno i pesimistično. Kao da nema nikoga ko bi verovao da će za dve godine biti bolje.
Preostaje povratak u prošlost, pa tako Džamala u svojoj pesmi evocira 1944. godinu, kada je Staljin započeo deportaciju krimskih Tatara u Sibir. Nije sporna tragična sudbina krimskih Tatara, ali praktično da nema evropskog naroda kome 1944. godina nije jedna od tragičnijih u istoriji.
Ali, nije tu toliko važna 1944. Uostalom, i sama Džamala je nakon pobede izjavila da je to zapravo pesma o 2014. godine i aneksiji Krima od strane Rusije.
Ispade tako da 1944. nije zapravo 1944. nego je 2014, što će reći da negativac nije zapravo Staljin, nego je Putin. Neko bi možda rekao: kao što je Meša Selimović roman o savremenoj dogmi smestio u prošlost da bi izbegao direktniju političku kontroverzu, tako je i Džamala svoju savremenu političku pesmu morala da izmesti u istoriju.
Ispalo bi onda da je na „Pesmi Evrovizije” ketman zamenio kemp. I nije da je ta teza posve besmislena. Organizatori „Pesme Evrovizije” očito se trude da izbegnu najdirektniju moguću politizaciju što onda ostavlja prostor za ovakve „intervencije”.
I mada ne treba pripisivati preteranu političku težinu jednom festivalu lakih nota, simboličke tendencije su očigledne. Pre dvadeset šest godina dominantna emocija u Evropi bila je nada, a danas je to strah. Sparivanjem straha i nade, lako ćemo se prisetiti Nadežde Mandeljštam.
Današnjem Evropljaninu, međutim, o staljinizmu više govori pesmuljak ukrajinske pevačice negoli memoari udovice Osipa Mandeljštama. Ovaj ima ozbiljnu falinku. Bio je ipak ruski pesnik.
Muharem Bazdulj
iskra.ico / Politika
